Plaši se da ne završi isto kao UBIJENE žene ispred Centra za socijalni rad: Torturu koju ova majka preživljava je jeziva
Nametao mi je svoj ukus za oblačenje, za rečnik koji treba da koristim, birao je ljude sa kojima ću da komuniciram...
Ona živi u strahu i već godinama se bori za svoju i detetovu bezbednost. Svoju bolnu priču podelila jedna hrabra mama dva dečaka.
Nasilje nije samo nešto o čemu čitamo. Nasilje je stvarno. I baš sada dok čitate ovo, možda žena u stanu do vašeg mora da ćuti, možda dete koje ste videli u školskom dvorištu ne želi da se vrati kući jer neće moći da podnese teške reči koje će večeras čuti njegova majka, možda je žena iz susedne kuće koja vam se malopre nasmejala u prodavnici minut pre toga obrisala suze.
Iako joj je život bio pakao, iako i dalje živi u strahu, jedna žena je odlučila da progovori. Ova majka želela je da svojom pričom ohrabri žene da vide, da kažu, da prepoznaju.
Nakon braka koji je trajao dvadeset godina, iz kojeg ima dvadesetpetogodišnjeg sina, Vesna je uplovila u vezu sa ocem svog drugog deteta.
Veza koju je otpočela, spontano se pretvorila u zajednički život, došla je i trudnoća, a život ove žene polako se pretvarao u nešto što nikome ne bi poželela. Odgovorom na pitanje - kako je sve počelo - ova hrabra žena počinje svoju tešku priču.
- Lagano je pleo mrežu oko mene. Prvo me je izolovao od prijatelja sa pričom da želi da bude sam sa mnom. Uvodio je neka svoja pravila ponašanja i zahtevao da radim samo ono što njemu odgovara. Nametao mi je svoj ukus za oblačenje, za rečnik koji treba da koristim, birao je ljude sa kojima ću da komuniciram, predlagao je način na koji ću da se šminkam. Bukvalno sam morala i da mislim i radim onako kako je on želeo. A ja sve vreme nisam želela da izgubim nekog ko toliko misli na mene, ko je toliko pažljiv, nekoga kome sam ja centar sveta. A sve je to bila zamka. Od početka je imao agresivne ispade, ali uvek bi me ubedio kako sam ga ja dovela do toga, priča ona.
Zavedene pažnjom i brigom, zlostavljane žene često opravdavaju postupke svog partnera, čak i preuzimaju odgovornost i upravo misle da su same krive za užasne reakcije partnera. Upravo to se dogodilo i ovoga puta.
- Kada je došla trudnoća, imao je naizgled šaljive izjave kako sam ja samo surogat majka. Nije se odvajao od mene i počeo je da kontroliše svaki moj pokret, svaku reč, vreme spavanja i ustajanja. Kontrolisao je i koliko novca trošim, a račun sam morala da donesem na uvid čak i kada idem da kupim hleb. Na kraju bi uvek uspeo da me ubedi kako sve to radi za naše dobro. Poludeo bi, a onda bi se posle pet minuta ponašao "kao jagnje". Počeo je da me ponižava, a kad je bio besan stegnuo bi mi vilicu i silno bi me odgurnuo od sebe. Sve više je manipulisao, nametao mi sve svoje navike i polako počeo od mene da pravi svog robota.
Centar za socijalni rad na Novom Beogradu napravio PROPUST: Komisija došla do novih saznanja!
Gotovo čitavu trudnoću Vesna je preplakala i proklinjala dan kada ga je upoznala. A onda je pokušala da ode od njega, kada je, kako ona kaže, za nju počeo pravi pakao. Zabranjivao joj je telefon, kontrolisao razgovore, pratio bi je gde god da krene.
Tada se rodilo dete.
- Nisam imala pravo da postupam sa detetom onako kako sam znala iz iskustva, nije mi dozvoljavao da pominjem bivšeg supruga sa kojim sam u korektnim odnosima, niti bilo šta iz prethodnog braka. Nisam smela da izađem iz kuće dok mu se ne javim, nisam smela da mislim.
Fizičke povrede nisu bile toliko bolne koliko uvrede i ponižavanje na račun majčinstva - što svaku ženu najviše boli, a Vesna je odlučila da otpočne svoju borbu. Krišom i tiho, ali hrabro.
- Često bi poludeo i tada bi mi otimao dete iz naručja govoreći kako treba da idem da se ubijem. Kada bih se ja ohrabrila i uzvratila povišenim tonom, tada bi počeo da me čupa, grebe, hvata za vrat i udara glavom o zid, šutira i preti. Jednom, kad su povrede bile vidne, otišla sam na sudsku medicinu, na nagovor drugarice. Otišla sam krišom, pod izgovorom da idem da šetam dete. Noćima sam plakala i pravila plan kako da odem odatle, a sve vreme u strahu da će me ubiti kao što je govorio. Kad sam želela da izađem iz kuće, on bi zaključavao vrata, a pored istih bi vikao kako bi čule komšije, kako sam ja poludela i hoću da ubijem i njega i dete.
