Језива исповест Светлане: Не знам да ли ми је син ЖИВ, тражили су да пређем у ИСЛАМ, а онда је уследио ХОРОР
Ужас
Светлана већ годинама ништа не зна о свом сину Никши који је отишао да се бори у Сирији.
Дамјан (18) пијан аутомобилом улетео на гробље, а пре тога урадио нешто ЈЕЗИВО о чему прича цео град
Никша С. рођен је 1990. године у Сарајеву, од мајке Светлане, Црногорке из околине Никшића и оца Милана, Србина родом из Ћићевца, авио-механичара коме се сваки траг губи почетком 1993. у једном од “кракова“ бутмирског тунела.
У августу 2013. године, Никша одлази са друштвом на море у Неум.
Од тада га је мајка видела једном, на некој од друштвених мрежа у септембру исте године, и једва га је препознала. Запамтила му је и потпис: Ебу Нихад. Њен Никша.
- Родила сам га у тридесет трећој и била најсрећнија жена на свету. После седам година ишчекивања и лечења, од Цетиња и др Мића Вукића па до Загреба и др Асима Курјака, успело је. Покојни Милан нас је држао као мало воде на длану, а онда је дошао рат.Некако смо успели да у једном од летова под обезбеђењем снага УН, са бутмирског аеродрома одемо у Шведску. О Милану се ни данас не зна ништа - каже Светлана С.
Пре 17 година вратила се са сином у Сарајево. Запослила се одмах у једној од тамошњих болница и убрзо постала главна медицинска сестра на одељењу неурохирургије. Никша јој је све на свету, а онда се у њиховом животу појављује Сеад И., ортопед, који је неодољиво подсећао на њеног Милана. Човек за којег је мислила да “ни мрава не би згазио“ бринуо је посебно о Никши.
- А, онда, сећам се, било је време рамазанског поста и Сеад ми је, потпуно ненадано, поставио услов: или да ја и Никша примимо ислам или разлаз. Била сам запањена. То није био онај човек. Од израза његовог лица сва сам претрнула од страха. Отишао је, али сам тога тренутка, а да нисам била свесна, изгубила и сина. Постао је ћудљив, потпуно затворен и неповерљив. Тешила сам се мишљу да су то “оне“ критичне године - каже она.Али тек кад га је бесповратно изгубила Светлана је почела да слаже коцкице трагичног мозаика. Сетила се Никшиних честих одлазака у Хаџиће и претраживања друштвених мрежа са садржајима који су се односили на исламске радикале. Имао је контакте и са извесном Магдаленом А., бившом католикињом која је примила ислам, као и са Мирјаном П. из Београда.
Наводно је Мирјанин супруг са целом породицом, укључујући и малолетну ћерку Н. П., завршио на неком од сиријских ратишта. Претурајући по Никшиној “заоставштини“, Светлана је наишла на бројна имена о којим је читала у медијима.
- Пре нешто више од месец дана, била сам у посети родбини у околини Никшића и читала текст о балканским џихадистима. У том тексту се помиње и М. Н. и схватила сам да је то исти човек чије сам име нашла у једном од Никшиних нотеса. Наишла сам и на још нека од имена и презимена људи и жена са којимаје мој син очигледно имао некакве контакте. И сама сам покушала да некога од њих контактирам, али на моју несрећу нисам успела. А само сам хтела да сазнам било што о мом дечаку. Да сазнам макар је ли жив. Без обзира што знам да сам га заувек изгубила - казала је тихо Светлана, која већ годинама не зна где је њен син.
Током готово четворогодишњег истраживања и бројних разговора са особама веома упућеним у токове унутар радикалних исламистичких групација од Тузле, Сарајева, Тутина, Новог Пазара, Плава, Рожаја, Кукеша, Приштине па до Качаника могло се у земљама Западног Балкана идентификовати двадесетак такозваних верских конвертита, односно хришћана који су примили муслиманску веру и отишли на ратишта Сирије и Ирака.
Највише их је из Босне и Херцеговине, Србије, Косова и Македоније.
