MESTO U KOJEM SRNE I JELENI BEZBRIŽNO PASU PO SEOSKIM LIVADAMA: Marićka kod Prijedora
Iz Banjaluke me ispraća mećava, Kozara i Potkozarje me dočekuju okupani suncem i tankim slojem snega. U Omarskoj, ispred kafića "Grand", upoznajem se sa mojim domaćinom Radovanom Mikanovićem, seoskim knezom iz susedne Marićke, na čiji poziv sam došao u prijedorski kraj.
Neke zgrade u Omarskoj, velikom potkozarskom selu, još uvek su izlepljene plakatima od poslednjih parlamentarnih izbora. Najviše je onih na kojima su Milorad Dodik i Marko Pavić. SNSD i DNS. Koalicioni partneri u prošloj i ovoj vladi. S tim što se nakon ovih izbora Dodik svom najvernijem političkom savezniku odužio tako što mu je pocepao stranku i oteo mu nekoliko narodnih poslanika. Po srpski.
Na putu ka Marićki prolazimo pored niza brda koja su napravljena od ostataka rude iskopane iz rudnika Lјubija. Zastajemo da fotografišem crkvu u Gradini, posvećenu Pokrovu presvete Bogorodice. U porti crkve sede dvojica starijih meštana. Ispred njih flaša i čaše. Jedni drugima nazivamo boga. Zovu na rakiju. Objašnjavamo da žurimo, ali ne prihvataju odbijanje.
GRADONAČELNIK PRIJEDORA MILENKO ĐAKOVIĆ ZA „SRBIJA DANAS“: Mi smo grad međaš Republike Srpske
- Đe čovek iz Srbije da ovde dođe i ode a da ne popije rakiju? Zemljače, to kod nas ne može.
Pijemo po jednu s nogu i nastavljamo put. Ispred nas tri Marićke. Gornja, Srednja i Donja. Desetak kilometara kuća razasutih po blagim brežuljcima, koji su prošarani šumom i živicama. Najviše je hrasta i graba.
Mesna zajednica sastavljena od tri Marićke i Krivaje ima 1.880 stanovnika. A rat ih je dočekalo 2.600. Marići, Mikanovići, Vulete, Ćirići, Živanovići, Radići, Rastoke, Miodragovići, Stojnići, Vučenovići, Kvočke, Dojčinovići, Stakići...Kao i u većini srpskih sela najviše domaćinstava slavi Jovanjdan, Nikoljdan i Đurđevdan.
U Drugom svetskom ratu selo je bilo naklonjeno četnicima. Ratovalo je pod komandom vojvode Uroša Drenovića. Partizani ga optužuju da je sarađivao sa Švabama i ustašama, potomci četnika tvrde da je na taj način ovaj kraj sačuvao od još većeg stradanja.
Što zbog ustaških zločina, što zbog poraza i izgibije četnika, selo je iz rata izašlo obezglavljeno. A onda decenijama posle njegovog završetka plaćalo cenu što nije prihvatilo komunizam i zvezdu petokraku. Prvi asfalt u ovo veliko selo stigao tek 2001. u vreme kada je Prijedorčanin Marko Pavić bio ministar u Banjaluci. Prolazimo kraj kuće Milomira Stakića. Ratni predsednik Prijedora. Haški tribunal je presudio da je počinio ratne zločine. Kaznu izdržava u Alzasu u Francuskoj.
- Svaki pošteni musliman će vam reći da Milomir nije počinio nikakav ratni zločin. Ubijali su drugi. A on je, kad je već optužen, preuzeo krivicu. Smatrao je da je bolje da strada on sam i njegova porodica, nego desetine drugih. I u Tribunalu znaju da on nije kriv. Ceneći to što štiti druge Srbe predsednik tog lažnog suda Teodor Meron mu je jednom rekao: "Kada bih mogao da biram prijatelja, izabrao bih vas". Eto, Naser Orić je na slobodi, Stakić u zatvoru.
