Jedna sasvim obična priča o odlasku iz rodne zemlje trbuhom za kruhom
Zbogom, moja Republiko Srpska
Bio sam danas u Slovenačkom konzulatu, u Banjaluci. Najjednostavnije rečeno. Razmišljao sam kako da započnem ovu priču, a onda sam shvatio da je najbolje ovako ''školski''. Kratko i jasno. Bez filozofije.
Dočekao sam tamo dugačak red, ali misleći da su nekakve penzije u pitanju, ušao sam unutra do portira.
- „Dobar dan“, rekao sam.
DANIJELA JE NAŠLA POSAO U FRANKFURTU: Nije vam dovoljna diploma i nije onako kako svi pričaju!
Pogledao me mrsko, nezadovoljno.
- „Šta ti treba“?
- „Treba da idem gore u ambasadu, da podignem vizu“.
- „A, viza ti treba“?
Nisam mu odgovorio.
- „A, jesi ti jarane video ovaj red ispred“?
- „Jesam, ali sam mislio da su penzije ili nešto tome slično“.
-„Nemoj misliti već stani tamo u red i čekaj k’o svi ostali“.
Uh, kako me je bilo sramota. Kako sam ispao glup. Mogao sam ovo sam shvatiti. A red, majku mu, kilometarski. Kakav prizor. Pomišljam da izvadim telefon i slikam. Poželeo sam da i drugi vide. Opet, nešto je glupo. A, i tužno. Skoro svi su mladi kao ja. Ispred mene dva momka, čine mi se čak i mlađi. Iza je mladi bračni par.
KANADA, OBEĆANA ZEMLJA: Prosečna plata 3.700 evra, a OVO su najtraženija zanimanja!
Nije ovo bilo za slikanje. Ovo je više za plakanje. Kilometarski red, nas mladih ljudi, koji čekaju na vizu, i svi želimo da odemo. Što dalje iz ove zemlje. Dokle nas noge nose. Shvatio sam da ova priča ne zaslužuje fotografiju. Nemamo mi više pejzaža za fotografisanje. Sve je otišlo dođavola i sve je izgubilo svaki smisao. Nemamo mi više iskrenih osmjeha na licu. Nema nas. Ljudi odlaze. Dosta je više igranja sa našim životima, dokle da budemo nečiji lutci dok nam drugi konce povlače. Ovde sve što je lepo je istrajalo. Ni priroda više nije lepa. Prodana je! Još malo pa ću kada se krenem kupati u Balkani, morati pitati da li smem ući. A, ako odgovor bude potvrdan, za to ću morati debelo da platim. Grade se objekti, ruše pa opet grade. Kažu različite političke struje. E, zbog takvih i sličnih struja ja stojim sa velikom grupom mladih ljudi ispred Slovenačke ambasade i čekam na svoju vizu.
Dolazim na red i viza je u rukama. To je to. Zovem prijatelje i dogovaram kafu. Red je počastiti. Počastiću što idem iz sopstvene zemlje i što napuštam sve ove „struje“. Neću ja da više iko po meni „duva“ kako mu se hoće. Dosta je meni da me po obrazu „šamaraju“ vetrovi onih gore, jačih. Sa sebe skidam konce da me ne vuku kao lutka, a bogme neću više biti glup kao sa portirom. Znaću ja za red. Moj red je i došao. Zbogom.
