Рускиња сведок ужаса у Раки: Џихадисти су му заклали троје деце, кренуо је само мачем на њих, а онда су га Американци убили

Узнемирујући снимци о ослобађању Раке тзв. престонице Исламске државе од терориста у Сирији смештении су у документарни филм "Пут ка Раки" који је за РТ снимила храбра руска редитељка Анастасија Трофимова. За портал SrbijaDanas.com редитељка Анастасија је открила због чега је баш Раку изабрала за дестинацију за филм, које сцене током снимања филма су је највише потресле и да ли је њен живот и живот њене екипе био угрожен у Сирији током снимања документарца.

Исламска држава је последњих година главна вест у свим светским медијима. Већ годинама тероришу људе у Сирији и Ираку из Раке, која је била њихова де фацто престоница. Током претходних година снимила сам неколико филмова у региону о локалним људима који се боре против џихадиста. Тада је помисао да ће се ти локални Курди и Арапи борити против највеће терористичке групе на свету у њеном главном граду била нереална. Дакле, када су се Курдске народне јединице за заштиту (YPG) и њихови савезници почели приближавати Раки, знали смо да морамо да се вратимо и да документујемо тај тренутак. Филм смо направили причајући приче из три различита угла и то лекара, жена и волонтера који се налазе у жаришту тзв. Исламске државе.

Ушли смо у активну ратну зону тако да смо знали да не можемо да планирамо превише унапред. Нисмо знали ни кога можемо да сретнемо и да ли ће неко пристати да га данима пратимо и снимамо. Једноставно смо дошли и широм отворили очи. Испоставило се, рецимо, да смо Сему, команданта курдске женске јединице за заштиту (YPJ), са којом смо желели да разговарамо, данима чекали, али смо у међувремену снимали доктора Акифа и његово медицинско особље. Онда се испоставило да је база страних добровољаца била у близини нашег положаја, тако да смо срели Робина, Агита и Шеа, стране волонтере из Немачке, Велике Британије и Шведске. На крају смо добили и више од онога чему смо се надали. Нисмо само пратили домаће и стране борце у офанзиви против џихадиста, већ смо се бавили и темом која до тада уопште није била присутна у светским медијима: зашто стране добровољце који се боре против Исламске државе у њиховим државама сматрају терористима? 

Убедљиво најгора искуства су били топлота и инсекти. Током дана просечно је 45 степени. А ноћу је било тешко спавати због мува које су нас стално гризле. Најгоре је прошао наш камерман.

Једном је размена ватре са припадницима Исламске државе трајала целу ноћ. Њихови снајперисти су до јутра пуцали на наше положаје. Ситуација се смирила тек пред зору кад су борци обе стране отишли на починак. А онда се један од бораца YPG-a појавио са великим мачем и тужно урлајући почео да разбија све пред собом. Испоставило се да су џихадисти те ноћи заклали троје његове деце. Двојица пријатеља су покушавала да га смире. Но, само неколико минута касније, истрчао је ка положајима џихадиста носећи само тај мач. Његови пријатељи су потрчали за њим. А Американци, који преко сателита непрестано прате положаје Исламске државе, помислили су од њих тројице да су џихадисти и испалили су пројектил на њих. Сва тројица су погинула.

Главно оружје које је Исламска држава користи против припадника YPG-a су били дронови који носе гранате. Велика опасност, такође је претила од возача самоубица и снајпериста. Једном су нас за мало погодили снајперисти док смо снимали стране добровољце. А другом приликом је дрон испустио гранату на нас. Нико га није приметио јер је летео превисоко. То је заправо била срећа у несрећи јер је бомба експлодирала десетак метара изнад нас. Имали смо среће, али, нажалост, многи од оних које смо снимили нису биле такве среће. Па ипак, не могу да кажем да међу борцима влада страх. Током последњих пет година свакодневно су гледали смрти у очи, тако да је то за њих, на неки начин, нормална ситуација, а чим проведете неко време са њима, свакодневно умирање постаје нормално и за вас. Камерман и ја смо стално имали на уму оно шта смо научили на медицинском курсу који смо похађали пре него што смо кренули за Раку. На догађаје на линији форнта смо гледали као посао, без емоција.

Не, нипошто, снимили смо све што смо могли, а практично смо имали приступ свему. Једна добра ствар у снимању ратних дешавања јесте та да је све јако наглашено: људска доброта, људско зло, живот, смрт... А ви све то видите нецензурисано и нефилтрирано.

Успели смо да прикажемо филм свим заинтересованим људима и добили смо много позитивних повратних информација. То је увек највиша похвала. Међутим, изнова и изнова чујемо питање зашто је "Пут ка Раки" толико суров. Занимљиво је видети и како ваш филм можда мења мишљење некога ко је свакодневно бомбардован новинским текстовима и политичким клишеима, а који сада може видети и људску причу која стоји иза тог сукоба. И, вероватно као и сви филмски ствараоци документараца, надам се да наши филмови могу да помогну људима да разумеју шта то мотивише једну особу или цео народ да покреће историју.

Цео филм који је снимила Анастасија погледајте на приложеном видео-снимку: