У овим биткама су погинуле хиљаде муслиманских бораца из Сребренице: И њих броје у жртве лажног геноцида

У књизи Сребеница-агресија, отпор, издаја, геноцид, која је штампана у Сарајеву, аутор Нијаз Машић наводи да је на ратиштима око Сребренице пре 1995. године погинуло око 1.500 муслиманских војника. Иако је већина њих страдала приликом напада на околна српска села, у којима су иза себе остављали смрт, ватру и пустош,  данас се и они воде на списковима "невиних жртава четничке агресије и геноцида".

Португалски војни званичник, директор УНМО-а Карлос Мартинс Бранко је 1998. године написао да је 2.028 муслимана из Сребренице погинуло у борби са боље увежбаном и боље командованом ВРС, али да сви они нису погинули у јулу 1995. године него "у три године жестоког ратовања".

На седници парламента Федерације БиХ која је одржана 1. и 2. августа 1996. године командант Главног штаба муслиманске војске генерал Расим Делић изјавио је да су након уласка српске војске у Сребреницу његове јединице добиле наредбу да се не предају, већ да изврше пробој до муслиманских положаја испред Кладња и Тузле. До којих су морали пешачити скоро 100 км. Преко минских поља и под сталном ватром и бројним заседама српске војске. Жељне освете за своју побијену браћу. Родитеље. Кћери и синове.

Муслиманска војска је у пробој кренула 12. јула, два сата иза поноћи, са зборног места у Шушњарима. На челу колоне ишли су борци 284. пешадијске бригаде, којом је командовао Веиз Шабић. Били су то борци из Церске, Каменице и Коњевић Поља, који су познавали терен. На крају колоне налазили су се борци Брдског батаљона, којим је командовао Ејуб Голић. 
   
У месту Баре, десетак километара северозападно од Сребренице, наишли су на прве положаје и заседе српских војника. Који су били одлучни да ни по коју цену не дозволе да се злочинци који су им попалили села и побили очеве, мајке, браћу, синове... некажњено извуку и пробију до Кладња, на територију под муслиманском контролом.

По различитим муслиманским и српским изворима већ ту је погинуло „неколико стотина“, „више од 300“  или  „600 муслиманских војника“. Зависно од извора. 
  
Сведочећи пред Хашким трибуналом, лажним судом који су успоставиле белосветске убице из НАТО пакта, Вашингтона и Лондона, његов истражитељ Жан Руне Руез је изјавио да је у месту Баре погинуло 800-1.000 муслиманских војника из колоне. С обзиром на искуство које сам стекао кроз четири године учешћа у рату, верујем да је бројка преувеличана али свакако говори о великим људским губицима и међу Србима и нашом браћом, чији су преци у вековима турске окупације прешли на ислам.

Карл Билт у књизи Мисија мира, на страни 103. тврди да је „ у току једне недеље, у борби по шумама, крај путева у зонама Сребребнице и Тузле живот изгубило око 4.000 људи.

Један од Сребреничана, учесник пробоја, Нуриз Селимовић је изјавио:

- Ценим да смо имали губитак од 4-5 хиљада војно способних људи.
   
У тексту под насловом Голготу преживео сваки трећи, који је објавио у сарајевском Ослобођењу, познати новинар Шефко Хоџић тврди да је само 13. јула у гранатирању колоне од десетак хиљада муслиманских војника у атару села Каменица „погинуло и рањено више стотина Сребреничана“. 

Драма муслиманских војника у Каменици одиграла се надалеко од места где су се управо они две и по године раније, 6. новембра1992. године, брутално, клањем и одсецањем глава и делова тела, масакрирали четрдесет и три заробљена српска војника. Једног српског војника су пронашли испеченог на ражњу. Неколико њих су муслимански војници, дојучерашње комшије, ексерима прибијали уз стабла. Некима су извађене очи. Тела појединих жртава су била исечена комаде.
  
У истом тексту Шефке Хоџића наводи се податак да је следећег дана, на Снагову, у борби прса у прса, у којој су и Срби и муслимани испољиле велико јунаштво, погинуло на стотине муслиманских војника али да су велике губитке имале и јединице ВРС.

