Nakon dve decenije ćutnje isplivala istina: "Izdajniče, smenjen si!", Slobin pregovarač progovorio o Kosovu
Tajni pregovori sa Amerikancima o statusu Kosova i Metohije vođeni su u Beogradu i pre Mirovne konferencije u Rambujeu, koja je doživela krah i bila uvod u bombardovanje Srbije
Na dokumentu, političke sadržine, tada je sa američkim saradnikom u Beogradu radio profesor Ustavnog prava Vladan Kutlešić, dok je drugi dokument, vojne prirode, pripreman pod rukodstvom predsednika Srbije Milana Milutinovića. Sam Kutlešić odigrao je važnu ulogu i tokom pregovora u Rambujeu, barem do trenutka dok u francuski dvorac nije stigao telegram sadržine: "Izdajniče, smenjen si".
NOVA TEORIJA U VEZI SA SLOBODANOM MILOŠEVIĆEM: "Bivši predsednik nije umro, prebačen je u Moskvu"
GOVOR KOJIM JE MILOŠEVIĆ PRIZNAO PORAZ: Hvala i onima koji nisu glasali za mene, skinuli ste mi teret s duše (VIDEO)
DAN KADA JE VLAST MILOŠEVIĆA POSTALA PROŠLOST: Šta se u Srbiji promenilo za 20 godina? (FOTO)
Kutlešić je sa srpske strane praktično bio zadužen da vodi tajne pregovore o pravnoj budućnosti Kosova i pojačanoj autonomiji, o detaljima ovog turbulentnog perioda u kome se prelomila budućnost Kosova.
Godinu dana pre Rambujea, u Beogradu, u apsolutnoj tajnosti, mi počinjemo razgovore sa Amerikancima o Kosovu. O tome znaju samo četiri čoveka. U veoma dobroj i konstruktivnoj atmosferi, u februaru 1998. došao je Džim O’Brajan, specijalni savetnik Medlin Olbrajt i jedan od ljudi od njenog najvećeg poverenja.
On je boravio u Beogradu neprekidno od februara do maja 1998. godine i nas dvojica smo radili na tekstu koji je trebalo da reši status Kosova. Polako smo radili, nikakve rokove nismo imali. Moram da kažem da je on vrhunski pravnik. U tom periodu samo je nakratko otišao u SAD, na petnaestak dana, jer mu se rodila ćerka, posle čega se vratio. Do 1. jula smo imali urađen samo početak sporazuma i govorili o konturama konačnog teksta. Naš rad je išao u pravcu proširivanja autonomije Kosova. Došli su onda godišnji odmori, Džim se vratio u SAD uz dogovor da u avgustu nastavimo. Ipak, do toga nikada nije došlo, jer se na terenu desilo nešto što ja i dalje ne znam, ali nešto što je srušilo dobru atmosferu nas i Amerikanaca i prekinulo rad. Od tada nema saradnje i posao staje sve do Rambujea - otkriva Kutlešić.
U isto vreme u Beogradu, takođe, u tajnosti rade Milan Milutinović i Kristofer Hil, po pitanju vojno-policijske akcije na Kosovu.
- I nekad dođemo ranije i čujem šta pričaju. Mogu da tvrdim i da potpišem da se Hil sa velikom naklonošću, razumevanjem i savetodavno obraćao Milutinoviću o tome kako da se sprovodi akcija na Kosovu, ali mu je istovremeno stavljao ograničenja koja su sadržana OEBS pravilima o unutrašnjim sukobima. I onda ja čujem, mogu da citiram šta sam čuo: Milane, ne sme zeleno da bude na terenu, samo plavo. Značilo je da ne sme vojska tu da bude, nego policija. ‘Ako nema dovoljno plavog, farbaj zeleno u plavo’. ‘Ne sme avijacija, smeju helikopteri’, ‘ne smeju tenkovi, smeju BPR-ovi, ništa preko 80 mm’. To su bila pravila OEBS koja su Amerikanci tražili da se poštuju - prepričava Kutlešić.
Prekretnicu u odnosu Amerikanaca prema pitanju Kosova odigrao je slučaj Adema Jašarija u selu Donje Prekaze, 5. marta 1998. Prema zvaničnoj policijskoj verziji događaja, srpske snage bezbednosti su okružile Jašarijevu porodičnu kuću i pozvale na predaju. Policija im je dala dva sata da se predaju. Jašarijeva grupa je odgovorila upotrebom teškog naoružanja – minobacača, mitraljeza, ručnih granata, snajperskih pušaka, ubijajući dva i ranivši tri policajca. Nakon toga je policija upotrebom teške artiljerije sravnila Jašarijevu porodičnu kuću sa zemljom. Ovaj događaj predstavlja prekretnicu u kosovskoj krizi i označavaju početak ratnog sukoba.
Posle događaja u Donjem Prekazu, dakle, oružani sukobi su se zaoštrili, pa je sledeće godine došlo do konferencije u Rambujeu. Kutlešić, koji bio član državne delegacije na ovim mirovnim pregovorima, priča kako je tamo ponovo sreo svog starog poznanika Džima O’Brajana.
