Tužna priča iz porodilišta: Doktorka OTKRILA kako je porodila siromašnu Milicu i rasplakala Srbiju
Ova priča će vas naterati da se dobro zamislite
Emotivan status koji je Novosađanka Nataša K. objavila na svom fejsbuk profilu, a koji je za kratko vreme podeljen više od hiljadu puta, natraće vas da se zamislite.
Pročitajte i:
"Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se. Babica mi prilazi i kaže:
'Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala'.
- Kako se zoveš - pitam i prilazim ženi.
- Milica - kaže jedva čujno.
- Odakle si - nastavljam sa pitanjima.
- Odavde, tu sam se udala - kaže Milica.
- Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte? - pitam.
- Da, dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se - priča.
Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
- Milice, koga imaš? Brata, sestru? - pitam.
- Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, 'Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde.' I tako sam se ja udala - kaže.
- I, je l’ ti lep muž? - pokušavam da se našalim.
- Dobar je - prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.
Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.
- Znate, ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem - kaže.
POKAŽIMO HUMANOST, SPASIMO ŽIVOT: Danijela (39) se bori sa tumorom i treba joj NAŠA pomoć
- Napni se Milice. Hajde Milice, najjače što možeš, napni se - kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli.
Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.
- Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim. Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka - pita dok je uzima plačući od sreće.
- Evo samo malo, Milice, izmerićemo bebu - objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.
- Lepa je doktorka, stvarno je lepa - kaže.
Srpkinje se za 700 evra mesečno dopisuju sa strancima, a kad traže da se skinu gole cena skače
- Jeste, Milice, lepa - teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
- Milice, jesi li gladna, žedna? - pitam.
- Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo - kaže. I prvi put Milica ima osmeh. Izlazim iz porodilišta.
Čeka me nizak čovek. - Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro? - pita.
- Jeste - kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.
- Molim vas, dajte ovo Milici - kaže i pruža malu kutiju keksa i sok.
- Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Eto, krenulo mi, imam da radim… - kaže mi.
Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.
SRPSKA MAJKA HRABROST: Beograđanka rodila dete posle transplatacije jetre (FOTO)
- Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite - kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.
- Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava, a mi debele - kaže.
Nameštam osmeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osetile potrebu da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka nisu uvredile.
Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali.
- Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo - kaže.
- Neka Milice, uživaj. Nije to ništa - rekla sam.
Milicin muž ih čeka. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu. Tako se valja. Gledam ih i mislim. Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan?
Zaista ne znam."