Наиме, у Снагову се налазила јака заседа коју је поставила војска генерала Ратка Младића. У тој заседи су се налазиле и две праге. Када је дошло до судара муслиманске колоне у надирању и српске заседе, праге су отвориле бесомучну ватру и са стотинама граната косиле редове нападача, али су очајни муслимански војници, без обзира на огромне жртве, јуначки наставили пробој и буквално на јуриш освојили обе праге а значајан број војника у заседи убили и заробили.

Намеће се питање откуд толика одлучност муслиманских војника да по сваку цену избегну заробљавање. Па зато што су знали да ће се после свих језивих масакра које су починили у три ратне године, у којима су убијене на стотине цивила,  сигурно сучити са немилосрдном српском осветом. Право не признаје освету али ни освета не признаје право.
 
А то није била само освета за стотине недужних српских цивила убијених у овом, већ и за хиљаде српских цивила убијених у Другом светском рату. Само у три ратна дана, у Старом Броду на Дрини, хрватске усташе, под командом патолошког убице Јуре Францетића, уз помоћ муслимана из Сребренице, Жепе, Рогатице, Хан Пијеска, Сарајева и Вишеграда, заклале су више од 6.000 српских цивила. Сатјерале их уз плаховиту Дрину и клале док их нису поклале. Три дана клања. Не 6.000 пилића, већ људи. Било би ненормално, вредно презира, да су Срби из Подриња то заборавили и опростили.

Два дана касније дошло је до нове битке прса у прса, на Крижевачким њивама код Баљковице,  у којој је према извештају комисије Владе Републике Српске, која је утврђивала истину о догађајима у Сребреници,  погинуло „између 300 и 500 српских“ и „око 2 000 муслиманских војника“. Мислим да су и те бројке претеране али и оне свакако говоре о великим људским губицима на обе стране.
  
Закључак је више него јасан: већина страдалих муслиманских војника у Сребреници и Подрињу није стрељана након заробљавања, већ је погинула у потпуно легитимним акцијама српске војске против наоружаног и троструко бројнијег непријатеља.

Наиме, муслимани (зависи од извора) тврде да је у пробој из Сребренице 11. јула кренуло најмање 10.000 а највише 15.000 војника. У том тренутку у околини Сребренице и том делу Подриња генерал Ратко Младић је на располагању имао мање од 4.000 војника. 
 
Ево још сведочења Шефке Хоџића.  

-У колони је било између 12 и 15 хиљада бораца и цивила, међу којима и десетак жена. Око десет ујутро чело колоне стигло је у Каменицу, где је заступник команданта 28. дивизије Бећировић, наредио одмор док пристигне зачеље колоне, Ејуб Голић са својим батаљоном. До тада су српске снаге на њих испалиле више граната и већ су имали неколико мртвих и рањених.
 Било је то кобно чекање, јер тог јутра у 7.25 часова српске снаге су одлучиле да према Коњевић Пољу хитно упуте појачање, како би Сребреничанима блокирали пролазак и формирали заседу.
  
Кад је у Каменицу стигао батаљон Ејуба Голића, око четири поподне, чело колоне је кренуло. Али тада су Младићеве снаге гранатама засуле Сребреничане који су још у Каменици чекали на покрет. Био је то масакр у коме је погинуло и рањено више стотина Сребреничана. Каменицом су одјекивали болни крици рањених и језива дозивања. Многе је захватила паника и тржили су спас јурећи насумице и при томе газили с леша на леш – записао је Хоџић. 
   
Само око пет хиљада Сребреничана те вечери успело прећи асфалтни пут Коњевић Поља - Касаба, а потом и прегазити Јадар, пре него што су стигле српске снаге и тенковима и транспортерима блокирале овај прелаз. Колона је тако пресечена на два дана. Мањи, срећнији део, наставио је пут према Удрчу и Тузли, а већи је остао с друге стране четничке бригаде. Мало је преживело оних који у ноћи између 12. и 13. јула нису успели да пређу асфалтни пут у Каменици. Хиљаде њих се предало или је заробљено.
  