Na sahranu Maje i malog Mihaila došao brat monstruma: Izustio je samo OVE REČI!
Kada je konačno skupila hrabrost da slučaj prijavi policiji, stvari su postale još ozbiljnije. Mučenja su postala češća i teža, a slobodu više nije imala nikakvu. Posle druge prijave policiji i dugog planiranja, uspela je da pobegne. Međutim, priča tu tek počinje...
- Golgota detetovog i mog života se nastavila. Pretnje, uvrede, psovke ... Ucenjivao me je pričama kako ne mislim na dete, kako on mene voli, kako sam ja za sve kriva. Dolazio bi u selo, u kuću moje majke u kojoj sam bila sa detetom, kako bi pretio. Za sve to vreme, ljudima oko sebe izigravao je žrtvu, "velikog oca", a mene je ponižavao.
Kada je konačno malo "stala na noge", Vesna je počela novi život sa svojim detetom. U novom gradu prijavila se u Centru za socijalni rad, a oni, prema rečima ove majke, nisu imali sluha za njen problem govoreći joj kako i otac ima prava da se bori za svoje dete. Poštovala je odluke i dogovore, vodila dete na viđanje ocu, čak i mimo sudske presude.
Nakon nekoliko meseci, primetila je da se dete čudno ponaša. Dečak je počeo da se budi noću u suzama i da mokri u krevet. Iz deteta nije mogla da izvuče ništa, nije mogla da zna šta se dešava sve dok je jednog dana nisu sačekala uznemirene vaspitačice koje su već primetile da njen petogodišnji sin ima agresivne ispade i koristi vulgarne reči.
Roditelji ubice iz Rakovice nisu bili na sahrani Maje i Mihaila, ali su se ovako oprostili od UNUKA
- Dete im je sve reklo - da mu tata govori kako će njih dvojica da žive sami i kako je baka bolesna. Kako tata maltretira baku, otera je u ćošak, pljuje je i vređa, a njemu ne dozvoljava da se plaši i da plače. Hvatao bi ga za revere i govorio mu da mora da bude muškarac. Kada bi tražio mene, bacao bi ga na krevet i vikao na njega. Meni nije smeo ništa da ispriča jer se plašio da će tata da se naljuti. Moj sin se plašio povišenog tona, makar to bio i telefonski razgovor ljudi na ulici. Na savet psihologa iz vrtića, razgovarala sam sa socijalnom radnicom koja mu je skrenula pažnju na ponašanje pred detetom. Tada se probudila zver u njemu. Divljao je, pretio i negirao sve što sam rekla. Vređao me je i govorio kako će da mi uzme dete i radi sa njim šta god hoće. Postao je još agresivniji nakon što sam počela da mu dajem dete samo kako je navedeno u sudskoj presudi. Dolazio je ispred vrtića i ponižavao me pred sinom.
Kada bi se dete vratilo od oca bilo je razdražljivo, nije želelo da mi priđe, govorilo mi je ružne reči, pljuvalo. Kada bi se smirio, govorio bi mi da mu je tata rekao da ne sme da priča sa mnom, pretio mu je da ga više neće videti, pa čak i da će mu učiniti nešto nažao. Ponovo sam skupila hrabost i obratila se policiji, podnela sam krivičnu prijavu. Međutim, pred policajcima je izigravao žrtvu, a od mene pravio ludaka. Naravno, Centar za socijalni rad je sve vreme bio upućen u to što se dešava, ali tamo su mi, kao i pre toga, rekli da "spustim loptu".
Dete sada vodim kod neuropsihijatra koji je utvrdio da je ono zlostavljano od strane oca. S obzirom da mu prvih mesec dana od tog saznanja, nisam davala da viđa sina, on me je tužio. Nakon toga Centar za socijalni rad je zahtevao da i otac ide na preglede sa nama, zbog deteta, bez obzira na to što mi on preti da će me lišiti života. U međuvremenu sam se upoznala sa činjenicom da i prva supruga mog bivšeg partnera vodi dugogodišnju borbu sa Centrom za socijalni rad, kako bi zaštitila svoje osmogodišnje dete i sebe od istog nasilnika. Međutim, nas kao da niko ne čuje, kao ni njegovu majku, baku naše dece, koja, takođe, nije dobila pomoć od ove ustanove, iako je tražila.
Zakon, kažu, moram da poštujem, ali taj zakon ne štiti ni dete ni mene. Više puta sam od lica koja bi trebalo da mi pomognu čula rečenicu: "Same ste birale", kao da žele da me otkače.
Uzela sam i advokata kako bi me zaštitio, ali se plašim najgoreg scenarija, plašim se da ću da doživim sudbinu žena iz Beograda koje su pre nekoliko dana izgubile život i to ispred Centra za socijalni rad. Ja sam sa njim živela i znam na šta je sve preman, znam da mu ništa nije bitno i sveto- ništa osim njega samog. Ali boriću se do poslednjeg daha."