Kao i uvek u Potkozarju kada su tema rat i zločini, priča pređe i na Drugi svetski rat. Bilo bi čudo da je drugačije. Ustaše su na Kozari, Prijedoru, Dubici, Sanskom Mostu i okolnim mestima ubile više od 100.000 Srba. Uglavnom žena i dece. Čitaoče, ne 100.000 pilića, već 100.000 Srba. Živih duša.
OVAJ VODOPAD JE VISOK 43 METRA: Pozdrav sa Blihinog skoka kod Sanskog Mosta
- Većina Hrvata se ponašala poput zveri. Ali bilo je i među ustašama ljudi. Jednog dana došli Hrvati iz Sasne, to je kod Busnova, u Marićku, pozvali muškarce u centar sela, odveli na Grmeč i bacili u jamu. I moj deda Jovan Brezičanin je bio krenuo da se odazove. Međutim, spasao ga je je jedan od ustaša, Mitar Strehajluk. Rekao mu je da se ne odaziva, već da beži, jer će svi biti ubijeni. Kako je deda bio uporan da se odazove na poziv vlasti, jer se plašio posledica, Mitar ga je udarcem u glavu onesvestio i spasao mu glavu. Spasao je još neke ljude.
Taman se ja oduševio pričom, drago mi je da se i među Hrvatima u Potkozarju našlo tako plemenitih ljudi, kad Radovan, kao da zna o čemu razmišljam, dodade da Mitar Strehajluk ustvari i nije bio pravi Hrvat već – Ukrajinac.
Dok me moj domaćin upoznaje sa ratnom istorijom sela nailazimo na prostranu livadu na kojoj mirno pasu tri srne. Izlazim iz automobila da ih slikam. Pravim dva snimka i razmišljam kako bi bilo lepo da ih uslikam dok trče. Nekoliko trenutaka kasnije one dižu glave, primećuju nas i počinju da beže. Jedna za drugom, na rastojanju od nekoliko metara, preko ravne livade. Božanstven prizor. Slikam. Kada su srne zamakle u šumu vidim da sam pritiskao pogrešnu „ikonicu“ na mobilnom telefonu. Glasno se ljutim na sebe, a Radovan me teši.
-Ne brini bolan, ja ću ih slikati i poslati ti. Viđam ih svakog jutra. Bude ih i po 10-15. Sve manje beže od ljudi. U kraju su se pojavili šakali, pa srne spas traže prilazeći kućama. Ljudi im ostavljaju i seno, pa ih i to privlači selu.
U Gornjoj Marićki zastajemo pred školom koja nosi Njegoševo ime. Pohađa je 60-70 đaka. Nalazi se u zgradi nekadašnje austro-ugarske kasarne. Kraj škole spomenik borcima VRS iz ove „trećine“ Marićke, koji su u poslednjem ratu kao pripadnici krajiških brigada položili život na nekom od krajiških i posavskih ratišta.
Postoje spomenici i u druge dve Marićke. Za Republiku Srpsku život je dalo 26 boraca iz ovog kraja, najviše ih je palo na ratištu kod Gračaca, braneći Koridor u Posavini. Borili su se u sastavu43. prijedorske i 5. kozaračke brigade.
Nedaleko od Doma kulture u Srednjoj Marićki prolazimo kraj manje crkve. Moj domaćin kaže da je u pitanju ukrajinska crkva. U Marićki ima desetak meštana čiji su preci došli iz Ukrajine. Nekada ih je bilo više, asimilovali se ili raselili. Kao i Srbi.
Lepotica na Trgu pravoslavlja: Crkva Uspenja presvete Bogorodice u Derventi
Posle nekoliko stotina metara stižemo do pravoslavne crkve. Crkva brvnara posvećena Svetom proroku Iliji. Prelepa, skladna građevina. Podignuta je 1870. godine. Predanje kaže da je neki meštanin Stanko išao u Carigrad da od sultana izmoli dozvolu za njenu izgradnju. Ispred crkve spomen ploča sa imenima i slikama boraca VRS iz poslednjeg rata. U porti spomenik Jovanu Raškoviću.
