Beli Preletačević - Gandalf, Saruman ili Sauron?

Gandalf beli ili Saruman Mnogobojni?

Beli ruži li ruži Srbiju (unazad kako mu kad zatreba, unapred do večnosti) i narod, posebno ne daj Bože ako je neko stariji od 27. godina ili dvaput ne daj Bože je penzioner (gerantofob ekstremnije provenijencije!)

Beli sve i svja, stvarno, najozbiljnije, nepobitno, bez tračka sumnje, nenadjebivo zna i može, Beli stvarno to i misli, i kad mora da pokaže skromnost (da se zna da je bez mana pa i bez te) maskira se buđavim, recikliranim štosevima i samoizrugivanjem, ali zna on da je savršen i da je tako stvarno mimo šale!

Eto, bar trideset poslednjih godina užas je u Srbiji, niko ne valja, sve go lopov i hoštapler kad, o sreće, o radosti, rodi se Beli, naša poštenjačina, spasilac, multipraktik, esencija pameti, kvintesencija iskustva, šampion mladosti, čuvar tajne vatre. Gandalf i to Beli!

Ili ipak biće Saruman Mnogobojni!

Pošto naš Saruman zbori jednosmerno (šta god ga pitaš, šta god pričaš, on vergla svoje) i blago rečeno nerazumno, a medi, u stvari vređa a čoveku lepo, pravi Saruman, ismeva sve što mu nije blisko, ruga  se i lakrdija svemu i svakom i naravno malčice (podosta (u stvari baš mnogo) ulizuje se omladini, a ima ambiciozne ciljeve i meke metode, žanr gde će stvarno da zablista („Put do slave i bogatstva, put do trona oduvek je bio isti, od iskona“) lirsko-epska fantastika.

Njegova jaka osećanja, a opet treperava lirska, nežna, epski ciljevi, lepo, prelepo, majstorski upakovana mržnja i kulturni rasizam, u ismejavanje, lakrdijanje, izigravanje, prema svemu i svakom ko nije dovoljno podoban, ukalupljen, brz, moderan, mlad, prema tradiciji, prema domaćinu, trudbeniku, seljaku, penzioneru, gastarbajteru, domaćem preduzimaču, domaćem tajkunu, prema bilo kome ko ne prihvata Sarumanov svet i  „jedinu“ istinu i kulturu.

U „jedinoj“ istini i kulturi sve autentično i iskreno je nepoželjno ili zabranjeno (tako i mržnja), pa umesto Sarumanovog jasnog i glasnog „Mrzim vas takve kakvi ste narode, moj niste“, dobijamo lakrdijanje, masku zajebanta i jeftine i neorginalne idiotluke,  preko kojih nažalost olako prelazimo i nasedamo i retko primetimo (kad je već kasno) da nije šala u pitanju, već u suštini surovo izrugivanje i mržnja.

Mrzi se sopstveni koren, sušastvo, izvor ono od čega uporno i po svaku cenu beže preletači. „Tuđe je uvek lepše, a svet se menja i protiv nove sile koja se diže stari savezi nisu od koristi, legnite na rudu, prihvatite da ste primitivni, divljaci, zaostali“ – za početak uvijeno i kroz lakrdiju šalje Saruman poruke, a posle, doći će orci.

Da li je Saruman Preletačević slučajan, naturščik, prirodan talenat, autentičan idiot ili dobro upakovan i napravljen proizvod za dodatno razjedinjavanje i zbunjivanje naroda.

Naš Saruman nema šta da izgubi, on ima samo korist i nikakav rizik, svaki ishod je njemu u korist.

Nije napravljen da bude izabran, već samo da sve pretvori u sprdnju (u nedostatku nerecikliranih i dovoljno ozbiljnih opozicionih kandidata), da ozloglasi sve državno, državotvorno, sav trud oko izgradnje sistema, sve što i miriše na nacionalno, da obesmisli svaku politiku, politički sistem i aktivnost i da premesti težište borbe za državu van političkog sistema (jer orcima tu ipak izgleda slabo i sporo ide u poslednje vreme), na ulicu, zajebanciju, internet, kulturu, bilo gde van postojećeg sistema na prostore gde su orci još vrlo jaki.

Princip je jasan: budala kandidovana na izborima, budalasti izbori, budalast sistem, dakle i zemlja je budalasta a narod glup (posebno svako preko 27. godina), zaluđen, lakoveran, ma skroz nesposoban, dakle najbolje da se neko postara za staranje i evo Srbije ponovo na početku.

Sarumanov zadatak je, kad već ne može ponovo pravi protektorat i red spolja diktiran i uveden čeličnom rukom, onda bar za početak besmisao, nesigurnost a kasnije i nered a onda i vlast Sarumanova i njegovih orka, sve dok Sauron ne dođe.

Saruman Beli Preletačević stvarno ne treba Srbiji.