Radnici iz mrtvačnice su navikli na plač, padanje u nesvest i unakažena tela. Postoji samo JEDNO što ih muči
Nešto što im mnogo smeta
Redari, noćni čuvari, grobari i ostali radnici na groblju naviknuti su na svoj posao, pogotovo ukoliko tu rade duže vreme. Na svaki potresan prizor prilikom sahrane, kuknjavu, padanje u nesvest, pa čak i svađe koje bi se ponekad desile na grobljima su oguglali, toliko da danas sve smatraju normalnim.
Normalno im je i da ponekad vide lopova na groblju koji krade fenjere, sveće, hranu, kao i da čuju kako se razne životinje šunjaju u noć po grobovima.
Tako je i sa radnicima koji su zaposleni u mrtvačnici, naviknuti su na svoj posao. Oni su taj posao shvatili ozbiljno, kao i svaki drugi posao. Bez njih bi, uostalom, bilo nemoguće da se sahrana obavi "sama od sebe". Primorani su da gledaju tela, koja nisu često u očuvanim stanjima.
Ali, na jednu stvar većina radnika nije navikla.
Na ovu stvar nikako nisu navikli, to je ono što im zaista smeta. To je miris, specifičan miris kojim svaka mrtvačnica odiše, to je nešto što im je nepodnošljivo. To je nešto što svakoj mrtvačnici daje jezivu atmosferu, koja se "ne može opisati rečima". Svakom radniku je od početka bilo veoma teško da se naviknu, dok su na ostale stvari navikli.
