PROBALI SMO MIGRANTSKI ĐUVEČ: Ovako izgleda divlji kamp na beogradskoj železničkoj stanici (VIDEO/FOTO)

Migranti su odlučili da na carinskim terminalima i u napuštenim skladištima pokraj sporednih koloseka na beogradskoj železničkoj stanici naprave divlji izbeglički centar.

- Nemamo gde da odemo. Slali su nas u migrantski centar preko reke (Krnjača – prim. aut.), ali tamo su nam rekli da je sve popunjeno i da se vratimo u neki od parkova. Ne možemo više da spavamo u parku, previše je hladno – priča Ahmet, momak u kasnim dvadesetim godinama.

Ahmet spada u grupu takozvanih ekonomskih migranata, s obzirom na to da je u Srbiju došao iz Bangladeša. Svestan je da će teško uspeti da se dokopa Nemačke kao željene destinacije, a na početku svog dugog puta nije ni zamišljao da će ostati zaglavljen u Beogradu.

- Premoren sam. Pešačili smo od Beograda do Šida, a onda nas je pretukla hrvatska policija. Pokušali smo da preko njiva uđemo u Hrvatsku, ali su nas uhvatili. Neće ni da nas uhapse, samo su nas vratili na srpsku stranu granice. Na kraju nam je srpska policija ukazala prvu pomoć pre dolaska lekara. Srpska policija je dobra prema nama, pomagali su nam usput koliko su mogli – dodaje Ahmet.

Oko njega se u tom momentu okupilo još pet, šest muškaraca, svi uzrasta između 20 i 30 godina. Raspituju se kada će da bude gotov ručak, odnosno jelo koje Ahmet meša na vatri dok razgovara sa nama. Tepsiju za đuveč našao je na đubretu, još negde kod Preševa. Oprao ju je i nosi je svuda sa sobom, kaže da mu je ona trenutno “najbolji prijatelj”. Sada je na ćošku slepog koloseka zapalio vatru od odbačenih letvi i novina koje je našao ispod mosta Gazela, u okolini železničke stanice.

Ahmet putuje sam, a prijatelje sa kojima će danas ručati upoznao je tokom svog već četiri meseca dugog putovanja. Oko njega su, uglavnom muškarci, iz Avganistana, Pakistana, Iraka, Irana... Svi su u Evropu došli u potrazi za boljim životom. Kod kuće, kako kažu, nemaju više šta da traže. Na moje pitanje ima li tu ikoga iz Sirije odmahuje glavom:

- Nema više njih, valjda su svi već pobegli od rata. Kod mene u Bangladešu nema posla, nema ničega, samo siromaštvo. Ja sam sada u najboljim godinama i ne mogu da mirno sedim kod kuće i gledam kako ostatak moje porodice gladuje. Odlučio sam da odem u Nemačku i nađem posao kako bi im slao pare. Nema nazad. Ako ne uspem, ne moram više ni da živim – objašnjava Ahmet koji jedini tečno govori engleski i uzda se da će mu upravo to biti glavni adut prilikom zapošljavanja na Zapadu.

Jedan od pristiglih muškaraca gura mu rame i požuruje ga da batali priču sa nama i završi pripremanje hrane.

- Evo još malo pa je gotovo, hoćete da probate? Ma probajte, dopašće vam se. Nema mesa, ali ima povrća i soka od paradajza – priča i na vrh noža nabada parče vrućeg krompira iz tepsije.

Na prvi zalogaj podseća na naš đuveč, dok je bangladeški naziv ovog jela “rurte”. Ahmet sklanja vruću tepsiju s vatre i poziva nas da krenemo za njim unutra, u prostor jednog od napuštenih carinskih skladišta. Ne prihata “ne” kao odgovor. Ne prihvata ni opravdanje da ne želimo da im otimamo od usta možda jedini obrok tog dana.

Unutra zatičemo desetak muškaraca koji spavaju na prljavom podu, gde su raširili ćebad da ne bi baš ležali na betonu. Higijenski uslovi očigledno loši, a po prostoriji se širi čak i neprijatan miris ustajalog vazduha.

Oko vruće tepsije odmah se okupilo istih onih pet, šest prijatelja što su ga napolju požurivali. Ahmet ih lupa po rukama i upozorava da niko ne sme da takne jelo pre nego što posluži goste. Otkida komad hleba, koji je stajao u polu otvorenoj kesi na prljavom podu, i daje mi da prvi probam. Objašnjava da u njegovoj kulturi gost uvek uzima prvi zalogaj i hvali ili kudi hranu domaćina. Pravda se da nije imao neophodne začine i da bi mi u svom domu u Bangladešu spremio neuporedivo bolji “rurte”. Uzimam zalogaj i kažem da zaista neću više. Vadim se na to da će mi žena zameriti ako kući dođem sit. Kaže da razume jer su i u Bangladešu “žene glavne u kući”.

Iako Ahmet insistira da ostanemo do kraja ručka, primećujemo da je ljudima oko njega neprijatno jer jedu rukama iz tepsije i sede poređani u krug na podu. Ahmet se izvinjava što nemaju stolice i sto, pa da nas posluži kao pravi domaćin. Pozdravljamo se i pitamo ga šta planira da radi dalje, pošto se i lično uverio da su granice zatvorene.

- Nemam pojma. Vi ste u Srbiji svi dobri ljudi, ali nemam šta ovde da tražim. Ovde nema posla ni za vas, a kamoli za mene. Za sada sam ovde na železničkoj stanici. Valjda će nam doneti još neku ćebad i hranu. Probaću možda da uđem u Mađarsku kada sakupim snagu. Kažu da je i tamo sve zatvoreno i da su policajci zli prema nama. Ne znam. Nazad se ne vraćam, a napred ne mogu. Za sada sam tu, pa ćemo videti šta danosi novi dan – zaključuje Ahmet.