Плаши се да не заврши исто као УБИЈЕНЕ жене испред Центра за социјални рад: Тортуру коју ова мајка преживљава је језива
Наметао ми је свој укус за облачење, за речник који треба да користим, бирао је људе са којима ћу да комуницирам...
Она живи у страху и већ годинама се бори за своју и дететову безбедност. Своју болну причу поделила једна храбра мама два дечака.
Насиље није само нешто о чему читамо. Насиље је стварно. И баш сада док читате ово, можда жена у стану до вашег мора да ћути, можда дете које сте видели у школском дворишту не жели да се врати кући јер неће моћи да поднесе тешке речи које ће вечерас чути његова мајка, можда је жена из суседне куће која вам се малопре насмејала у продавници минут пре тога обрисала сузе.
Иако јој је живот био пакао, иако и даље живи у страху, једна жена је одлучила да проговори. Ова мајка желела је да својом причом охрабри жене да виде, да кажу, да препознају.
Након брака који је трајао двадесет година, из којег има двадесетпетогодишњег сина, Весна је упловила у везу са оцем свог другог детета.
Веза коју је отпочела, спонтано се претворила у заједнички живот, дошла је и трудноћа, а живот ове жене полако се претварао у нешто што никоме не би пожелела. Одговором на питање - како је све почело - ова храбра жена почиње своју тешку причу.
- Лагано је плео мрежу око мене. Прво ме је изоловао од пријатеља са причом да жели да буде сам са мном. Уводио је нека своја правила понашања и захтевао да радим само оно што њему одговара. Наметао ми је свој укус за облачење, за речник који треба да користим, бирао је људе са којима ћу да комуницирам, предлагао је начин на који ћу да се шминкам. Буквално сам морала и да мислим и радим онако како је он желео. А ја све време нисам желела да изгубим неког ко толико мисли на мене, ко је толико пажљив, некога коме сам ја центар света. А све је то била замка. Од почетка је имао агресивне испаде, али увек би ме убедио како сам га ја довела до тога, прича она.
Заведене пажњом и бригом, злостављане жене често оправдавају поступке свог партнера, чак и преузимају одговорност и управо мисле да су саме криве за ужасне реакције партнера. Управо то се догодило и овога пута.
- Када је дошла трудноћа, имао је наизглед шаљиве изјаве како сам ја само сурогат мајка. Није се одвајао од мене и почео је да контролише сваки мој покрет, сваку реч, време спавања и устајања. Контролисао је и колико новца трошим, а рачун сам морала да донесем на увид чак и када идем да купим хлеб. На крају би увек успео да ме убеди како све то ради за наше добро. Полудео би, а онда би се после пет минута понашао "као јагње". Почео је да ме понижава, а кад је био бесан стегнуо би ми вилицу и силно би ме одгурнуо од себе. Све више је манипулисао, наметао ми све своје навике и полако почео од мене да прави свог робота.
Центар за социјални рад на Новом Београду направио ПРОПУСТ: Комисија дошла до нових сазнања!
Готово читаву трудноћу Весна је преплакала и проклињала дан када га је упознала. А онда је покушала да оде од њега, када је, како она каже, за њу почео прави пакао. Забрањивао јој је телефон, контролисао разговоре, пратио би је где год да крене.
Тада се родило дете.
- Нисам имала право да поступам са дететом онако како сам знала из искуства, није ми дозвољавао да помињем бившег супруга са којим сам у коректним односима, нити било шта из претходног брака. Нисам смела да изађем из куће док му се не јавим, нисам смела да мислим.
Физичке повреде нису биле толико болне колико увреде и понижавање на рачун мајчинства - што сваку жену највише боли, а Весна је одлучила да отпочне своју борбу. Кришом и тихо, али храбро.
- Често би полудео и тада би ми отимао дете из наручја говорећи како треба да идем да се убијем. Када бих се ја охрабрила и узвратила повишеним тоном, тада би почео да ме чупа, гребе, хвата за врат и удара главом о зид, шутира и прети. Једном, кад су повреде биле видне, отишла сам на судску медицину, на наговор другарице. Отишла сам кришом, под изговором да идем да шетам дете. Ноћима сам плакала и правила план како да одем одатле, а све време у страху да ће ме убити као што је говорио. Кад сам желела да изађем из куће, он би закључавао врата, а поред истих би викао како би чуле комшије, како сам ја полудела и хоћу да убијем и њега и дете.