- Onda počinje Rambuje. I mene stavljaju u delegaciju. Država stavlja politički drugorazrednu delegaciju. To mi je bilo čudno. A na još jednom primeru mi je bilo još čudnije. Na odlasku na aerodrom, bila je subota, Gorica Gajević me zove kod nje, iako nisam član SPS. Ja dolazim kod nje i ona u suzama, drhtavom rukom mi uručuje koverat i kaže ’od prijatelja za porodicu’. I plače, njoj je jasno, ali meni nije jasno i shvatim da je novac. Na aerodromu ću dobiti to isto od policije, sa garancijom da će mi čuvati decu. Ništa ne traže zauzvrat. Ja iz tog zaključujem da je bio strah državnog vrha šta će se dogoditi - kaže Kutlešić.
- U dvorcu smo bili zaključani. Ništa se ne radi. Rukovodstvo konferencije, Petrič i Majorski traže da se odmah piše, a mi tražimo da se utvrde principi. I ništa se ne radi tri dana. Trećeg dana, ja vidim u hodniku Džima. Mahnem mu, mahne on meni i kasnije za večerom priđemo jedan drugom. Džim kaže: ‘Vladane, hajde da radimo, ovde se ništa ne radi.’ Ja mu kažem da nemam ovlašćenje, jer sam sad samo član delegacije. On kaže: ‘Okej, ali da znaš da nije dobro.’ Posle dva dana, on kaže: ‘Ovo definitivno nije dobro, hajde da krenemo gde smo stali u julu.’ Ja kažem – okej. Došao je kod mene u sobu oko 22.30 i nas dvojica smo počeli rukom da pišemo tekst sporazuma bez vojnog dela. Tekst sporazuma je bio na nivou slabijem od amandmana iz 1974, ali je podrazumevao pojačanu autonomiju, sa paralelnim institucijama i belgijskim modelom federalizma. Ta pojačana autonomija je predviđala i podelu policijskih poslova po američkom modelu: savezna i pokrajinska policija. Bio je to prihvatljiv model - objašnjava Kutlešić.
On dalje prepirčava kako su se stvari dešavale redom: - Kad smo završili, bilo je oko pola četiri ujutru, Džim mi kaže: "Meni se ovo sviđa, probudi svoju delegaciju, ja ću moju." To mi je pokazalo da je on u stvari bio glavni na celoj zapadnoj strani. Mi ih sve probudimo i onda je on govorio, ja sam ćutao. Mene je samo Ratko Marković podržao, Šainović i Štambuk su ćutali. Džim kaže: "Ovo je solidna osnova za razgovor, ja ovo šaljem za Vašington, vi šaljite za Beograd, vidimo se večeras." Ja sam otišao da spavam. Te večeri oko pola devet je stigao kripto telegram koji je potpisao ministar spoljnih poslova Žika Jovanović. Pisalo je: "Izdajniče, smenjen si. Dolazi Milan Milutinović da preuzme pregovore."
Ja pošaljem Miloševiću šifrovani telegram: "OK, ja se vraćam za Beograd", a on mi vrati šifru da budem tu i da niko ne sme da me dira. Ali Milutinović je odbio taj tekst sporazuma. Ništa me nije ni pitao, niti razgovarao o tome. I onda smo dobili razvoj situacije koja je dovela do bombardovanja - kaže Kutlešić. On smatra da to što je nuđeno Srbiji u Rambujeu, Srbija ne može više nikad da dobije. - I ne postoje zli i pokvareni Amerikanci koji su nas iznenada i pod okriljem noći bombardovali. Bio je to proces koji nismo znali da iskoristimo - kaže Kutlešić.
On dodaje da u Srbiji već 20 godina vlada priča koju, kako kaže, šire Nikola Šainović i Živadin Jovanović, a koja kaže da smo odbili sporazum u Rambujeu, jer je njime trebalo da budemo okupirani.
- To je glava 7 i prelazne odredbe da će biti referendum za tri godine. I jedno i drugo je laž, jer to tako ne piše. A niko nije pročitao tekst sporazuma u Rambujeu koji postoji čak i na internetu. Ta navodna okupacija je standardni SOFA sporazum koji je postao Aneks B Rezolucije 1244. Znači, to je prva laž. Druga laž je o referendumu, ja taj član sporazuma znam napamet, koliko puta sam ga čitao. Ta prelazna odredba glasi ovako: "Za tri godine biće organizovana međunarodna konferencija na kojoj će se razmotriti rezultati ovog sporazuma i na kojoj će se uzeti u obzir i volja naroda." Kog naroda, koja volja, na osnovu čega - objašnjava Kutlešić.
Kutlešić navodi da se u Rezoluciji 1244 na četiri mesta spominje Rambuje, i to tako da se potpuno uzimaju delovi teksta sporazuma. Dva puta se Rambuje navodi u tekstu Rezolucije, a u dva navrata u aneksima. On navodi da je Srbija sledeću šansu propustila posle uspostavljanja protektorata na Kosovu. Hans Hakerup je, kaže, seo i napisao privremeni ustav Kosova koji je važio do 2008.
- Da smo bili pametni, integrisali bismo ga u naš Ustav i tako integrisali Kosovo u Srbiju. On govori o pravima Jugoslavije i Srbije. Važio je do 2008. Mogli smo da napravimo ustavno-pravne aranžmane o istoj državi. S druge strane, Kosovo nikada ne može da postane država dok važi Rezolucija 1244. I to je jedino što Albance interesuje - kaže Kutlešić.
