POTRESNO! VUČIĆ O STRAHOTAMA U JASENOVCU: Klali su Srbe sa zanosom, a neki su bili samo deca

Nalazimo se, poštovani prijatelji i potomci stradalih, na svetom, za nas Srbe najtužnijem i najvažnijem mestu.  Na mestu na kojem se tišina čuje, čak i kada galamimo jer ta tišina progutala je vrisku i bol naših ljudi koji su u ustaškoj državi ubijani samo zato što su drugačijeg srpskog roda, jervrejskog ili romskog porekla.

SRAMOTA: Hrvatska se i dalje NE ODRIČE USTAŠTVA

NAJVEĆE STRATIŠTE SRPSKOG STRADANJA: Vučić i ministri sutra na komemoraciji u Donjoj Gradini

Do tada neviđeno zlo se desilo ovde, na ovom mestu, u Jasenovcu, najvećem koncentracionom logoru na Balkanu, koji je bio jedan od najstrašnijih logora smrti u porobljenoj Evropi. Uspostavljen je od ustaške NDH u avgustu 1941. godine i neprekidno je delovao sve do aprila 1945, kada je grupa od 1.075 preostalih logoraša, na današnji dan pre 72 godine, preduzela očajnički korak tako što su goloruki, iscrpljeni i namučeni krenuli u proboj logora protiv dobro naoružanih ustaških dželata. Znali su da će retko ko od njih preživeti. Znali su da će većina biti ubijena. Odlučili su da ne čekaju smrt, već da joj krenu u susret, da poslednje atome svoje snage usmere protiv brojnijeg i nadmoćnijeg neprijatelja u  trci za životom, u borbi za slobodu.

Banalnost zla

Kada god dođem ovde, a dolazim često i nastaviću da dolazim, muči me jedna stvar koja nije pitanje prioriteta, ali jeste i pitanje razloga, i svrhe i cilja, i glasi - kome da se obratim. 

Da li onima ispod nas, a podsetiću vas da i danas stojimo na samo metar i po od kostiju žrtava najvećeg stratišta na Balkanu u Drugom svetskom ratu, stratišta u kojem je, u plitke i uske grobnice natrpano stotine hiljada izmučenih i iskasapljenih tela; i da li da im kažem da mi je žao; i šta bi im to moje ,,žao mi je" uopšte značilo; ili da im kažem da ih pamtimo, i da znamo, i da se neće ponoviti  to što tada, pre više od sedamdeset godina, nismo mogli da sprečimo; i da li će mi verovati i žrtve i oni koji su ostali posle njih; i da li, uopšte, postoji reč koja može njima danas nešto da znači, da ih učini spokojnim i da eho njihovih krika, koji i danas postoji, bar za trunku ublaži i smiri. 

BIĆE OPREMLJENI NAJSAVREMENIJIM ORUŽJEM: Vojska Srbije dobija belgijske puške

Ili da se obratim onome gore, onom iznad nas, koji je sve video i čuo, zabeležio, i šta u tom slučaju da mu kažem ili da ga pitam? Da li je jedno ,,zašto" dovoljno za sve ove smrti? Da li jedno ,,pomozi" bilo dovoljno da spreči povratak zla? I da li bi jedno ,,oprosti" moglo da spere i svu krv i sav greh koji su ovde proliveni i počinjeni u ime čiste krvi i vere bez greha?
Na kraju, muči me i šta da kažem vama, nama, koji smo se ponovo zatekli ovde, između zemlje i neba, između žrtava i najvećeg sudije, smrti i večnosti, u vremenu koje je možda još samo jedno, isto takvo ,,između" vreme, ono u kojem se očekuje neko novo zlo, sveopšte, pomahnitalo i ubilačko. I kako mi danas da to vreme sprečimo, kako da ubedimo sve da nam to vreme nije potrebno i da ga nećemo i ne želimo nikada više nikome?

Sve zajedno, kada dođem ovde, porazi me banalnost. Ona banalnost samog zla o kojoj je pisala Hana Arent. Ona banalnost koju je Leonard Koen u pesmi ,,Šta sve treba znati o Adolfu Ajhmanu" opisao sa samo nekoliko reči - kosa i oči su mu bili obični, težina i visina srednji, inteligencija prosečna i nikakvih osobenih znaka nije imao. Isti takvi su ubijali ovde. I ubijali su maljevima, srbosecima, kocima, bajonetima, sekirama, nogama, mecima. 

