ПРОБАЛИ СМО МИГРАНТСКИ ЂУВЕЧ: Овако изгледа дивљи камп на београдској железничкој станици (ВИДЕО/ФОТО)
Група миграната која се синоћ и рано јутрос вратила из Шида, после неуспелог покушаја пробоја хрватске границе, одлучила је да се смести на Главној железничкој станици у Београду.
Мигранти су одлучили да на царинским терминалима и у напуштеним складиштима покрај споредних колосека на београдској железничкој станици направе дивљи избеглички центар.
- Немамо где да одемо. Слали су нас у мигрантски центар преко реке (Крњача – прим. аут.), али тамо су нам рекли да је све попуњено и да се вратимо у неки од паркова. Не можемо више да спавамо у парку, превише је хладно – прича Ахмет, момак у касним двадесетим годинама.
Ахмет спада у групу такозваних економских миграната, с обзиром на то да је у Србију дошао из Бангладеша. Свестан је да ће тешко успети да се докопа Немачке као жељене дестинације, а на почетку свог дугог пута није ни замишљао да ће остати заглављен у Београду.
- Преморен сам. Пешачили смо од Београда до Шида, а онда нас је претукла хрватска полиција. Покушали смо да преко њива уђемо у Хрватску, али су нас ухватили. Неће ни да нас ухапсе, само су нас вратили на српску страну границе. На крају нам је српска полиција указала прву помоћ пре доласка лекара. Српска полиција је добра према нама, помагали су нам успут колико су могли – додаје Ахмет.
Око њега се у том моменту окупило још пет, шест мушкараца, сви узраста између 20 и 30 година. Распитују се када ће да буде готов ручак, односно јело које Ахмет меша на ватри док разговара са нама. Тепсију за ђувеч нашао је на ђубрету, још негде код Прешева. Опрао ју је и носи је свуда са собом, каже да му је она тренутно “најбољи пријатељ”. Сада је на ћошку слепог колосека запалио ватру од одбачених летви и новина које је нашао испод моста Газела, у околини железничке станице.
Ахмет путује сам, а пријатеље са којима ће данас ручати упознао је током свог већ четири месеца дугог путовања. Око њега су, углавном мушкарци, из Авганистана, Пакистана, Ирака, Ирана... Сви су у Европу дошли у потрази за бољим животом. Код куће, како кажу, немају више шта да траже. На моје питање има ли ту икога из Сирије одмахује главом:
- Нема више њих, ваљда су сви већ побегли од рата. Код мене у Бангладешу нема посла, нема ничега, само сиромаштво. Ја сам сада у најбољим годинама и не могу да мирно седим код куће и гледам како остатак моје породице гладује. Одлучио сам да одем у Немачку и нађем посао како би им слао паре. Нема назад. Ако не успем, не морам више ни да живим – објашњава Ахмет који једини течно говори енглески и узда се да ће му управо то бити главни адут приликом запошљавања на Западу.
Један од пристиглих мушкараца гура му раме и пожурује га да батали причу са нама и заврши припремање хране.
- Ево још мало па је готово, хоћете да пробате? Ма пробајте, допашће вам се. Нема меса, али има поврћа и сока од парадајза – прича и на врх ножа набада парче врућег кромпира из тепсије.
На први залогај подсећа на наш ђувеч, док је бангладешки назив овог јела “рурте”. Ахмет склања врућу тепсију с ватре и позива нас да кренемо за њим унутра, у простор једног од напуштених царинских складишта. Не прихата “не” као одговор. Не прихвата ни оправдање да не желимо да им отимамо од уста можда једини оброк тог дана.
Унутра затичемо десетак мушкараца који спавају на прљавом поду, где су раширили ћебад да не би баш лежали на бетону. Хигијенски услови очигледно лоши, а по просторији се шири чак и непријатан мирис устајалог ваздуха.
Око вруће тепсије одмах се окупило истих оних пет, шест пријатеља што су га напољу пожуривали. Ахмет их лупа по рукама и упозорава да нико не сме да такне јело пре него што послужи госте. Откида комад хлеба, који је стајао у полу отвореној кеси на прљавом поду, и даје ми да први пробам. Објашњава да у његовој култури гост увек узима први залогај и хвали или куди храну домаћина. Правда се да није имао неопходне зачине и да би ми у свом дому у Бангладешу спремио неупоредиво бољи “рурте”. Узимам залогај и кажем да заиста нећу више. Вадим се на то да ће ми жена замерити ако кући дођем сит. Каже да разуме јер су и у Бангладешу “жене главне у кући”.
Иако Ахмет инсистира да останемо до краја ручка, примећујемо да је људима око њега непријатно јер једу рукама из тепсије и седе поређани у круг на поду. Ахмет се извињава што немају столице и сто, па да нас послужи као прави домаћин. Поздрављамо се и питамо га шта планира да ради даље, пошто се и лично уверио да су границе затворене.
- Немам појма. Ви сте у Србији сви добри људи, али немам шта овде да тражим. Овде нема посла ни за вас, а камоли за мене. За сада сам овде на железничкој станици. Ваљда ће нам донети још неку ћебад и храну. Пробаћу можда да уђем у Мађарску када сакупим снагу. Кажу да је и тамо све затворено и да су полицајци зли према нама. Не знам. Назад се не враћам, а напред не могу. За сада сам ту, па ћемо видети шта даноси нови дан – закључује Ахмет.