ПОТРЕСНО! ВУЧИЋ О СТРАХОТАМА У ЈАСЕНОВЦУ: Клали су Србе са заносом, а неки су били само деца

Налазимо се, поштовани пријатељи и потомци страдалих, на светом, за нас Србе најтужнијем и најважнијем месту.  На месту на којем се тишина чује, чак и када галамимо јер та тишина прогутала је вриску и бол наших људи који су у усташкој држави убијани само зато што су другачијег српског рода, јерврејског или ромског порекла.

СРАМОТА: Хрватска се и даље НЕ ОДРИЧЕ УСТАШТВА

НАЈВЕЋЕ СТРАТИШТЕ СРПСКОГ СТРАДАЊА: Вучић и министри сутра на комеморацији у Доњој Градини

До тада невиђено зло се десило овде, на овом месту, у Јасеновцу, највећем концентрационом логору на Балкану, који је био један од најстрашнијих логора смрти у поробљеној Европи. Успостављен је од усташке НДХ у августу 1941. године и непрекидно је деловао све до априла 1945, када је група од 1.075 преосталих логораша, на данашњи дан пре 72 године, предузела очајнички корак тако што су голоруки, исцрпљени и намучени кренули у пробој логора против добро наоружаних усташких џелата. Знали су да ће ретко ко од њих преживети. Знали су да ће већина бити убијена. Одлучили су да не чекају смрт, већ да јој крену у сусрет, да последње атоме своје снаге усмере против бројнијег и надмоћнијег непријатеља у  трци за животом, у борби за слободу.

Баналност зла

Када год дођем овде, а долазим често и наставићу да долазим, мучи ме једна ствар која није питање приоритета, али јесте и питање разлога, и сврхе и циља, и гласи - коме да се обратим. 

Да ли онима испод нас, а подсетићу вас да и данас стојимо на само метар и по од костију жртава највећег стратишта на Балкану у Другом светском рату, стратишта у којем је, у плитке и уске гробнице натрпано стотине хиљада измучених и искасапљених тела; и да ли да им кажем да ми је жао; и шта би им то моје ,,жао ми је" уопште значило; или да им кажем да их памтимо, и да знамо, и да се неће поновити  то што тада, пре више од седамдесет година, нисмо могли да спречимо; и да ли ће ми веровати и жртве и они који су остали после њих; и да ли, уопште, постоји реч која може њима данас нешто да значи, да их учини спокојним и да ехо њихових крика, који и данас постоји, бар за трунку ублажи и смири. 

БИЋЕ ОПРЕМЉЕНИ НАЈСАВРЕМЕНИЈИМ ОРУЖЈЕМ: Војска Србије добија белгијске пушке

Или да се обратим ономе горе, оном изнад нас, који је све видео и чуо, забележио, и шта у том случају да му кажем или да га питам? Да ли је једно ,,зашто" довољно за све ове смрти? Да ли једно ,,помози" било довољно да спречи повратак зла? И да ли би једно ,,опрости" могло да спере и сву крв и сав грех који су овде проливени и почињени у име чисте крви и вере без греха?
На крају, мучи ме и шта да кажем вама, нама, који смо се поново затекли овде, између земље и неба, између жртава и највећег судије, смрти и вечности, у времену које је можда још само једно, исто такво ,,између" време, оно у којем се очекује неко ново зло, свеопште, помахнитало и убилачко. И како ми данас да то време спречимо, како да убедимо све да нам то време није потребно и да га нећемо и не желимо никада више никоме?

Све заједно, када дођем овде, порази ме баналност. Она баналност самог зла о којој је писала Хана Арент. Она баналност коју је Леонард Коен у песми ,,Шта све треба знати о Адолфу Ајхману" описао са само неколико речи - коса и очи су му били обични, тежина и висина средњи, интелигенција просечна и никаквих особених знака није имао. Исти такви су убијали овде. И убијали су маљевима, србосецима, коцима, бајонетима, секирама, ногама, мецима. 

