U ovim bitkama su poginule hiljade muslimanskih boraca iz Srebrenice: I njih broje u žrtve lažnog genocida

U knjizi Srebenica-agresija, otpor, izdaja, genocid, koja je štampana u Sarajevu, autor Nijaz Mašić navodi da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. Iako je većina njih stradala prilikom napada na okolna srpska sela, u kojima su iza sebe ostavljali smrt, vatru i pustoš,  danas se i oni vode na spiskovima "nevinih žrtava četničke agresije i genocida".

Portugalski vojni zvaničnik, direktor UNMO-a Karlos Martins Branko je 1998. godine napisao da je 2.028 muslimana iz Srebrenice poginulo u borbi sa bolje uvežbanom i bolje komandovanom VRS, ali da svi oni nisu poginuli u julu 1995. godine nego "u tri godine žestokog ratovanja".

Na sednici parlamenta Federacije BiH koja je održana 1. i 2. avgusta 1996. godine komandant Glavnog štaba muslimanske vojske general Rasim Delić izjavio je da su nakon ulaska srpske vojske u Srebrenicu njegove jedinice dobile naredbu da se ne predaju, već da izvrše proboj do muslimanskih položaja ispred Kladnja i Tuzle. Do kojih su morali pešačiti skoro 100 km. Preko minskih polja i pod stalnom vatrom i brojnim zasedama srpske vojske. Željne osvete za svoju pobijenu braću. Roditelje. Kćeri i sinove.

Muslimanska vojska je u proboj krenula 12. jula, dva sata iza ponoći, sa zbornog mesta u Šušnjarima. Na čelu kolone išli su borci 284. pešadijske brigade, kojom je komandovao Veiz Šabić. Bili su to borci iz Cerske, Kamenice i Konjević Polja, koji su poznavali teren. Na kraju kolone nalazili su se borci Brdskog bataljona, kojim je komandovao Ejub Golić. 
   
U mestu Bare, desetak kilometara severozapadno od Srebrenice, naišli su na prve položaje i zasede srpskih vojnika. Koji su bili odlučni da ni po koju cenu ne dozvole da se zločinci koji su im popalili sela i pobili očeve, majke, braću, sinove... nekažnjeno izvuku i probiju do Kladnja, na teritoriju pod muslimanskom kontrolom.

Po različitim muslimanskim i srpskim izvorima već tu je poginulo „nekoliko stotina“, „više od 300“  ili  „600 muslimanskih vojnika“. Zavisno od izvora. 
  
Svedočeći pred Haškim tribunalom, lažnim sudom koji su uspostavile belosvetske ubice iz NATO pakta, Vašingtona i Londona, njegov istražitelj Žan Rune Ruez je izjavio da je u mestu Bare poginulo 800-1.000 muslimanskih vojnika iz kolone. S obzirom na iskustvo koje sam stekao kroz četiri godine učešća u ratu, verujem da je brojka preuveličana ali svakako govori o velikim ljudskim gubicima i među Srbima i našom braćom, čiji su preci u vekovima turske okupacije prešli na islam.

Karl Bilt u knjizi Misija mira, na strani 103. tvrdi da je „ u toku jedne nedelje, u borbi po šumama, kraj puteva u zonama Srebrebnice i Tuzle život izgubilo oko 4.000 ljudi.

Jedan od Srebreničana, učesnik proboja, Nuriz Selimović je izjavio:

- Cenim da smo imali gubitak od 4-5 hiljada vojno sposobnih ljudi.
   
U tekstu pod naslovom Golgotu preživeo svaki treći, koji je objavio u sarajevskom Oslobođenju, poznati novinar Šefko Hodžić tvrdi da je samo 13. jula u granatiranju kolone od desetak hiljada muslimanskih vojnika u ataru sela Kamenica „poginulo i ranjeno više stotina Srebreničana“. 

Drama muslimanskih vojnika u Kamenici odigrala se nadaleko od mesta gde su se upravo oni dve i po godine ranije, 6. novembra1992. godine, brutalno, klanjem i odsecanjem glava i delova tela, masakrirali četrdeset i tri zarobljena srpska vojnika. Jednog srpskog vojnika su pronašli ispečenog na ražnju. Nekoliko njih su muslimanski vojnici, dojučerašnje komšije, ekserima pribijali uz stabla. Nekima su izvađene oči. Tela pojedinih žrtava su bila isečena komade.
  
U istom tekstu Šefke Hodžića navodi se podatak da je sledećeg dana, na Snagovu, u borbi prsa u prsa, u kojoj su i Srbi i muslimani ispoljile veliko junaštvo, poginulo na stotine muslimanskih vojnika ali da su velike gubitke imale i jedinice VRS.

