СРАМОТНО ПОНАШАЊЕ ДЕЛА СТУДЕНАТА И ОПОЗИЦИЈЕ: Од наводне жалости за жртвама из Новог Сада већ праве кич
Помен за покојником је питање личног осећања сваког човека. Какав је то помен који неко организује из политичких разлога и присиљав друге људе да у њему учествују?
Претећи професорима и студентима који се противе томе да студенти, а посебно деца, излазе на улицу и буду статисти у политичким обрачунима. Који неће да учествују у злоупотреби ужасне трагедије у Новом Саду.
Ништа нас не сме изненадити, гласио је један од слогана Брозових комуниста. Е то може да се каже и за српску политичку sccenu. Још од обрачуна међу Немањићима, преко убиства Карађорђа и изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу на Видовдан, навикли смо да нема ни стида, ни срамоте и да се ради остваривања циља гази преко лешева. Често лешева својих најближих. Од смо неке и својеручно задавили.
Али опет тешко је нормалном човеку да прихвати степен бестидности који, наводно жалећи жртве у Новом Саду, ових дана демонстрирају део опозиције и део студената.
Не зна се шта је бестидније: блокирање факултета, извођење деце из школских учионица на улицу, свакодневно угрожавање слободе кретања десетина хиљада људи, паљење свећа по трговима или држање наводних помена.
По хришћанским обичајима помен се даје у тачно одређене дане. Трећег дана од смрти, седам дана од сахране, четрдесет дана, пола године и годину дана од смрти. А касније се обично даје на годишњицу смрти и евентуално на велике хришћанске празнике. Али шта барабе које није срамота да смрт људи злоупотребљавају за своје превратничке политичке циљеве, које није срамота да се (пред камерама које то снимају) иживљавају над старицама само зато што ове желе да прођу улицом, брига шта су помени и када се дају.Боли њих уво и за цркву и за традицију.
Давање такозваног помена погинулим на улицама и трговима, заустављањем саобраћаја и малтретирањем других људи, па још два месеца након смрти несрећних људи је обичан кич. Пре неколико дана сам у КБЦ Бежанијска коса слушао свештеника како студентима објашњава да је то чак и грех. Према богу, страдалима и њиховим породицама.
Ма колико се одомаћило, паљење свећа на улицама и трговима је још већи кич. Који нема баш никакве везе са православном вером, српском традицијом и обичајима. Ко хоће да запали свећу за покој нечије душе, он иде у цркву. Или на гроб покојника.
Зашто лидери опозиције и самозване студентске вође не оду у цркву и не запале свећу? Одговор је јасан као дан: зато што они не жале жртве са железничке станице. Немам никакву бојазан да то јавно кажем и напишем. Ако је неко и жалио престао је да жали. Време чини своје. А прошло је скоро два месеца. Људи изгубе члана породице па се после два месеца окрену животу. Јер живот иде даље. А ови бестидници лажу и пренемажу се како и после два месеца свакодневно тугују за људима које не да нису познавали, већ их никад у животу нису чули ни видели. Стало им је до њих колико до лањског снега.
У четвртак сам на блокади раскрснице код Вуковог споменика ушао међу студенте, ишао између њих и пропитивао их да ли знају име бар неког од несрећника страдалих у Новом Саду којима наводно свакодневно дају помен. Нико није знао ни једно име. Ни једно једино. Већина студената ме зачуђено гледала и слегала раменима, једни су се смејали мом питању, трећи се окретали према својим колегама и њима постављали исто питање. Узалуд чекајући одговор.
А шта тек рећи о кафанској атмосфери која је направљена на факултетима и ријалитима који се ноћу догађају по учионицама и канцеларијама. Од тога је одвратнија само подршка коју им дају поједини декани и професори. Који уместо да очински саветују децу, да их подсећају да треба да уче и полажу испите, да дају годину и упишу нову, да испуне услов за добијање стипендије и смештај у студентском дому, да буду одговорни према себи и својим родитељима који их финансирају, од њих праве лажне револуционаре. Једни да би задржали функције на факултету, други да би их освојили.
Што се тиче директора и професора појединих среедњих и основних школа који на митинге изводе своје ученике те битанге треба најурити и забранити им да имају икакав додир са васпитањем и образовањем деце. Па нису им држава и родитељи поверили децу да од њих праве Принципе и сличне заверенике већ да им пренесу знање. А и да јесу, устав, бројни закони ове земље и међународне конвенције су јасни: забрањена је злоупотреба деце у политичке сврхе.
