"TRAŽIMO DA NAM POSTAVE TOI-TOI U DVORIŠTU, ALI UZALUD" Porodica od 16 ČLANOVA posle potreza živi u kamperu
Hrvatski novinari su obišli 16-članu porodicu u Glini koja stanuje u malom kamperu
Vrata prikolice se otvaraju i kroz njih spava pospana glava oca četvoro dece. Troje su školarci. Doneli su tablete koje je neko poklonio.
HLADAN TUŠ ZA PORODICU IZ PETRINJE: Ostali bez skloništa, deca se plaše da uđu u kuću!
KOLUMBIJAC SE ZAMONAŠIO NA CETINJU: Ime koje je dobio je omiljeno među vernicima
Mladi Josif nas vodi preko ulice, gde je njegova porodica. Govori tihim glasom da mu je otac rekao da dođe na čaj ili kafu. Ulazimo u kuću koja izgleda kao da ju je pogodio zemljotres i avionska bomba. Glava porodice Poropatić je otac Miroslav.
- Evo, baš jutros se moja 16. unuka Petra vratila kući iz zagrebačkog porodilišta. Znate šta, vidite i sami kako je, ali sa toliko unučadi osećam se kao najbogatiji čovek na svetu - kaže Miroslav, dok dečja lica izranjaju iz sobe koja izgleda kao kula od karata. Pokazuje nam ispucale zidove, plafon koji je manje-više netaknut samo u toj sobi dok su ostala tri puna pločica, cigle i drugog materijala.
- Svako malo se trese, pa bežimo napolje. Onda sedimo tu kraj vatre - kaže on i nastavlja:
- Tamo sam bio "pogođen". Tamo je bila peć i sve odozgo se srušilo. Tamo me je pokrilo. Svi su istrčali napolje, a taj najmlađi unuk od šest godina počeo je da viče da me nema. Prvi je potrčao tražeći svog dedu ...
Deo koji se nije srušio sagrađen je, kaže, 1962. godine, a ovaj je srušen 1984. godine.
- Kupatilo nam je potpuno srušeno. Tražimo da nam postave toalet TOI-TOI u dvorištu, ali uzalud - kaže 53-godišnji Miroslav.
Skida zavesu koja "glumi" vrata toaleta. Niko tamo ne ulazi. Previše je opasno.
- Imali smo Crveni krst, donosili su hranu, ćebad. Pozvali smo Civilnu zaštitu, ja sam bio dole u Glini sa njima. Upisali su nas u registar, već 13 dana nam govore da su ga predali vojsci, ali od kontejnera još ništa.
Poropatići su u teškoj situaciji - istovremeno očajni zbog zemljotresa koji ih je pogodio, ali i srećni zbog dolaska male Petre u sav ovaj haos. Rođena je 10. januara u Zagrebu. Tri dana kasnije došla je u Glinu. Nisu imali gde da odu. Oni nemaju ni opciju A, a kamoli B ili C. U skladu sa svojim običajima, ono što je ostalo od njihove kuće slikali su srcima i natpisima: "Dobrodošla, Petra", na romskom.
Čitava scena njihovog doma izgleda kao neka tužna, očajna razglednica Claia dve nedelje nakon zemljotresa. Čak i pre toga, da bi bilo jasno, nisu bili odgovarajući smeštaj za porodicu od 16 čkanova, ali to je bio njihov dom. Neka vrsta doma. Ovo je sada opasnost po život. Otkrivaju zavesu, pokazuju nam toalet...
U očajnom je stanju. Potpuno razoren. Ova deca nemaju gde da idu u toalet, a kamoli da se tuširaju.
Na pitanje da li ih neko posećuje kažu da su bili statičari i procenili su štetu. Prema njihovim procenama, tvrde Poropatići, trebalo je da napuste kuću. Iz onoga što se vidi, zaista ne možete tamo živeti.
Od 16 koji žive na toj adresi, desetoro je dece. Mama, Petra i još šest osoba spavaju na onih nekoliko kvadrata u karavani. Greju se jednim malim grejačem.
Zašto im nisu prioritet, nije im jasno. Žutu nalepnicu dobili su samo zato što im jedna soba nije uništena, ali i u njoj ima pukotina. Unutra su Stela, supruga jednog od Miroslavljevih sinova, i Mirina desetogodišnja ćerka Marina bile sklupčane pored televizora. Trebala bi ići u školu sledeće nedelje. Ali to je nemoguća misija.
- Ona se plaši. Pitala me je da li bih je poslao u školu, a ja sam rekao: ‘Ako moram, moraću’. Automobil prolazi, a oni se uplaše, razumete, tako je zastrašujuće - kaže supruga Ivanka.
- Ni mi ni deca ne spavamo. Kažem im da nije jak, da je mali zemljotres, ali se plašite. Ovde ih ne mogu gledati više od tuge, strah je preveliki - kaže umorna Ivanka. Danju spava par sati, jer se noću plaši zemljotresa.
- Crveni krst mi je jednom doneo šest krompira, jednu pirinč i jednu konzervu tune. To je sve - kaže on i dodaje:
- A nas je 16, treba nahraniti, treba kuvati. Dobrovoljci su nam doneli topli obrok, ali pre dva dana su stali. Ni to više nemamo. Miroslav dodaje:
- Čestitam onima koji su nas posetili. Čestitam! Doneli su hranu za nas i decu, ujutru hleb i mleko, topao obrok jednom dnevno. Kako će sada biti sa državom, ne verujem da će to biti bilo šta.
Dakle, već viđeno. Dok dobrovoljci mogu i stižu, hrana stiže. Ali kada država preuzme organizaciju, nastaje haos.
Dolazimo do vrata mini kampera, koja otvara njegov sin Jasmin. Do tada je sedeo pored improvizovane peći koju je, kaže, morao da gori gotovo celu noć. Majka Anita sedi na većem krevetu. Pored nje je novorođena Petra, koja spava sa bratom i sestrom snom pravednika.
Anita kaže da joj trebaju kadica za bebe i čaj za novorođenče. Mora je negde okupati, a sada to radi kantom. Jasmina nam je rekla da se živi od sakupljanja starog gvožđa, ali zemljotres je učinio svoje ...
Ostala spavaju pod improvizovanom nadstrešnicom, a dvoje dece spavaju u štali pregrađenoj improvizovanim zidom.
- Štalu dele sa ono malo stoke što imaju - kaže Miroslav.