Naime, u Snagovu se nalazila jaka zaseda koju je postavila vojska generala Ratka Mladića. U toj zasedi su se nalazile i dve prage. Kada je došlo do sudara muslimanske kolone u nadiranju i srpske zasede, prage su otvorile besomučnu vatru i sa stotinama granata kosile redove napadača, ali su očajni muslimanski vojnici, bez obzira na ogromne žrtve, junački nastavili proboj i bukvalno na juriš osvojili obe prage a značajan broj vojnika u zasedi ubili i zarobili.

Nameće se pitanje otkud tolika odlučnost muslimanskih vojnika da po svaku cenu izbegnu zarobljavanje. Pa zato što su znali da će se posle svih jezivih masakra koje su počinili u tri ratne godine, u kojima su ubijene na stotine civila,  sigurno sučiti sa nemilosrdnom srpskom osvetom. Pravo ne priznaje osvetu ali ni osveta ne priznaje pravo.
 
A to nije bila samo osveta za stotine nedužnih srpskih civila ubijenih u ovom, već i za hiljade srpskih civila ubijenih u Drugom svetskom ratu. Samo u tri ratna dana, u Starom Brodu na Drini, hrvatske ustaše, pod komandom patološkog ubice Jure Francetića, uz pomoć muslimana iz Srebrenice, Žepe, Rogatice, Han Pijeska, Sarajeva i Višegrada, zaklale su više od 6.000 srpskih civila. Satjerale ih uz plahovitu Drinu i klale dok ih nisu poklale. Tri dana klanja. Ne 6.000 pilića, već ljudi. Bilo bi nenormalno, vredno prezira, da su Srbi iz Podrinja to zaboravili i oprostili.

Dva dana kasnije došlo je do nove bitke prsa u prsa, na Križevačkim njivama kod Baljkovice,  u kojoj je prema izveštaju komisije Vlade Republike Srpske, koja je utvrđivala istinu o događajima u Srebrenici,  poginulo „između 300 i 500 srpskih“ i „oko 2 000 muslimanskih vojnika“. Mislim da su i te brojke preterane ali i one svakako govore o velikim ljudskim gubicima na obe strane.
  
Zaključak je više nego jasan: većina stradalih muslimanskih vojnika u Srebrenici i Podrinju nije streljana nakon zarobljavanja, već je poginula u potpuno legitimnim akcijama srpske vojske protiv naoružanog i trostruko brojnijeg neprijatelja.

Naime, muslimani (zavisi od izvora) tvrde da je u proboj iz Srebrenice 11. jula krenulo najmanje 10.000 a najviše 15.000 vojnika. U tom trenutku u okolini Srebrenice i tom delu Podrinja general Ratko Mladić je na raspolaganju imao manje od 4.000 vojnika. 
 
Evo još svedočenja Šefke Hodžića.  

-U koloni je bilo između 12 i 15 hiljada boraca i civila, među kojima i desetak žena. Oko deset ujutro čelo kolone stiglo je u Kamenicu, gde je zastupnik komandanta 28. divizije Bećirović, naredio odmor dok pristigne začelje kolone, Ejub Golić sa svojim bataljonom. Do tada su srpske snage na njih ispalile više granata i već su imali nekoliko mrtvih i ranjenih.
 Bilo je to kobno čekanje, jer tog jutra u 7.25 časova srpske snage su odlučile da prema Konjević Polju hitno upute pojačanje, kako bi Srebreničanima blokirali prolazak i formirali zasedu.
  
Kad je u Kamenicu stigao bataljon Ejuba Golića, oko četiri popodne, čelo kolone je krenulo. Ali tada su Mladićeve snage granatama zasule Srebreničane koji su još u Kamenici čekali na pokret. Bio je to masakr u kome je poginulo i ranjeno više stotina Srebreničana. Kamenicom su odjekivali bolni krici ranjenih i jeziva dozivanja. Mnoge je zahvatila panika i tržili su spas jureći nasumice i pri tome gazili s leša na leš – zapisao je Hodžić. 
   
Samo oko pet hiljada Srebreničana te večeri uspelo preći asfaltni put Konjević Polja - Kasaba, a potom i pregaziti Jadar, pre nego što su stigle srpske snage i tenkovima i transporterima blokirale ovaj prelaz. Kolona je tako presečena na dva dana. Manji, srećniji deo, nastavio je put prema Udrču i Tuzli, a veći je ostao s druge strane četničke brigade. Malo je preživelo onih koji u noći između 12. i 13. jula nisu uspeli da pređu asfaltni put u Kamenici. Hiljade njih se predalo ili je zarobljeno.
  
