Jeziva ispovest Svetlane: Ne znam da li mi je sin ŽIV, tražili su da pređem u ISLAM, a onda je usledio HOROR
Užas
Svetlana već godinama ništa ne zna o svom sinu Nikši koji je otišao da se bori u Siriji.
Nikša S. rođen je 1990. godine u Sarajevu, od majke Svetlane, Crnogorke iz okoline Nikšića i oca Milana, Srbina rodom iz Ćićevca, avio-mehaničara kome se svaki trag gubi početkom 1993. u jednom od “krakova“ butmirskog tunela.
U avgustu 2013. godine, Nikša odlazi sa društvom na more u Neum.
Od tada ga je majka videla jednom, na nekoj od društvenih mreža u septembru iste godine, i jedva ga je prepoznala. Zapamtila mu je i potpis: Ebu Nihad. Njen Nikša.
- Rodila sam ga u trideset trećoj i bila najsrećnija žena na svetu. Posle sedam godina iščekivanja i lečenja, od Cetinja i dr Mića Vukića pa do Zagreba i dr Asima Kurjaka, uspelo je. Pokojni Milan nas je držao kao malo vode na dlanu, a onda je došao rat.Nekako smo uspeli da u jednom od letova pod obezbeđenjem snaga UN, sa butmirskog aerodroma odemo u Švedsku. O Milanu se ni danas ne zna ništa - kaže Svetlana S.
Pre 17 godina vratila se sa sinom u Sarajevo. Zaposlila se odmah u jednoj od tamošnjih bolnica i ubrzo postala glavna medicinska sestra na odeljenju neurohirurgije. Nikša joj je sve na svetu, a onda se u njihovom životu pojavljuje Sead I., ortoped, koji je neodoljivo podsećao na njenog Milana. Čovek za kojeg je mislila da “ni mrava ne bi zgazio“ brinuo je posebno o Nikši.
- A, onda, sećam se, bilo je vreme ramazanskog posta i Sead mi je, potpuno nenadano, postavio uslov: ili da ja i Nikša primimo islam ili razlaz. Bila sam zapanjena. To nije bio onaj čovek. Od izraza njegovog lica sva sam pretrnula od straha. Otišao je, ali sam toga trenutka, a da nisam bila svesna, izgubila i sina. Postao je ćudljiv, potpuno zatvoren i nepoverljiv. Tešila sam se mišlju da su to “one“ kritične godine - kaže ona.Ali tek kad ga je bespovratno izgubila Svetlana je počela da slaže kockice tragičnog mozaika. Setila se Nikšinih čestih odlazaka u Hadžiće i pretraživanja društvenih mreža sa sadržajima koji su se odnosili na islamske radikale. Imao je kontakte i sa izvesnom Magdalenom A., bivšom katolikinjom koja je primila islam, kao i sa Mirjanom P. iz Beograda.
Navodno je Mirjanin suprug sa celom porodicom, uključujući i maloletnu ćerku N. P., završio na nekom od sirijskih ratišta. Preturajući po Nikšinoj “zaostavštini“, Svetlana je naišla na brojna imena o kojim je čitala u medijima.
- Pre nešto više od mesec dana, bila sam u poseti rodbini u okolini Nikšića i čitala tekst o balkanskim džihadistima. U tom tekstu se pominje i M. N. i shvatila sam da je to isti čovek čije sam ime našla u jednom od Nikšinih notesa. Naišla sam i na još neka od imena i prezimena ljudi i žena sa kojimaje moj sin očigledno imao nekakve kontakte. I sama sam pokušala da nekoga od njih kontaktiram, ali na moju nesreću nisam uspela. A samo sam htela da saznam bilo što o mom dečaku. Da saznam makar je li živ. Bez obzira što znam da sam ga zauvek izgubila - kazala je tiho Svetlana, koja već godinama ne zna gde je njen sin.
Tokom gotovo četvorogodišnjeg istraživanja i brojnih razgovora sa osobama veoma upućenim u tokove unutar radikalnih islamističkih grupacija od Tuzle, Sarajeva, Tutina, Novog Pazara, Plava, Rožaja, Kukeša, Prištine pa do Kačanika moglo se u zemljama Zapadnog Balkana identifikovati dvadesetak takozvanih verskih konvertita, odnosno hrišćana koji su primili muslimansku veru i otišli na ratišta Sirije i Iraka.
Najviše ih je iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Kosova i Makedonije.
