"ТРАЖИМО ДА НАМ ПОСТАВЕ ТОИ-ТОИ У ДВОРИШТУ, АЛИ УЗАЛУД" Породица од 16 ЧЛАНОВА после потреза живи у камперу
Хрватски новинари су обишли 16-члану породицу у Глини која станује у малом камперу
Врата приколице се отварају и кроз њих спава поспана глава оца четворо деце. Троје су школарци. Донели су таблете које је неко поклонио.
ХЛАДАН ТУШ ЗА ПОРОДИЦУ ИЗ ПЕТРИЊЕ: Остали без склоништа, деца се плаше да уђу у кућу!
КОЛУМБИЈАЦ СЕ ЗАМОНАШИО НА ЦЕТИЊУ: Име које је добио је омиљено међу верницима
Млади Јосиф нас води преко улице, где је његова породица. Говори тихим гласом да му је отац рекао да дође на чај или кафу. Улазимо у кућу која изгледа као да ју је погодио земљотрес и авионска бомба. Глава породице Поропатић је отац Мирослав.
- Ево, баш јутрос се моја 16. унука Петра вратила кући из загребачког породилишта. Знате шта, видите и сами како је, али са толико унучади осећам се као најбогатији човек на свету - каже Мирослав, док дечја лица израњају из собе која изгледа као кула од карата. Показује нам испуцале зидове, плафон који је мање-више нетакнут само у тој соби док су остала три пуна плочица, цигле и другог материјала.
- Свако мало се тресе, па бежимо напоље. Онда седимо ту крај ватре - каже он и наставља:
- Тамо сам био "погођен". Тамо је била пећ и све одозго се срушило. Тамо ме је покрило. Сви су истрчали напоље, а тај најмлађи унук од шест година почео је да виче да ме нема. Први је потрчао тражећи свог деду ...
Део који се није срушио саграђен је, каже, 1962. године, а овај је срушен 1984. године.
- Купатило нам је потпуно срушено. Тражимо да нам поставе тоалет ТОИ-ТОИ у дворишту, али узалуд - каже 53-годишњи Мирослав.
Скида завесу која "глуми" врата тоалета. Нико тамо не улази. Превише је опасно.
- Имали смо Црвени крст, доносили су храну, ћебад. Позвали смо Цивилну заштиту, ја сам био доле у Глини са њима. Уписали су нас у регистар, већ 13 дана нам говоре да су га предали војсци, али од контејнера још ништа.
Поропатићи су у тешкој ситуацији - истовремено очајни због земљотреса који их је погодио, али и срећни због доласка мале Петре у сав овај хаос. Рођена је 10. јануара у Загребу. Три дана касније дошла је у Глину. Нису имали где да оду. Они немају ни опцију А, а камоли Б или Ц. У складу са својим обичајима, оно што је остало од њихове куће сликали су срцима и натписима: "Добродошла, Петра", на ромском.
Читава сцена њиховог дома изгледа као нека тужна, очајна разгледница Цлаиа две недеље након земљотреса. Чак и пре тога, да би било јасно, нису били одговарајући смештај за породицу од 16 чканова, али то је био њихов дом. Нека врста дома. Ово је сада опасност по живот. Откривају завесу, показују нам тоалет...
У очајном је стању. Потпуно разорен. Ова деца немају где да иду у тоалет, а камоли да се туширају.
На питање да ли их неко посећује кажу да су били статичари и проценили су штету. Према њиховим проценама, тврде Поропатићи, требало је да напусте кућу. Из онога што се види, заиста не можете тамо живети.
Од 16 који живе на тој адреси, десеторо је деце. Мама, Петра и још шест особа спавају на оних неколико квадрата у каравани. Греју се једним малим грејачем.
Зашто им нису приоритет, није им јасно. Жуту налепницу добили су само зато што им једна соба није уништена, али и у њој има пукотина. Унутра су Стела, супруга једног од Мирослављевих синова, и Мирина десетогодишња ћерка Марина биле склупчане поред телевизора. Требала би ићи у школу следеће недеље. Али то је немогућа мисија.
- Она се плаши. Питала ме је да ли бих је послао у школу, а ја сам рекао: ‘Ако морам, мораћу’. Аутомобил пролази, а они се уплаше, разумете, тако је застрашујуће - каже супруга Иванка.
- Ни ми ни деца не спавамо. Кажем им да није јак, да је мали земљотрес, али се плашите. Овде их не могу гледати више од туге, страх је превелики - каже уморна Иванка. Дању спава пар сати, јер се ноћу плаши земљотреса.
- Црвени крст ми је једном донео шест кромпира, једну пиринч и једну конзерву туне. То је све - каже он и додаје:
- А нас је 16, треба нахранити, треба кувати. Добровољци су нам донели топли оброк, али пре два дана су стали. Ни то више немамо. Мирослав додаје:
- Честитам онима који су нас посетили. Честитам! Донели су храну за нас и децу, ујутру хлеб и млеко, топао оброк једном дневно. Како ће сада бити са државом, не верујем да ће то бити било шта.
Дакле, већ виђено. Док добровољци могу и стижу, храна стиже. Али када држава преузме организацију, настаје хаос.
Долазимо до врата мини кампера, која отвара његов син Јасмин. До тада је седео поред импровизоване пећи коју је, каже, морао да гори готово целу ноћ. Мајка Анита седи на већем кревету. Поред ње је новорођена Петра, која спава са братом и сестром сном праведника.
Анита каже да јој требају кадица за бебе и чај за новорођенче. Мора је негде окупати, а сада то ради кантом. Јасмина нам је рекла да се живи од сакупљања старог гвожђа, али земљотрес је учинио своје ...
Остала спавају под импровизованом надстрешницом, а двоје деце спавају у штали преграђеној импровизованим зидом.
- Шталу деле са оно мало стоке што имају - каже Мирослав.