Da bi izbegla jaku četničku zasedu, na Veljoj glavi, kolona Srebreničana je sa Udrča u noći između 13. i 14. jula napravila manevar prema Drini, odnosno selu Liplje ... U zoru su stigli ispred sela Liplje i ugledali Snagovo i Kulu Grad iznad Zvornika. I njih su ugledali četnici sa Velje glave i od Zvornika. Tu su čekali do dva sata posle podne ... Tada ih jake srpske snage, s tenkovima, pragama i transporterima počinju da okružuju. Komanda 28. divizije donosi odluku da se ne čeka noć radi izvlačenja, nego da se ide u proboj obruča prema Snagovu, pa ko preživi. Ali srpske snage su ih preduhitrile i zapucale na njih sa svih strana. Tada su krenuli i Srebreničani i za nekoliko minuta pregazili srpske položaje ispred sebe. Zaplenili su i dve prage i zarobili dvojicu srpskih boraca.

Ovako su  dva dana kasnije, telefonom, o bici na Snagovu razgovarala dvojica pripadnika srpske vojske, a vezisti 2. korpusa tzv. Armije BiH taj razgovora snimili.  

-To je ogromna ljudska masa koja jednostavno ide i oni su telima stigli do naših praga i uzeli dve prage. Ima naših zarobljenih 50 i nešto poginulih. Trideset ih je u bolnicu dovučeno, u Zvornik. A Turaka na stotine. Kaže čovek, na stotine ih poginulih ima. Njih jednostavno rafali kose, al idu - opisuje stradanje nesrećnih muslimanskih ali i srpskih vojnika nepoznati srpski vezista.

Hodžić potom opisuje kako su Srebreničani stigli na Križavačke njive, gde su uspostavili radio ali i vizuelnu vezu sa položajem muslimanske vojske ali i komandom 2. korpusa tzv. Armije BiH.

Dok su Srebreničani preko motorole razgovarali sa Naserom Orićem, među njima je eksplodirala tenkovska granata. Nekoliko boraca je na mestu poginulo. Golić i Veiz Šabić reško su ranjeni. Tada je počela da pada užasna kiša, koja se pretvorila u nezapamćen grad ...

Veliki zločinac Zulfo Tursunović, krvnik koji se u ratu „proslavio“ užasnim masakrima nad nemoćnim srpskim civilima, se u tim trenucima setio boga.  Izašao je ispod drveta, raširio ruke i viknuo: Dragi Alahu, zar si se i ti okrenuo protiv nas?

-Možda nam je Alah poslao kišu i grad da nam pomogne - doviknuo je Tursunoviću jedan od efendija. Uistinu, tako je i bilo, jer je pod zaštitom grada i kiše grupa boraca uspela da zarobi tri četnička tenka, koji su im bili dragoceni u proboju.

U zoru 16. jula1995. godine, petog dana proboja, Srebrenčani su krenuli u bitku na Baljkovici. Posao im je bio olakšan jer su borci 2. korpusa s druge strane uspeli da probiju četničke linije za više od kilometar i po. Prvih šest boraca izašlo je na slobodnu teritoriju oko 10 sati ujutro a Ramiz Bećirević, sa glavnim snagama, oko 11 sati.

Tog dana, piše dalje Hodžić, u jedan sat posle podne, pomoćnik komandanta 24. divizije Šemso Muminović, uz pomoć jednog zarobljenog srpskog vojnika, postigao je sporazum sa komandantom Zvorničke brigade VRS Vinkom Pandurovićem o otvaranju koridora na Baljkovici  u trajanju od 48. sati. Od obe strane su poštovale sporazum. I muslimanski borci su bez borbe prešli na teritoriju pod kontrolom muslimanske vlade.

Šta se da zaključiti iz svega navedonog? Da su se tih julskih dana 1995. na pravcu od Srebrenice ka Kladnju i Tuzli, vodile ogorčene bitke između hrišćanske i muslimanske vojske. Srba pravoslavaca i Srba muslimana. Stradale su obe, a posebno muslimanska. Što je i logično, s obzirom na to da je išla u proboj, na zasedne položaje srpske vojske. Poginule su stotine a najverovatnije i hiljade muslimanskih vojnika. 

Većina njih je sigurno bila nevina, ratovala je i izvršavala zadatke zato što je morala, ali je platila strašnu cenu jer je bila deo banditske vojske koja je po Podrinju počinila strašne pokolje srpske nejači i koja se našla na meti potpuno razumljive i potpuno opravdane želje  srpskih vojnika za osvetom.

Pravo ne priznaje osvetu ali ni osveta ne priznaje pravo.