Malo im ubijanja

Zima im je služila da ubiju i leto im je služilo da ubiju. U krematorijume su gurali sve žive ljude, decu su gušili gasom ili ih razbijali o zid. I ubili su, kako se hvalio Maks Lubrić, jedan od njihovih čelnika, običan, srednji i prosečan, baš kao Ajhman - više ljudi nego otomanska imperija tokom svojih pohoda u Evropu. 
Ubijali su zanosom, veseli, upotrebljavajući, konačno, svu svoju maštu, ubijali su ih takmičeći se međusobno ko će više, ubijali su ih bez trunke bilo kakvog osećanja krivice, verujući duboko u ispravnost - klanja i ubijanja, uništavanja čitavog jednog naroda. 

I da su, posle svega toga, pobedili, pitala je Hana Arent u svom izveštaju sa suđenja prosečnom, običnom i srednjem Ajhmanu - da li bi ih grizla savest? Da li bi bili svesni sopstvene i banalnosti zla koje su počinili? Da li bi se preobrazili, postali natprosečni, neobični, viši, teži, pametniji? Da li su zaista zato ubijali? Da bi oni, i njihov narod, narod u čije ime su činili zlo, postali i postao bolji? I uz sve to, da li i danas veruju, kao što je verovao Ajhman, da bi bilo sasvim u redu i da su pobili mnogo više?

Njegova cifra, ona koju je zbog svoje krvi i svog naroda smatrao sasvim opravdanom bila je, po sopstvenom svedočenju - 10,3 miliona Jevreja. Mrtvih, da bi Nemačkoj bilo bolje. Kolika je cifra mrtvih Srba zadovoljavala potrebe veće i bolje Hrvatske? Dvadeset do dve stotine Srba, Jevreja i Roma dnevno, koliko ih je, po svedočanstvima samih zločinaca, ubijano samo u septembru 1941. godine? Očigledno nije bilo ni približno dovoljno. I sve jasenovačke cifre i svi podaci o istrebljenju srpskog stanovništva u Hrvatskoj, oni podaci koji govore o više od milion ubijenih ljudi u NDH, nisu bili dovoljni. 

GODIŠNJICA GENOCIDA NAD SRBIMA! Vučić: Bez spoznaje i sećanja teško do bolje budućnosti (FOTO)

Zato što se zlo, tako banalno i obično, ne zadovoljava malim. Staviti zašiljeni kolac na nepce i onda ga sekirom ili maljem zabiti kroz celu lobanju nije bila mera samo za neke od ovdašnjih logoraša. To je bio masterplan NDH, državni i zvanični, za čitav jedan narod. I to zato što je neko imao platformu da će drugi narod, kada istrebi taj nepodobni, neprijateljski narod, sam postati bolji, bogatiji i uspešniji. 

Povampirenje ustaštva

I to ovde i danas niko ne sme da zaboravi. Da nije reč samo o  tome koliko je ljudi ubijeno, nego o tome koliko ljudi su hteli da ubiju. I o tome da je to ubijanje, zvanično, bilo poželjno i opravdano.

I to da je platforma, državna, bila država čiste krvi u kojoj će se svaka nečista krv proliti. To je najbolje formulisao ustaški ministar Mile Budak - a po njemu se danas zove na desetine ulica u Hrvatskoj - krajem maja 1941. u jednom selu pored Gospića, u svom programu poznatom kao ustaško sveto trojstvo: ,,Trećinu Srba ćemo pobiti, trećinu protjerati u Srbiju, trećinu prekrstiti i od njih napraivti Hrvate, dok će ostali biti samo zlo sjećanje!" Sa žalošću moram da konstatujem da smo sve doci pokušaja povampirenja ustaške ideologije, koje se između ostalog ogleda u reviziji činjenica koje je istorijska nauka već prihvatila. Revizija koja nastoji da rehabilitacijom nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca skine odgovornost za antihrišćanske zločine koje su počinili pripadnici jerarhije Rimokatoličke crkve. Čini se da nije daleko dan kad će uslediti zahtev za drugačiju sliku o poglavaru Paveliću i prenošenje njegovih ostataka negde, nedaleko odavde. 

I kada danas kažu da je ovde bio radni logor i kada su za tu tvrdnju dobili, ni sami ne znaju koliko su u pravu. Mogli su starog Vukašina da pitaju, onog koji im je dok su  ga klali mirno govorio: Samo ti, dijete, radi svoj posao. Zato što jeste ovde radni logor. I u njemu je posao bio - smrt. I bio je to državni posao, radili su predano na tom poslu i jedini problem je bio što ga nisu završili onako kako su hteli. Znamo to mi, zna čitav svet, znaju i oni, koliko god se pravili da ne znaju. 

