Ruskinja svedok užasa u Raki: Džihadisti su mu zaklali troje dece, krenuo je samo mačem na njih, a onda su ga Amerikanci ubili

Uznemirujući snimci o oslobađanju Rake tzv. prestonice Islamske države od terorista u Siriji smeštenii su u dokumentarni film "Put ka Raki" koji je za RT snimila hrabra ruska rediteljka Anastasija Trofimova. Za portal SrbijaDanas.com rediteljka Anastasija je otkrila zbog čega je baš Raku izabrala za destinaciju za film, koje scene tokom snimanja filma su je najviše potresle i da li je njen život i život njene ekipe bio ugrožen u Siriji tokom snimanja dokumentarca.

Islamska država je poslednjih godina glavna vest u svim svetskim medijima. Već godinama terorišu ljude u Siriji i Iraku iz Rake, koja je bila njihova de facto prestonica. Tokom prethodnih godina snimila sam nekoliko filmova u regionu o lokalnim ljudima koji se bore protiv džihadista. Tada je pomisao da će se ti lokalni Kurdi i Arapi boriti protiv najveće terorističke grupe na svetu u njenom glavnom gradu bila nerealna. Dakle, kada su se Kurdske narodne jedinice za zaštitu (YPG) i njihovi saveznici počeli približavati Raki, znali smo da moramo da se vratimo i da dokumentujemo taj trenutak. Film smo napravili pričajući priče iz tri različita ugla i to lekara, žena i volontera koji se nalaze u žarištu tzv. Islamske države.

Ušli smo u aktivnu ratnu zonu tako da smo znali da ne možemo da planiramo previše unapred. Nismo znali ni koga možemo da sretnemo i da li će neko pristati da ga danima pratimo i snimamo. Jednostavno smo došli i širom otvorili oči. Ispostavilo se, recimo, da smo Semu, komandanta kurdske ženske jedinice za zaštitu (YPJ), sa kojom smo želeli da razgovaramo, danima čekali, ali smo u međuvremenu snimali doktora Akifa i njegovo medicinsko osoblje. Onda se ispostavilo da je baza stranih dobrovoljaca bila u blizini našeg položaja, tako da smo sreli Robina, Agita i Šea, strane volontere iz Nemačke, Velike Britanije i Švedske. Na kraju smo dobili i više od onoga čemu smo se nadali. Nismo samo pratili domaće i strane borce u ofanzivi protiv džihadista, već smo se bavili i temom koja do tada uopšte nije bila prisutna u svetskim medijima: zašto strane dobrovoljce koji se bore protiv Islamske države u njihovim državama smatraju teroristima? 

Ubedljivo najgora iskustva su bili toplota i insekti. Tokom dana prosečno je 45 stepeni. A noću je bilo teško spavati zbog muva koje su nas stalno grizle. Najgore je prošao naš kamerman.

Jednom je razmena vatre sa pripadnicima Islamske države trajala celu noć. Njihovi snajperisti su do jutra pucali na naše položaje. Situacija se smirila tek pred zoru kad su borci obe strane otišli na počinak. A onda se jedan od boraca YPG-a pojavio sa velikim mačem i tužno urlajući počeo da razbija sve pred sobom. Ispostavilo se da su džihadisti te noći zaklali troje njegove dece. Dvojica prijatelja su pokušavala da ga smire. No, samo nekoliko minuta kasnije, istrčao je ka položajima džihadista noseći samo taj mač. Njegovi prijatelji su potrčali za njim. A Amerikanci, koji preko satelita neprestano prate položaje Islamske države, pomislili su od njih trojice da su džihadisti i ispalili su projektil na njih. Sva trojica su poginula.

Glavno oružje koje je Islamska država koristi protiv pripadnika YPG-a su bili dronovi koji nose granate. Velika opasnost, takođe je pretila od vozača samoubica i snajperista. Jednom su nas za malo pogodili snajperisti dok smo snimali strane dobrovoljce. A drugom prilikom je dron ispustio granatu na nas. Niko ga nije primetio jer je leteo previsoko. To je zapravo bila sreća u nesreći jer je bomba eksplodirala desetak metara iznad nas. Imali smo sreće, ali, nažalost, mnogi od onih koje smo snimili nisu bile takve sreće. Pa ipak, ne mogu da kažem da među borcima vlada strah. Tokom poslednjih pet godina svakodnevno su gledali smrti u oči, tako da je to za njih, na neki način, normalna situacija, a čim provedete neko vreme sa njima, svakodnevno umiranje postaje normalno i za vas. Kamerman i ja smo stalno imali na umu ono šta smo naučili na medicinskom kursu koji smo pohađali pre nego što smo krenuli za Raku. Na događaje na liniji fornta smo gledali kao posao, bez emocija.

Ne, nipošto, snimili smo sve što smo mogli, a praktično smo imali pristup svemu. Jedna dobra stvar u snimanju ratnih dešavanja jeste ta da je sve jako naglašeno: ljudska dobrota, ljudsko zlo, život, smrt... A vi sve to vidite necenzurisano i nefiltrirano.

Uspeli smo da prikažemo film svim zainteresovanim ljudima i dobili smo mnogo pozitivnih povratnih informacija. To je uvek najviša pohvala. Međutim, iznova i iznova čujemo pitanje zašto je "Put ka Raki" toliko surov. Zanimljivo je videti i kako vaš film možda menja mišljenje nekoga ko je svakodnevno bombardovan novinskim tekstovima i političkim klišeima, a koji sada može videti i ljudsku priču koja stoji iza tog sukoba. I, verovatno kao i svi filmski stvaraoci dokumentaraca, nadam se da naši filmovi mogu da pomognu ljudima da razumeju šta to motiviše jednu osobu ili ceo narod da pokreće istoriju.

Ceo film koji je snimila Anastasija pogledajte na priloženom video-snimku: