SRAMOTNO PONAŠANJE DELA STUDENATA I OPOZICIJE: Od navodne žalosti za žrtvama iz Novog Sada već prave kič

Preteći profesorima i studentima koji se protive tome da studenti, a posebno deca, izlaze na ulicu i budu statisti u političkim obračunima. Koji neće da učestvuju u zloupotrebi užasne tragedije u Novom Sadu.

Ništa nas ne sme iznenaditi, glasio je jedan od slogana Brozovih komunista. E to može da se kaže i za srpsku političku sccenu. Još od obračuna među Nemanjićima, preko ubistva Karađorđa i izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu na Vidovdan, navikli smo da nema ni stida, ni sramote i da se radi ostvarivanja cilja gazi preko leševa. Često leševa svojih najbližih. Od smo neke i svojeručno zadavili.

Ali opet teško je normalnom čoveku da prihvati stepen bestidnosti koji, navodno žaleći žrtve u Novom Sadu, ovih dana demonstriraju deo opozicije i deo studenata.

Ne zna se šta je bestidnije: blokiranje fakulteta, izvođenje dece iz školskih učionica na ulicu, svakodnevno ugrožavanje slobode kretanja desetina hiljada ljudi, paljenje sveća po trgovima ili držanje navodnih pomena.

Po hrišćanskim običajima pomen se daje u tačno određene dane. Trećeg dana od smrti, sedam dana od sahrane, četrdeset dana, pola godine i godinu dana od smrti. A kasnije se obično daje na godišnjicu smrti i eventualno na velike hrišćanske praznike. Ali šta barabe koje nije sramota da smrt ljudi zloupotrebljavaju za svoje prevratničke političke ciljeve, koje nije sramota da se (pred kamerama koje to snimaju) iživljavaju nad staricama samo zato što ove žele da prođu ulicom, briga šta su pomeni i kada se daju.Boli njih uvo i za crkvu i za tradiciju.

Davanje takozvanog pomena poginulim na ulicama i trgovima, zaustavljanjem saobraćaja i maltretiranjem drugih ljudi, pa još dva meseca nakon smrti nesrećnih ljudi je običan kič.  Pre nekoliko dana sam u KBC Bežanijska kosa slušao sveštenika kako studentima objašnjava da je to čak i greh. Prema bogu, stradalima i njihovim porodicama.

Ma koliko se odomaćilo, paljenje sveća na ulicama i trgovima je još veći kič. Koji nema baš nikakve veze sa pravoslavnom verom, srpskom tradicijom i običajima. Ko hoće da zapali sveću za pokoj nečije duše, on ide u crkvu. Ili na grob pokojnika.

Zašto lideri opozicije i samozvane studentske vođe ne odu u crkvu i ne zapale sveću? Odgovor je jasan kao dan: zato što oni ne žale žrtve sa železničke stanice. Nemam nikakvu bojazan da to javno kažem i napišem. Ako je neko i žalio prestao je da žali. Vreme čini svoje. A prošlo je skoro dva meseca. Ljudi izgube člana porodice pa se posle dva meseca okrenu životu. Jer život ide dalje. A ovi bestidnici lažu i prenemažu se kako i posle dva meseca svakodnevno tuguju za ljudima koje ne da nisu poznavali, već ih nikad u životu nisu čuli ni videli. Stalo im je do njih koliko do lanjskog snega.

U četvrtak sam na blokadi raskrsnice kod Vukovog spomenika ušao među studente, išao između njih i propitivao ih da li znaju ime bar nekog od nesrećnika stradalih u Novom Sadu  kojima navodno svakodnevno daju pomen. Niko nije znao ni jedno ime. Ni jedno jedino. Većina studenata me začuđeno gledala i slegala ramenima, jedni su se smejali mom pitanju, treći se okretali prema svojim kolegama i njima postavljali isto pitanje. Uzalud čekajući odgovor.

A šta tek reći o kafanskoj atmosferi koja je napravljena na fakultetima i rijalitima koji se noću događaju po učionicama i kancelarijama. Od toga je odvratnija samo podrška koju im daju pojedini dekani i profesori. Koji umesto da očinski savetuju decu, da ih podsećaju da treba da uče i polažu ispite, da daju godinu i upišu novu, da ispune uslov za dobijanje stipendije i smeštaj u studentskom domu, da budu odgovorni prema sebi i svojim roditeljima koji ih finansiraju, od njih prave lažne revolucionare. Jedni da bi zadržali funkcije na fakultetu, drugi da bi ih osvojili.

Što se tiče direktora i profesora pojedinih sreednjih i osnovnih škola koji na mitinge izvode svoje učenike te bitange treba najuriti i zabraniti im da imaju ikakav dodir sa vaspitanjem i obrazovanjem dece. Pa nisu im država i roditelji poverili decu da od njih prave Principe i slične zaverenike već da im prenesu znanje. A i da jesu, ustav, brojni zakoni ove zemlje i međunarodne konvencije su jasni: zabranjena je zloupotreba dece u političke svrhe.