Радници из мртвачнице су навикли на плач, падање у несвест и унакажена тела. Постоји само ЈЕДНО што их мучи
Нешто што им много смета
Редари, ноћни чувари, гробари и остали радници на гробљу навикнути су на свој посао, поготово уколико ту раде дуже време. На сваки потресан призор приликом сахране, кукњаву, падање у несвест, па чак и свађе које би се понекад десиле на гробљима су огуглали, толико да данас све сматрају нормалним.
Нормално им је и да понекад виде лопова на гробљу који краде фењере, свеће, храну, као и да чују како се разне животиње шуњају у ноћ по гробовима.
Тако је и са радницима који су запослени у мртвачници, навикнути су на свој посао. Они су тај посао схватили озбиљно, као и сваки други посао. Без њих би, уосталом, било немогуће да се сахрана обави "сама од себе". Приморани су да гледају тела, која нису често у очуваним стањима.
Али, на једну ствар већина радника није навикла.
На ову ствар никако нису навикли, то је оно што им заиста смета. То је мирис, специфичан мирис којим свака мртвачница одише, то је нешто што им је неподношљиво. То је нешто што свакој мртвачници даје језиву атмосферу, која се "не може описати речима". Сваком раднику је од почетка било веома тешко да се навикну, док су на остале ствари навикли.