Možes da zaobiđeš Gradinu i Jasenovac, možeš da okreneš glavu kada kraj njih prolaziš, možeš i dan danas da kačiš table sa ustaškim pozdravima na njih, ali jednu stvar ne možeš. Ne možeš da pobegneš od banalnosti tog zla, od njegove običnosti i prosečnosti. I ne možeš, nisi postao bolji zato što ogromnog broja Srba nema više. Naprotiv, sasvim prosečan si ostao i bićeš ništa više od srednjeg i prosečnog, običnog, bez ikakvog osobenog znaka, dok ne smogneš snage da se suočiš sa svojim zlom, dok mu ne pogledaš u lice i dok ne osetiš, podjednako, i stid i odgovornost. 

USTAŠE su ga kao dečaka (6) povele na STRELJANJE, a spasao ga je NEMAČKI VOJNIK

Tražiti svoju veličinu, i to važi za sve, nije moguće bez suočavanja sa svakom svojom greškom i sa svakim zlom koje si počinio. Dužni smo svi mi na Balkanu da uradimo to, da se pokajemo, postidimo, a posebno su dužni oni u čije ime i za čiju korist su napravljeni i Jasenovac, i Gradina, Gradiška, Jadovno i svi drugi radni logori u kojima je norma merena i probijana brojem preklanih vratova. Dužni su zato što su hteli još veći posao da naprave, zato što im je Jasenovac bio mali, nedovoljno produktivan i zato što su im jame u koje su nas bacili bile plitke. Hteli su dublje, hteli su više, hteli su da Srba, jednostavno, u Hrvatskoj nema. 

Politička pobeda

I to, hteli smo, i danas živi u Hrvatskoj. I svako ko hoće Hrvatsku bez kola sa srpskim tablicama, bez srpskih proizvoda, čokoladica i bombona, bez srpskog imena, srpskih crkava, kulture - želi takvu Hrvatsku. Prosečnu, običnu i banalnu. I ja tom i takvom ne mogu da pomognem. Između ostalog jer to i nije moj posao. Njihov je. A moj posao, naš posao je da naša zemlja, da Srbija i da nju i Republika Srpska ne budu prosečne. Naš posao je da se uvek i na svakom mestu suočimo sa sopstvenim greškama, sa zlom koje su činili u naše ime i da takvi, oštećeni, stvorimo zemlju iznad proseka i iznad svakog zla. 

Naš posao je i danas da se suprostavimo onima koji bi da menjaju granice na Balkanu, da prave svoje velike države ne pitajući nikoga, a ponajmanje Srbe čiju teritoriju bi da otmu. Naš posao je da ih pobedimo politički, bez rata, bez sukoba, naš posao je da objasnimo celom svetu koliko je važno braniti  mir i slobodu u ovom delu sveta, ali na kraju, ako nas na to primoraju, umećemo i sami da sačuvamo ono što je naše. A naša je sloboda, naše je pravo da budemo svoji na svome, ni danas, niti bilo kad u budućnosti tražeći bilo šta tuđe. 

Da stvorimo zemlju sa koje će nas čuti. I zemlju sa koje ćemo moći da ratujemo. Zemlju koju ćemo moći da branimo. Zemlju kojom ćemo da se ponosimo i koja će da se ponosi nama. Na kraju, i zemlju na koju ćemo stati, jaki i veliki, i onima ispod nas moći da kažemo - nikad više. U još jednom, nikome i nikada više nećemo dozvoliti ,,Bljesak" i ,,Oluju". Nikada i ponavljam, nikome. I onome iznad nas, da smo zahvaljujući svoj snazi i veličini, svom jasnom pamećenju, sposobni da oprostimo. I nama i celom svetu, da su Srbi tu, da će ostati tu i da nikada neće biti - prosečni. 

Zato što narod koji je ovoliko klan i ubijan ne može da bude običan. I zato što narod koji se iz  te krvi digao nikako nije osrednji. I zato što narod koji one koji su činili zločin nad njim gleda u oči i ne čini im nikakvo zlo, nije ni najmanje banalan. Poseban je to narod, srpski, veliki. I neka je večna hvala i slava svima onim žrtvama koje su ga takvim napravile. Nikada im to nećemo zaboraviti. Hvala! Živela Srbija! Živela Republika Srpska!