На сахрану Маје и малог Михаила дошао брат монструма: Изустио је само ОВЕ РЕЧИ!
Када је коначно скупила храброст да случај пријави полицији, ствари су постале још озбиљније. Мучења су постала чешћа и тежа, а слободу више није имала никакву. После друге пријаве полицији и дугог планирања, успела је да побегне. Међутим, прича ту тек почиње...
- Голгота дететовог и мог живота се наставила. Претње, увреде, псовке ... Уцењивао ме је причама како не мислим на дете, како он мене воли, како сам ја за све крива. Долазио би у село, у кућу моје мајке у којој сам била са дететом, како би претио. За све то време, људима око себе изигравао је жртву, "великог оца", а мене је понижавао.
Када је коначно мало "стала на ноге", Весна је почела нови живот са својим дететом. У новом граду пријавила се у Центру за социјални рад, а они, према речима ове мајке, нису имали слуха за њен проблем говорећи јој како и отац има права да се бори за своје дете. Поштовала је одлуке и договоре, водила дете на виђање оцу, чак и мимо судске пресуде.
Након неколико месеци, приметила је да се дете чудно понаша. Дечак је почео да се буди ноћу у сузама и да мокри у кревет. Из детета није могла да извуче ништа, није могла да зна шта се дешава све док је једног дана нису сачекала узнемирене васпитачице које су већ приметиле да њен петогодишњи син има агресивне испаде и користи вулгарне речи.
Родитељи убице из Раковице нису били на сахрани Маје и Михаила, али су се овако опростили од УНУКА
- Дете им је све рекло - да му тата говори како ће њих двојица да живе сами и како је бака болесна. Како тата малтретира баку, отера је у ћошак, пљује је и вређа, а њему не дозвољава да се плаши и да плаче. Хватао би га за ревере и говорио му да мора да буде мушкарац. Када би тражио мене, бацао би га на кревет и викао на њега. Мени није смео ништа да исприча јер се плашио да ће тата да се наљути. Мој син се плашио повишеног тона, макар то био и телефонски разговор људи на улици. На савет психолога из вртића, разговарала сам са социјалном радницом која му је скренула пажњу на понашање пред дететом. Тада се пробудила звер у њему. Дивљао је, претио и негирао све што сам рекла. Вређао ме је и говорио како ће да ми узме дете и ради са њим шта год хоће. Постао је још агресивнији након што сам почела да му дајем дете само како је наведено у судској пресуди. Долазио је испред вртића и понижавао ме пред сином.
Када би се дете вратило од оца било је раздражљиво, није желело да ми приђе, говорило ми је ружне речи, пљувало. Када би се смирио, говорио би ми да му је тата рекао да не сме да прича са мном, претио му је да га више неће видети, па чак и да ће му учинити нешто нажао. Поново сам скупила храбост и обратила се полицији, поднела сам кривичну пријаву. Међутим, пред полицајцима је изигравао жртву, а од мене правио лудака. Наравно, Центар за социјални рад је све време био упућен у то што се дешава, али тамо су ми, као и пре тога, рекли да "спустим лопту".
Дете сада водим код неуропсихијатра који је утврдио да је оно злостављано од стране оца. С обзиром да му првих месец дана од тог сазнања, нисам давала да виђа сина, он ме је тужио. Након тога Центар за социјални рад је захтевао да и отац иде на прегледе са нама, због детета, без обзира на то што ми он прети да ће ме лишити живота. У међувремену сам се упознала са чињеницом да и прва супруга мог бившег партнера води дугогодишњу борбу са Центром за социјални рад, како би заштитила своје осмогодишње дете и себе од истог насилника. Међутим, нас као да нико не чује, као ни његову мајку, баку наше деце, која, такође, није добила помоћ од ове установе, иако је тражила.
Закон, кажу, морам да поштујем, али тај закон не штити ни дете ни мене. Више пута сам од лица која би требало да ми помогну чула реченицу: "Саме сте бирале", као да желе да ме откаче.
Узела сам и адвоката како би ме заштитио, али се плашим најгорег сценарија, плашим се да ћу да доживим судбину жена из Београда које су пре неколико дана изгубиле живот и то испред Центра за социјални рад. Ја сам са њим живела и знам на шта је све преман, знам да му ништа није битно и свето- ништа осим њега самог. Али борићу се до последњег даха."