-Otkud ovde spomenik Raškoviću?
-U ovoj porti je 1990. godine održan zbor na kojem je osnovana Srpska demokratska stranka. On je bio glavni gost i govornik. Narod ga je voleo. Zato smo mu podigli spomenik.
Nedaleko od crkve ogroman hrast lužnjak. Stablo mu pri dnu raspuklo. Ulazim u šupljinu. Prava mala prostorija. Zlu ne trebalo u njoj bi čovek mogao da stanuje. Ima mesta da se nagura desetak ljudi. Obišao sam mnoge krajeve i prepešačio mnoge šume, ali nikad nisam video drvo koje me je kao ovaj hrast, koji šest vekova prkosi ljutim krajiškim vetrovima i munjama, više podsetilo na čoveka. A njegove sasušene grane na staračke ruke nekog gorštaka polomljene u nadgornjavanju sa olujama i svakojakim vaktom i zemanom.
Dok sam ushićen prizorom posmatrao izbrazdanu koru, razmišljao sam šta je sve doživela i preživela i o čemu bi sve ovo sveto drvo moglo da posvedoči. O koliko ratova i buna, o koliko vojski, stradanja i junaštava, o koliko srečnih i nesrećnih ljubavi. Zapamtilo je i nadživelo sedam "carstava": Austriju, Ugarsku, Osmansko carstvo, Austro-Ugarsku, NDH i dve Jugoslavije, a sada svedoči o svakodnevnici BiH i Republike Srpske.
Stručnjaci su mišljenja da je ovo veličanstveno drvo staro najmanje šest vekova. Za vekove ne znam ali za obim stabla znam. Merio sam dva puta i oba puta izmerio dvadeset i dva koraka normalnog hoda. Nedaleko od hrasta na vetru šumori ogroman gaj izuzetno visokih hrastova. Kao i svaki pravi domaćin Radovan me vozi i do svoje kuće. Na ulazu u sokak tabla sa natpisom "Ulica složne braće Mikanović".
-Malo se šalimo. Moj otac Milorad je imao dva brata, ja takođe. Nekom će zvučati hvalisavo, ali nadaleko smo čuveni po tome kako se dobro slažemo. Zato smo stavili ovu tablu. Neki se razmeću bogatstvom, drugi karijerama a mi bratskom slogom.
POZDRAV IZ HERAКLEJE, ANTIČКOG GRADA КOD BITOLJA: Muzej na otvorenom čudesnih mozaika
Put u ovom delu Marićke nije asfaltiran. Očekuju da će se to dogoditi ove godine. Ako politika što ne pokvari.
Posetili smo i izvor termalne vode. Rudnik Lјubija 1984. tražio nova ležišta železa a našao toplu vodu, čija je stalna temperatura 18 stepeni.
-Moja majka je nosila naočale. Zaštitne, sa dioptrijom. Umivala se ovde i sad ne nosi naočale. Kažu da je ovo najkvalitetnija termalna voda u ovom delu Bosne i da baš zato ti banjski i zdravstveni lobiji ne daju da se ovde otvori banja. Jer ako je naprave, sve ostale će biti zatvorene.
Na odlasku izlazimo na jedan brežuljak. Vidik prelep. Ne zna se šta je lepše: pogled na Marićku, na obližnji Prijedor, na suncem okupanu Kozaru ili na Grmeč Branka Ćopića i njegove male iz Bosanske Krupe, iznad kojeg su se u daljini nagomilali krupni i tamni oblaci, pa deluje namrgođeno, kao da se na nekog naljutio. Ko zna, možda se planina poželela Srba? Koji tuguju u progonstvu, dok njihova opustela podgrmečka sela nestaju u korovu.