Мало им убијања

Зима им је служила да убију и лето им је служило да убију. У крематоријуме су гурали све живе људе, децу су гушили гасом или их разбијали о зид. И убили су, како се хвалио Макс Лубрић, један од њихових челника, обичан, средњи и просечан, баш као Ајхман - више људи него отоманска империја током својих похода у Европу. 
Убијали су заносом, весели, употребљавајући, коначно, сву своју машту, убијали су их такмичећи се међусобно ко ће више, убијали су их без трунке било каквог осећања кривице, верујући дубоко у исправност - клања и убијања, уништавања читавог једног народа. 

И да су, после свега тога, победили, питала је Хана Арент у свом извештају са суђења просечном, обичном и средњем Ајхману - да ли би их гризла савест? Да ли би били свесни сопствене и баналности зла које су починили? Да ли би се преобразили, постали натпросечни, необични, виши, тежи, паметнији? Да ли су заиста зато убијали? Да би они, и њихов народ, народ у чије име су чинили зло, постали и постао бољи? И уз све то, да ли и данас верују, као што је веровао Ајхман, да би било сасвим у реду и да су побили много више?

Његова цифра, она коју је због своје крви и свог народа сматрао сасвим оправданом била је, по сопственом сведочењу - 10,3 милиона Јевреја. Мртвих, да би Немачкој било боље. Колика је цифра мртвих Срба задовољавала потребе веће и боље Хрватске? Двадесет до две стотине Срба, Јевреја и Рома дневно, колико их је, по сведочанствима самих злочинаца, убијано само у септембру 1941. године? Очигледно није било ни приближно довољно. И све јасеновачке цифре и сви подаци о истребљењу српског становништва у Хрватској, они подаци који говоре о више од милион убијених људи у НДХ, нису били довољни. 

ГОДИШЊИЦА ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА! Вучић: Без спознаје и сећања тешко до боље будућности (ФОТО)

Зато што се зло, тако банално и обично, не задовољава малим. Ставити зашиљени колац на непце и онда га секиром или маљем забити кроз целу лобању није била мера само за неке од овдашњих логораша. То је био мастерплан НДХ, државни и званични, за читав један народ. И то зато што је неко имао платформу да ће други народ, када истреби тај неподобни, непријатељски народ, сам постати бољи, богатији и успешнији. 

Повампирење усташтва

И то овде и данас нико не сме да заборави. Да није реч само о  томе колико је људи убијено, него о томе колико људи су хтели да убију. И о томе да је то убијање, званично, било пожељно и оправдано.

И то да је платформа, државна, била држава чисте крви у којој ће се свака нечиста крв пролити. То је најбоље формулисао усташки министар Миле Будак - а по њему се данас зове на десетине улица у Хрватској - крајем маја 1941. у једном селу поред Госпића, у свом програму познатом као усташко свето тројство: ,,Трећину Срба ћемо побити, трећину протјерати у Србију, трећину прекрстити и од њих напраивти Хрвате, док ће остали бити само зло сјећање!" Са жалошћу морам да констатујем да смо све доци покушаја повампирења усташке идеологије, које се између осталог огледа у ревизији чињеница које је историјска наука већ прихватила. Ревизија која настоји да рехабилитацијом надбискупа загребачког Алојзија Степинца скине одговорност за антихришћанске злочине које су починили припадници јерархије Римокатоличке цркве. Чини се да није далеко дан кад ће уследити захтев за другачију слику о поглавару Павелићу и преношење његових остатака негде, недалеко одавде. 

И када данас кажу да је овде био радни логор и када су за ту тврдњу добили, ни сами не знају колико су у праву. Могли су старог Вукашина да питају, оног који им је док су  га клали мирно говорио: Само ти, дијете, ради свој посао. Зато што јесте овде радни логор. И у њему је посао био - смрт. И био је то државни посао, радили су предано на том послу и једини проблем је био што га нису завршили онако како су хтели. Знамо то ми, зна читав свет, знају и они, колико год се правили да не знају. 

