КАКО СРБИ КУПАЈУ МРТВАЦЕ: Тајна посмртног обичаја од које ћете се НАЈЕЖИТИ

Веровање у онострани живот дубоко је усађено у српском народу и оно се можда и најбоље препознаје у детаљима спремања покојника за сахрану. Многи наши обичаји указују на то – да ће покојници живети и даље на оном свету и за то су доказ сви они предмети који им се стављају у ковчег.

Само спремање покојника врло је потресан чин, поготово јер се такав обред врши у дому преминулог, пред његовим укућанима.

Чим покојник испусти душу, приступа се припремању за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно одело. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је умрла женска особа. Обично се тело опере влажним пешкирима, мушкарац се обрије, посеку нокти и обуче се ново одело, које покојник спреми још за живота. Некада се овај обичај купања покојника вршио искључиво напољу.

Купањем да се "отера смрт"

Притом, сам чин купања обавезан је да иде смером од главе ка ногама, јер се у народу верује како ће таквим чином „отерати смрт“.

Покојник се потом, облачи слојевито, а у његов џеп се стављају ситне паре, огледало и чешаљ, на руку сат. Поред тела често се ставља и додатно одело и обућа.

Тако опремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем, вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе.

Мртвачка свадба

Старо веровање код Срба је и да Бог не прима код себе оне које нису венчани у земаљском животу. Зато је било неопходно да се свим невенчаним покојним лицима на руку стави прстен – као знак да су они били, макар привидно, венчани на земљи. Неретко се у Србији преминуле младе девојке које су биле неудате сахрањују у венчаницама.

Нарицање

Нарицање за покојником се вршило путем тужбалица - односно путем песама обредног карактера, представљају важан део посмртног обреда и култа. Њоме је оглашавана смрт у оквиру жаљења за умрлим и схватана је као обавеза према покојнику.

У нашем народу сматра се да мајка, сестра и ћерка туже жале најискреније и најдирљивије. У Србији је стари обичај налагао да се и до 40 дана нариче за покојником, а онда кад његова душа оде на починак - тужбалице престају.

Опело

У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви долазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свима присутнима, које се упале и држе у току опела.

За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника. Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље, (успомена на свету тајну јелеосвећења), којим се после опела прелива покојник.

Погача и мед

На сточић се ставља и чаша са вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача символизује самога Христа који је хлеб живота, а мед сладост раја.

Целивање покојника 

Када се опело заврши, прво родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоје на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу, и кад се дође до њега, застане се, прекрсти и поклони, па се онда целива покојник, и тихо се каже: "Бог да му душу прости".

Погребна поворка 

Кад се заврши целивање, ковчег се затвара, али се не закива, јер се на гробу поново отвара. Ковчег се диже на кола, или се носи на рукама, а онда се формира погребна поворка. На челу колоне иде крст са десне стране, а жито, вино и уље са леве стране. Иза крста и жита долазе литије - барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа иде свештеник који успут пева одговарајуће посмртне песме. Иза свештеника носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред, а иза ковчега иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде поворка. Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу.

Сахрана

Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке, ноге и глава. Укопници то јест људи који су копали раку целивају покојника, и неко од ближе родбине.

Затим це ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопаца у земљу. Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље, а негде се баца и понеки новчић.