Бели Прелетачевић - Гандалф, Саруман или Саурон?

Гандалф бели или Саруман Многобојни?

Бели ружи ли ружи Србију (уназад како му кад затреба, унапред до вечности) и народ, посебно не дај Боже ако је неко старији од 27. година или двапут не дај Боже је пензионер (герантофоб екстремније провенијенције!)

Бели све и свја, стварно, најозбиљније, непобитно, без трачка сумње, ненађебиво зна и може, Бели стварно то и мисли, и кад мора да покаже скромност (да се зна да је без мана па и без те) маскира се буђавим, рециклираним штосевима и самоизругивањем, али зна он да је савршен и да је тако стварно мимо шале!

Ето, бар тридесет последњих година ужас је у Србији, нико не ваља, све го лопов и хоштаплер кад, о среће, о радости, роди се Бели, наша поштењачина, спасилац, мултипрактик, есенција памети, квинтесенција искуства, шампион младости, чувар тајне ватре. Гандалф и то Бели!

Или ипак биће Саруман Многобојни!

Пошто наш Саруман збори једносмерно (шта год га питаш, шта год причаш, он вергла своје) и благо речено неразумно, а меди, у ствари вређа а човеку лепо, прави Саруман, исмева све што му није блиско, руга  се и лакрдија свему и сваком и наравно малчице (подоста (у ствари баш много) улизује се омладини, а има амбициозне циљеве и меке методе, жанр где ће стварно да заблиста („Пут до славе и богатства, пут до трона одувек је био исти, од искона“) лирско-епска фантастика.

Његова јака осећања, а опет треперава лирска, нежна, епски циљеви, лепо, прелепо, мајсторски упакована мржња и културни расизам, у исмејавање, лакрдијање, изигравање, према свему и сваком ко није довољно подобан, укалупљен, брз, модеран, млад, према традицији, према домаћину, трудбенику, сељаку, пензионеру, гастарбајтеру, домаћем предузимачу, домаћем тајкуну, према било коме ко не прихвата Саруманов свет и  „једину“ истину и културу.

У „јединој“ истини и култури све аутентично и искрено је непожељно или забрањено (тако и мржња), па уместо Сарумановог јасног и гласног „Мрзим вас такве какви сте народе, мој нисте“, добијамо лакрдијање, маску зајебанта и јефтине и неоргиналне идиотлуке,  преко којих нажалост олако прелазимо и наседамо и ретко приметимо (кад је већ касно) да није шала у питању, већ у суштини сурово изругивање и мржња.

Мрзи се сопствени корен, сушаство, извор оно од чега упорно и по сваку цену беже прелетачи. „Туђе је увек лепше, а свет се мења и против нове силе која се диже стари савези нису од користи, легните на руду, прихватите да сте примитивни, дивљаци, заостали“ – за почетак увијено и кроз лакрдију шаље Саруман поруке, а после, доћи ће орци.

Да ли је Саруман Прелетачевић случајан, натуршчик, природан таленат, аутентичан идиот или добро упакован и направљен производ за додатно разједињавање и збуњивање народа.

Наш Саруман нема шта да изгуби, он има само корист и никакав ризик, сваки исход је њему у корист.

Није направљен да буде изабран, већ само да све претвори у спрдњу (у недостатку нерециклираних и довољно озбиљних опозиционих кандидата), да озлогласи све државно, државотворно, сав труд око изградње система, све што и мирише на национално, да обесмисли сваку политику, политички систем и активност и да премести тежиште борбе за државу ван политичког система (јер орцима ту ипак изгледа слабо и споро иде у последње време), на улицу, зајебанцију, интернет, културу, било где ван постојећег система на просторе где су орци још врло јаки.

Принцип је јасан: будала кандидована на изборима, будаласти избори, будаласт систем, дакле и земља је будаласта а народ глуп (посебно свако преко 27. година), залуђен, лаковеран, ма скроз неспособан, дакле најбоље да се неко постара за старање и ево Србије поново на почетку.

Саруманов задатак је, кад већ не може поново прави протекторат и ред споља диктиран и уведен челичном руком, онда бар за почетак бесмисао, несигурност а касније и неред а онда и власт Саруманова и његових орка, све док Саурон не дође.

Саруман Бели Прелетачевић стварно не треба Србији.