ТАЈНИ СВЕТ КОРОНА ЖУРКИ У РЕГИОНУ: Скривене локације, мрачни пролази и брдо алкохола
Многима је провод пречи од здравља
Док корона вирус букти у региону, многима је ноћни провод и даље на првом месту. Број заражених вртоглаво расте, али неки људи се понашају као да то не виде, битно им је само лудовање и алкохол. Ова "потреба" је довела до тренда илегалних журки.
ВЛАДА СЛОВЕНИЈЕ ДОНЕЛА ОДЛУКУ: Проглашено стање епидемије се продужава за још 30 дана
Један Загребчанин је пренео своје искуство:
- Чуо сам за један подрум у који не може свако ући. Мрачна рупа налази се у склопу једног од фреквентнијих места за изласке у строгом центру Загреба. Ту се, кажу људи, плеше и пије после поноћи, када се због епидемиолошких мера затварају службена врата кафића. И не само ту.
До подрума се, и тако сам чуо, долази околним путем, кроз хаустор зграде покрај кафића. Али, требаш познавати "некога ко зна некога". У противном, остаћеш на улици, с још тридесетак људи који жељно чекају склонити се у рупу, попут промрзлих мачака које данима нису јеле.
Мој упад у подрум је конобарица из локалног кафића. Ту крећем у излазак. Субота је, близу поноћи. Познајемо се од раније. У једном тренутку престала је одговарати на поруке.
- Де си ти, нема те - говорим јој наслоњен на шанк па додајем:
- Дупли пелинковац. Штрукани, молим те.
- Ево, затварам па идем у подрум. Ајде са мном - одговара док ми точи пиће.
Конобарица има дугу црну косу свезану у реп, ауторитет газдарице кафића и металне рингове на ушима који звецкају сударајући се с осталим металима што висе с њених ушних ресица. У пет до поноћи с лакоћом тера људе из кафића, затим броји лову и затвара врата. Док наручује превоз, говори ми како ће нас њен пријатељ DJ пустити у подрум.
ГРАД У РЕГИОНУ СЕ ОПРАШТА ОД ПРЕМИНУЛОГ ЛЕКАРА: Да је више њих носило маску, не би било оволико оболелих
КОЛЕКТИВНИ ИМУНИТЕТ НА КОРОНУ: Почела серолошка испитивања у Српској
Ускоро заобилазимо мноштво гладних и промрзлих мачака, а пред нама се отварају врата хаустора у који улазимо брзо, пре него што нас остали људи жељни провода покушају дохватити канџама. До подрума се из хаустора долази малим, кружним степеницама. Упад је бесплатан, а доле: банкет музике, пића, дроге и распуштене забаве, као у добра стара времена пре епидемије.
Уместо дезинфекције - прска се друга хемија
Ту плеше и забавља се човек на човеку, а свима је заједничка једна ствар: познају "човека" који их је пустио у ту мрачну рупу. Унутра се натискало тридесетак људи и простор пуца по шавовима. Маску за лице је, треба ли рећи, овде немогуће пронаћи, а као једини дезинфицијенс намеће се хемија коју младост овде конзумира на нос.
Остављам мрак, зној, техно и крупне очи конобарице иза себе. Након изласка из подрума затичем кола под ротацијом и полицију која растерује гужву испред хаустора. Док их гледам како се расправљају с клинцима, размишљам знају ли плавци, уопће, ишта о том подруму. Нека их, можда ће о њему читати у новинама.
Не знам куда даље. Седам у такси и кажем "водите ме у провод". Човек ме само питао да ли на техно или на народњаке.
Започне причу о томе како има један техно парти на који је возио људе и када је био полицијски час. Отворено је, каже, и неколико народњачких клубова, али није сигуран хоћу ли тамо моћи јер је прошла поноћ. Човек за воланом мисли да на таква места могу само они који су у клуб ступили прије службеног затварања.
- Сјајно - кажем. - Брзо ме возите на тај техно. Такси се ускоро зауставља пред једном од зграда великог индустријског комплекса у строгом центру града. Чим сам напустио аутомобил, портир клуба с маском на лицу провирује кроз необележена мајушна метална врата преда мном и позива ме руком да уђем. Према његовој гестикулацији схватам да то морам учинити брзо па пружам возачу новац и не узимам остатак кованица.
Након што сам ступио у простор, тип иза мене закључава метална врата. Затим ми, на моје велико изненађење, пружа папир на који ћу уписати своје податке и оставити број телефона. Два су сата ујутро и налазим се на илегалној журци која сходно мерама и епидемиолошкој ситуацији не би смела да постоји.
- Ви се шалите, је ли ово за праћење контаката? - питам.
- Пусти приче и упиши се. То ја све бацам ујутро - одговара ми тип из обезбеђења.
- Могу ли ући још неки људи, позвао бих пријатеље?
- Могу, могу, наравно. Али само ако су добри људи.
У пространој хали техно клуба, који је сквотирао простор некадашњег индустријског комплекса, у мрклом мраку плеше педесетак људи. Жене, мушкарци, старији и млађи. Мешају се вотка, џин и кристали недозвољених супстанци. Од Мексиканки чујем за следећу журку, чак је и не крију, стоји јавни позив на Фејсбуку.
Иза металних врата
Мало после 5 сати ујутро стојимо пред гаражним вратима иза којих би требало да се налази дивљи афтерпарти који је управо почео. На металним је вратима масним словима истакнуто "не радимо", а ускоро их отвара човек који би нам свима могао бити отац.
- Улазите - говори. - Видим вас на камери како се мотате овуда.
Уским металним степеницама, које подсећају на бродске, пењемо се на први спрат комплекса где су опет врата. На њима стоји залепљен постер Антуна Густава Матоша, онај познати с брчићима и шеширом, а покрај невољника је, иронично, натпис: "Не служимо алкохол". Истакнуте су и епидемиолошке мере: савети о правилном прању руку и држању дистанце. Све је овде намештено за сигуран провод. Дакако, за оне који су у 5 сати ујутро узели времена прочитати упутства.
А иза врата најлуђи призор партијања у Загребу на који сам наишао откако је пандемије коронавируса и 2020. године уопште.
Ово је Берлин двехиљадитих. Гужва, судари људи и ласера, техно. Алкохола у изобиљу. Људи свих генерација, могло би их бити стотинак, па и више. Тела која се извијају дивље и у трансу, руке које ритмички парају ваздух. Ред пред WC-om. DJ у махнитом заносу. Провод који, како ми на шанку говоре, неће завршити све до 15 сати. Људи енергични као да су тек изашли а дан је већ свануо и многи корачају према плацу или кувају прву кафу.
На изласку из клуба пажљиво за собом затварам она масивна, метална врата да све то сакрију.