Можес да заобиђеш Градину и Јасеновац, можеш да окренеш главу када крај њих пролазиш, можеш и дан данас да качиш табле са усташким поздравима на њих, али једну ствар не можеш. Не можеш да побегнеш од баналности тог зла, од његове обичности и просечности. И не можеш, ниси постао бољи зато што огромног броја Срба нема више. Напротив, сасвим просечан си остао и бићеш ништа више од средњег и просечног, обичног, без икаквог особеног знака, док не смогнеш снаге да се суочиш са својим злом, док му не погледаш у лице и док не осетиш, подједнако, и стид и одговорност. 

УСТАШЕ су га као дечака (6) повеле на СТРЕЉАЊЕ, а спасао га је НЕМАЧКИ ВОЈНИК

Тражити своју величину, и то важи за све, није могуће без суочавања са сваком својом грешком и са сваким злом које си починио. Дужни смо сви ми на Балкану да урадимо то, да се покајемо, постидимо, а посебно су дужни они у чије име и за чију корист су направљени и Јасеновац, и Градина, Градишка, Јадовно и сви други радни логори у којима је норма мерена и пробијана бројем прекланих вратова. Дужни су зато што су хтели још већи посао да направе, зато што им је Јасеновац био мали, недовољно продуктиван и зато што су им јаме у које су нас бацили биле плитке. Хтели су дубље, хтели су више, хтели су да Срба, једноставно, у Хрватској нема. 

Политичка победа

И то, хтели смо, и данас живи у Хрватској. И свако ко хоће Хрватску без кола са српским таблицама, без српских производа, чоколадица и бомбона, без српског имена, српских цркава, културе - жели такву Хрватску. Просечну, обичну и баналну. И ја том и таквом не могу да помогнем. Између осталог јер то и није мој посао. Њихов је. А мој посао, наш посао је да наша земља, да Србија и да њу и Република Српска не буду просечне. Наш посао је да се увек и на сваком месту суочимо са сопственим грешкама, са злом које су чинили у наше име и да такви, оштећени, створимо земљу изнад просека и изнад сваког зла. 

Наш посао је и данас да се супроставимо онима који би да мењају границе на Балкану, да праве своје велике државе не питајући никога, а понајмање Србе чију територију би да отму. Наш посао је да их победимо политички, без рата, без сукоба, наш посао је да објаснимо целом свету колико је важно бранити  мир и слободу у овом делу света, али на крају, ако нас на то приморају, умећемо и сами да сачувамо оно што је наше. А наша је слобода, наше је право да будемо своји на своме, ни данас, нити било кад у будућности тражећи било шта туђе. 

Да створимо земљу са које ће нас чути. И земљу са које ћемо моћи да ратујемо. Земљу коју ћемо моћи да бранимо. Земљу којом ћемо да се поносимо и која ће да се поноси нама. На крају, и земљу на коју ћемо стати, јаки и велики, и онима испод нас моћи да кажемо - никад више. У још једном, никоме и никада више нећемо дозволити ,,Бљесак" и ,,Олују". Никада и понављам, никоме. И ономе изнад нас, да смо захваљујући свој снази и величини, свом јасном памећењу, способни да опростимо. И нама и целом свету, да су Срби ту, да ће остати ту и да никада неће бити - просечни. 

Зато што народ који је оволико клан и убијан не може да буде обичан. И зато што народ који се из  те крви дигао никако није осредњи. И зато што народ који оне који су чинили злочин над њим гледа у очи и не чини им никакво зло, није ни најмање баналан. Посебан је то народ, српски, велики. И нека је вечна хвала и слава свима оним жртвама које су га таквим направиле. Никада им то нећемо заборавити. Хвала! Живела Србија! Живела Република Српска!