KAKO SRBI KUPAJU MRTVACE: Tajna posmrtnog običaja od koje ćete se NAJEŽITI

Verovanje u onostrani život duboko je usađeno u srpskom narodu i ono se možda i najbolje prepoznaje u detaljima spremanja pokojnika za sahranu. Mnogi naši običaji ukazuju na to – da će pokojnici živeti i dalje na onom svetu i za to su dokaz svi oni predmeti koji im se stavljaju u kovčeg.

Samo spremanje pokojnika vrlo je potresan čin, pogotovo jer se takav obred vrši u domu preminulog, pred njegovim ukućanima.

Čim pokojnik ispusti dušu, pristupa se pripremanju za ukop. Najpre se izvrši kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika u svečano ukopno odelo. Kupanje vrši neki stariji čovek iz komšiluka ili žena ukoliko je umrla ženska osoba. Obično se telo opere vlažnim peškirima, muškarac se obrije, poseku nokti i obuče se novo odelo, koje pokojnik spremi još za života. Nekada se ovaj običaj kupanja pokojnika vršio isključivo napolju.

Kupanjem da se "otera smrt"

Pritom, sam čin kupanja obavezan je da ide smerom od glave ka nogama, jer se u narodu veruje kako će takvim činom „oterati smrt“.

Pokojnik se potom, oblači slojevito, a u njegov džep se stavljaju sitne pare, ogledalo i češalj, na ruku sat. Pored tela često se stavlja i dodatno odelo i obuća.

Tako opremljen pokojnik se postavlja na sto u nekoj velikoj sobi, ili ostaje u postelji u kojoj je preminuo, dok se ne pripremi kovčeg. Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima, i ruke mu se svežu maramicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem, vežu mu se noge oko članaka, i glava ispod brade i preko temena, a oči mu se sklope.

Mrtvačka svadba

Staro verovanje kod Srba je i da Bog ne prima kod sebe one koje nisu venčani u zemaljskom životu. Zato je bilo neophodno da se svim nevenčanim pokojnim licima na ruku stavi prsten – kao znak da su oni bili, makar prividno, venčani na zemlji. Neretko se u Srbiji preminule mlade devojke koje su bile neudate sahranjuju u venčanicama.

Naricanje

Naricanje za pokojnikom se vršilo putem tužbalica - odnosno putem pesama obrednog karaktera, predstavljaju važan deo posmrtnog obreda i kulta. Njome je oglašavana smrt u okviru žaljenja za umrlim i shvatana je kao obaveza prema pokojniku.

U našem narodu smatra se da majka, sestra i ćerka tuže žale najiskrenije i najdirljivije. U Srbiji je stari običaj nalagao da se i do 40 dana nariče za pokojnikom, a onda kad njegova duša ode na počinak - tužbalice prestaju.

Opelo

U zakazano vreme dolazi sveštenik. Njega dočekuje domaćin i vodi ga u prostoriju gde je pokojnik. Pošto sveštenik uzme potrebne podatke o umrlome, kovčeg sa pokojnikom se iznosi u dvorište, gde se vrši opelo. U mestima gde ima kapela, svi dolaze u zakazano vreme na sahranu, i u određeno vreme se vrši opelo. Najpre se podele svećice svima prisutnima, koje se upale i drže u toku opela.

Za vreme opela, rodbina stoji sa desne strane kovčega, a kovčeg je okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku. Dok traje opelo vlada potpuna tišina, i razume se, potpuna ozbiljnost. Krst stoji čelo glave pokojnika. Takođe, čelo glave postavlja se manji stočić na koji se stavlja žito, skuvano kao za slavu. U žito se stavlja jedna svećica Pored žita potrebna je i jedna flašica u kojoj je pomešano vino i ulje, (uspomena na svetu tajnu jeleosvećenja), kojim se posle opela preliva pokojnik.

Pogača i med

Na stočić se stavlja i čaša sa vinom i kašičicom, da sveštenik na kraju opela prelije žito. Tu se još stavlja pogača i tacna sa medom. Pogača simvolizuje samoga Hrista koji je hleb života, a med sladost raja.

Celivanje pokojnika 

Kada se opelo završi, prvo rodbina, a zatim svi ostali celivaju pokojnika ili ikonu i krst koji stoje na pokojnikovim grudima. Celivanje se vrši tako, što se polako prilazi kovčegu, i kad se dođe do njega, zastane se, prekrsti i pokloni, pa se onda celiva pokojnik, i tiho se kaže: "Bog da mu dušu prosti".

Pogrebna povorka 

Kad se završi celivanje, kovčeg se zatvara, ali se ne zakiva, jer se na grobu ponovo otvara. Kovčeg se diže na kola, ili se nosi na rukama, a onda se formira pogrebna povorka. Na čelu kolone ide krst sa desne strane, a žito, vino i ulje sa leve strane. Iza krsta i žita dolaze litije - barjaci i ripide. Iza njih idu mlađe osobe koje nose cveće. Iza cveća ide sveštenik koji usput peva odgovarajuće posmrtne pesme. Iza sveštenika nosi se kovčeg sa pokojnikom, čije su noge okrenute napred, a iza kovčega ide rodbina raspoređena po stepenu bliskosti sa pokojnikom. Iza rodbine ide povorka. Od kuće do groblja, staje se dva puta i čita se mali pomen. Obično se staje kod raskršća, ili kod nekog mesta koje je vezano za pokojnika. Treći pomen se vrši na samom grobu.

Sahrana

Kada se stigne do groba, kovčeg se spušta pored rake, dreše se ruke, noge i glava. Ukopnici to jest ljudi koji su kopali raku celivaju pokojnika, i neko od bliže rodbine.

Zatim ce kovčeg zatvara, zakiva ili zavrće poklopac i spušta se pomoću konopaca u zemlju. Gde je to običaj, sveštenik prelije ostatkom vina i ulja kovčeg u raki, razbije flašicu o neku alatku kojom je kopana raka, uzima grumenčić od prvog iskopanog komada zemlje i baca na kovčeg. Takođe i prisutni bacaju po komadić zemlje, a negde se baca i poneki novčić.