Да би избегла јаку четничку заседу, на Вељој глави, колона Сребреничана је са Удрча у ноћи између 13. и 14. јула направила маневар према Дрини, односно селу Липље ... У зору су стигли испред села Липље и угледали Снагово и Кулу Град изнад Зворника. И њих су угледали четници са Веље главе и од Зворника. Ту су чекали до два сата после подне ... Тада их јаке српске снаге, с тенковима, прагама и транспортерима почињу да окружују. Команда 28. дивизије доноси одлуку да се не чека ноћ ради извлачења, него да се иде у пробој обруча према Снагову, па ко преживи. Али српске снаге су их предухитриле и запуцале на њих са свих страна. Тада су кренули и Сребреничани и за неколико минута прегазили српске положаје испред себе. Запленили су и две праге и заробили двојицу српских бораца.

Овако су  два дана касније, телефоном, о бици на Снагову разговарала двојица припадника српске војске, а везисти 2. корпуса тзв. Армије БиХ тај разговора снимили.  

-То је огромна људска маса која једноставно иде и они су телима стигли до наших прага и узели две праге. Има наших заробљених 50 и нешто погинулих. Тридесет их је у болницу довучено, у Зворник. А Турака на стотине. Каже човек, на стотине их погинулих има. Њих једноставно рафали косе, ал иду - описује страдање несрећних муслиманских али и српских војника непознати српски везиста.

Хоџић потом описује како су Сребреничани стигли на Крижавачке њиве, где су успоставили радио али и визуелну везу са положајем муслиманске војске али и командом 2. корпуса тзв. Армије БиХ.

Док су Сребреничани преко мотороле разговарали са Насером Орићем, међу њима је експлодирала тенковска граната. Неколико бораца је на месту погинуло. Голић и Веиз Шабић решко су рањени. Тада је почела да пада ужасна киша, која се претворила у незапамћен град ...

Велики злочинац Зулфо Турсуновић, крвник који се у рату „прославио“ ужасним масакрима над немоћним српским цивилима, се у тим тренуцима сетио бога.  Изашао је испод дрвета, раширио руке и викнуо: Драги Алаху, зар си се и ти окренуо против нас?

-Можда нам је Алах послао кишу и град да нам помогне - довикнуо је Турсуновићу један од ефендија. Уистину, тако је и било, јер је под заштитом града и кише група бораца успела да зароби три четничка тенка, који су им били драгоцени у пробоју.

У зору 16. јула1995. године, петог дана пробоја, Сребренчани су кренули у битку на Баљковици. Посао им је био олакшан јер су борци 2. корпуса с друге стране успели да пробију четничке линије за више од километар и по. Првих шест бораца изашло је на слободну територију око 10 сати ујутро а Рамиз Бећиревић, са главним снагама, око 11 сати.

Тог дана, пише даље Хоџић, у један сат после подне, помоћник команданта 24. дивизије Шемсо Муминовић, уз помоћ једног заробљеног српског војника, постигао је споразум са командантом Зворничке бригаде ВРС Винком Пандуровићем о отварању коридора на Баљковици  у трајању од 48. сати. Од обе стране су поштовале споразум. И муслимански борци су без борбе прешли на територију под контролом муслиманске владе.

Шта се да закључити из свега наведоног? Да су се тих јулских дана 1995. на правцу од Сребренице ка Кладњу и Тузли, водиле огорчене битке између хришћанске и муслиманске војске. Срба православаца и Срба муслимана. Страдале су обе, а посебно муслиманска. Што је и логично, с обзиром на то да је ишла у пробој, на заседне положаје српске војске. Погинуле су стотине а највероватније и хиљаде муслиманских војника. 

Већина њих је сигурно била невина, ратовала је и извршавала задатке зато што је морала, али је платила страшну цену јер је била део бандитске војске која је по Подрињу починила страшне покоље српске нејачи и која се нашла на мети потпуно разумљиве и потпуно оправдане жеље  српских војника за осветом.

Право не признаје освету али ни освета не признаје право.