TAJNI SVET KORONA ŽURKI U REGIONU: Skrivene lokacije, mračni prolazi i brdo alkohola
Mnogima je provod preči od zdravlja
Dok korona virus bukti u regionu, mnogima je noćni provod i dalje na prvom mestu. Broj zaraženih vrtoglavo raste, ali neki ljudi se ponašaju kao da to ne vide, bitno im je samo ludovanje i alkohol. Ova "potreba" je dovela do trenda ilegalnih žurki.
VLADA SLOVENIJE DONELA ODLUKU: Proglašeno stanje epidemije se produžava za još 30 dana
Jedan Zagrebčanin je preneo svoje iskustvo:
- Čuo sam za jedan podrum u koji ne može svako ući. Mračna rupa nalazi se u sklopu jednog od frekventnijih mesta za izlaske u strogom centru Zagreba. Tu se, kažu ljudi, pleše i pije posle ponoći, kada se zbog epidemioloških mera zatvaraju službena vrata kafića. I ne samo tu.
Do podruma se, i tako sam čuo, dolazi okolnim putem, kroz haustor zgrade pokraj kafića. Ali, trebaš poznavati "nekoga ko zna nekoga". U protivnom, ostaćeš na ulici, s još tridesetak ljudi koji željno čekaju skloniti se u rupu, poput promrzlih mačaka koje danima nisu jele.
Moj upad u podrum je konobarica iz lokalnog kafića. Tu krećem u izlazak. Subota je, blizu ponoći. Poznajemo se od ranije. U jednom trenutku prestala je odgovarati na poruke.
- De si ti, nema te - govorim joj naslonjen na šank pa dodajem:
- Dupli pelinkovac. Štrukani, molim te.
- Evo, zatvaram pa idem u podrum. Ajde sa mnom - odgovara dok mi toči piće.
Konobarica ima dugu crnu kosu svezanu u rep, autoritet gazdarice kafića i metalne ringove na ušima koji zveckaju sudarajući se s ostalim metalima što vise s njenih ušnih resica. U pet do ponoći s lakoćom tera ljude iz kafića, zatim broji lovu i zatvara vrata. Dok naručuje prevoz, govori mi kako će nas njen prijatelj DJ pustiti u podrum.
GRAD U REGIONU SE OPRAŠTA OD PREMINULOG LEKARA: Da je više njih nosilo masku, ne bi bilo ovoliko obolelih
KOLEKTIVNI IMUNITET NA KORONU: Počela serološka ispitivanja u Srpskoj
Uskoro zaobilazimo mnoštvo gladnih i promrzlih mačaka, a pred nama se otvaraju vrata haustora u koji ulazimo brzo, pre nego što nas ostali ljudi željni provoda pokušaju dohvatiti kandžama. Do podruma se iz haustora dolazi malim, kružnim stepenicama. Upad je besplatan, a dole: banket muzike, pića, droge i raspuštene zabave, kao u dobra stara vremena pre epidemije.
Umesto dezinfekcije - prska se druga hemija
Tu pleše i zabavlja se čovek na čoveku, a svima je zajednička jedna stvar: poznaju "čoveka" koji ih je pustio u tu mračnu rupu. Unutra se natiskalo tridesetak ljudi i prostor puca po šavovima. Masku za lice je, treba li reći, ovde nemoguće pronaći, a kao jedini dezinficijens nameće se hemija koju mladost ovde konzumira na nos.
Ostavljam mrak, znoj, tehno i krupne oči konobarice iza sebe. Nakon izlaska iz podruma zatičem kola pod rotacijom i policiju koja rasteruje gužvu ispred haustora. Dok ih gledam kako se raspravljaju s klincima, razmišljam znaju li plavci, uopće, išta o tom podrumu. Neka ih, možda će o njemu čitati u novinama.
Ne znam kuda dalje. Sedam u taksi i kažem "vodite me u provod". Čovek me samo pitao da li na tehno ili na narodnjake.
Započne priču o tome kako ima jedan tehno parti na koji je vozio ljude i kada je bio policijski čas. Otvoreno je, kaže, i nekoliko narodnjačkih klubova, ali nije siguran hoću li tamo moći jer je prošla ponoć. Čovek za volanom misli da na takva mesta mogu samo oni koji su u klub stupili prije službenog zatvaranja.
- Sjajno - kažem. - Brzo me vozite na taj tehno. Taksi se uskoro zaustavlja pred jednom od zgrada velikog industrijskog kompleksa u strogom centru grada. Čim sam napustio automobil, portir kluba s maskom na licu proviruje kroz neobeležena majušna metalna vrata preda mnom i poziva me rukom da uđem. Prema njegovoj gestikulaciji shvatam da to moram učiniti brzo pa pružam vozaču novac i ne uzimam ostatak kovanica.
Nakon što sam stupio u prostor, tip iza mene zaključava metalna vrata. Zatim mi, na moje veliko iznenađenje, pruža papir na koji ću upisati svoje podatke i ostaviti broj telefona. Dva su sata ujutro i nalazim se na ilegalnoj žurci koja shodno merama i epidemiološkoj situaciji ne bi smela da postoji.
- Vi se šalite, je li ovo za praćenje kontakata? - pitam.
- Pusti priče i upiši se. To ja sve bacam ujutro - odgovara mi tip iz obezbeđenja.
- Mogu li ući još neki ljudi, pozvao bih prijatelje?
- Mogu, mogu, naravno. Ali samo ako su dobri ljudi.
U prostranoj hali tehno kluba, koji je skvotirao prostor nekadašnjeg industrijskog kompleksa, u mrklom mraku pleše pedesetak ljudi. Žene, muškarci, stariji i mlađi. Mešaju se votka, džin i kristali nedozvoljenih supstanci. Od Meksikanki čujem za sledeću žurku, čak je i ne kriju, stoji javni poziv na Fejsbuku.
Iza metalnih vrata
Malo posle 5 sati ujutro stojimo pred garažnim vratima iza kojih bi trebalo da se nalazi divlji afterparti koji je upravo počeo. Na metalnim je vratima masnim slovima istaknuto "ne radimo", a uskoro ih otvara čovek koji bi nam svima mogao biti otac.
- Ulazite - govori. - Vidim vas na kameri kako se motate ovuda.
Uskim metalnim stepenicama, koje podsećaju na brodske, penjemo se na prvi sprat kompleksa gde su opet vrata. Na njima stoji zalepljen poster Antuna Gustava Matoša, onaj poznati s brčićima i šeširom, a pokraj nevoljnika je, ironično, natpis: "Ne služimo alkohol". Istaknute su i epidemiološke mere: saveti o pravilnom pranju ruku i držanju distance. Sve je ovde namešteno za siguran provod. Dakako, za one koji su u 5 sati ujutro uzeli vremena pročitati uputstva.
A iza vrata najluđi prizor partijanja u Zagrebu na koji sam naišao otkako je pandemije koronavirusa i 2020. godine uopšte.
Ovo je Berlin dvehiljaditih. Gužva, sudari ljudi i lasera, tehno. Alkohola u izobilju. Ljudi svih generacija, moglo bi ih biti stotinak, pa i više. Tela koja se izvijaju divlje i u transu, ruke koje ritmički paraju vazduh. Red pred WC-om. DJ u mahnitom zanosu. Provod koji, kako mi na šanku govore, neće završiti sve do 15 sati. Ljudi energični kao da su tek izašli a dan je već svanuo i mnogi koračaju prema placu ili kuvaju prvu kafu.
Na izlasku iz kluba pažljivo za sobom zatvaram ona masivna, metalna vrata da sve to sakriju.
