Једна сасвим обична прича о одласку из родне земље трбухом за крухом

Био сам данас у Словеначком конзулату, у Бањалуци. Најједноставније речено. Размишљао сам како да започнем ову причу, а онда сам схватио да је најбоље овако ''школски''. Кратко и јасно. Без филозофије.

Дочекао сам тамо дугачак ред, али мислећи да су некакве пензије у питању, ушао сам унутра до портира.

- „Добар дан“, рекао сам.

ДАНИЈЕЛА ЈЕ НАШЛА ПОСАО У ФРАНКФУРТУ: Није вам довољна диплома и није онако како сви причају!

Погледао ме мрско, незадовољно.

- „Шта ти треба“?

- „Треба да идем горе у амбасаду, да подигнем визу“.

- „А, виза ти треба“?

Нисам му одговорио.

- „А, јеси ти јаране видео овај ред испред“?

- „Јесам, али сам мислио да су пензије или нешто томе слично“.

-„Немој мислити већ стани тамо у ред и чекај к’о сви остали“.

Ух, како ме је било срамота. Како сам испао глуп. Могао сам ово сам схватити. А ред, мајку му, километарски. Какав призор. Помишљам да извадим телефон и сликам. Пожелео сам да и други виде. Опет, нешто је глупо. А, и тужно. Скоро сви су млади као ја. Испред мене два момка, чине ми се чак и млађи. Иза је млади брачни пар.

КАНАДА, ОБЕЋАНА ЗЕМЉА: Просечна плата 3.700 евра, а ОВО су најтраженија занимања!

Није ово било за сликање. Ово је више за плакање. Километарски ред, нас младих људи, који чекају на визу, и сви желимо да одемо. Што даље из ове земље. Докле нас ноге носе. Схватио сам да ова прича не заслужује фотографију. Немамо ми више пејзажа за фотографисање. Све је отишло дођавола и све је изгубило сваки смисао. Немамо ми више искрених осмјеха на лицу. Нема нас. Људи одлазе. Доста је више играња са нашим животима, докле да будемо нечији лутци док нам други конце повлаче. Овде све што је лепо је истрајало. Ни природа више није лепа. Продана је! Још мало па ћу када се кренем купати у Балкани, морати питати да ли смем ући. А, ако одговор буде потврдан, за то ћу морати дебело да платим. Граде се објекти, руше па опет граде. Кажу различите политичке струје.  Е, због таквих и сличних струја ја стојим са великом групом младих људи испред Словеначке амбасаде и чекам на своју визу.

Долазим на ред и виза је у рукама. То је то. Зовем пријатеље и договарам кафу. Ред је почастити. Почастићу што идем из сопствене земље и што напуштам све ове „струје“. Нећу ја да више ико по мени „дува“ како му се хоће. Доста је мени да ме по образу „шамарају“ ветрови оних горе, јачих. Са себе скидам конце да ме не вуку као лутка, а богме нећу више бити глуп као са портиром. Знаћу ја за ред. Мој ред је и дошао.  Збогом.