MNOGO KANDIDATA, A MALO IDEJA: Izbori za predsednika kao izbori za mis

Saša Janković, Vuk Jeremić, Jelena Milić, Miroslava Milenović, Boris Tadić i Dragan Šutanovac predvode armiju još uvek nezvaničnih kandidata, dok su na drugoj strani samo trojica otvoreno priznali da hoće na Andrićev venac – Rasim Ljajić, Ivica Dačić i Vojislav Šešelj.

Izbori za predsednika sve više počinju da podsećaju na izbore za mis. Javnosti se svakodnevno serviraju rezultati istaživanja o tome ko je najomiljenija, najpoularnija ili najpodobnija ličnost za prvog čoveka Srbije, dok naručioci tih anketa, kao i njihovi stvarni motivi, ostaju nepoznati. Sami kandidati još uvek nisu ponudili program i na izbore kao da izlaze sa principom "izaberite me, pa ću vam reći šta ću da radim“.

Iako opozicija najavljuje zajedničkog kandidata, samo još naivnima nije jasno da od toga nema ništa. Teško je zamisliti da će se s jedne strane Šutanovac, Radulović, Tadić, Čeda i Čanak dogovoriti sa Dverima i DSS o jednom kandidatu. Udruživanje radi čupanja cenzusa za Boška i Sandu bila je samo jednokratna romansa, a zajednički nastup na izborima je ipak mnogo komplikovanija računica. Dakle, nema sumnje da će ovaj opozicioni blok imati najmanje dva kandidata. Kada tome pridodamo i kandidaturu Vojislava Šešelja, onda je više nego jasno da opozicija na crtu adutu Aleksandra Vučića i SNS izlazi na najmanje tri koloseka. Posebna je priča što je lider Radikala po harizmi i političkom kapacitetu možda i najjači kandidat koga bi opozicija trenutno mogla da ponudi, koliko god ova konstatacija nekima možda teško pada na stomak.

Ideja da bi Saša Janković mogao da bude zajednički kanidat opozicije, takođe je teško ostvariva jer ga osim Radikala sigurno ne bi podržale ni Dveri. Iako ombudsman ne odbacuje mogućnost kandidature, pitanje je koliku bi imao šansu da pobedi posle svih optužbi i afera u kojima je pominjan. Svakako bi korektnije bilo da Janković preseče i javno kaže da li hoće ili neće u predsedničku trku, pa ako hoće, da onda napusti trenutni položaj i samo sa pozicije građana krene u političke borbe.

Tvrdnja opozicije da bi ime zajedničkog kandidata zbog provlačenja po tabloidima i negativne kampanje trebalo kriti do poslednjeg momenta više je nego ofucana. Dovoljno je da se vratimo u 2000. godinu i setimo kandidovanja Vojislava Koštunice kome ni najgora kampanja medija u vreme Slobodana Miloševića nije mogla ništa, a koji je trijumfovao još u prvom krugu tadašnjih izbora za predsednika SRJ.

Posle svega rečenog, izbore za predsednika kao da niko ne shvata ozbiljno. Nije retkost da se funkcija prvog čoveka Srbije u javnosti naziva protokolarnom i nebitnom. A da li je zaista tako? Ustav predsedniku Srbije i dalje garantuje ozbiljna ovlašćenja. I dalje je predsednik taj koji predlaže skupštini premijera, ima pravo stavljanja veta na zakone i vraćanja na novo glasanje, imenuje ambasadore, ima ozbiljan značaj u upravljanju oružanih snaga, predstavlja državu spolja i iznutra, i naravno ima pravo da dodeljuje odlikovanja, po čemu ćemo sadašnjeg najviše i pamtiti.

Važnost predsedničkih izbora ogleda se i u tome što će njihov ishod verovatno odrediti i sastav buduće Vlade. Opozicija bi u slučaju pobede njihovog kandidata imala kapacitet da u skorijoj budućnosti zatraži od Aleksandra Vučića vanredne parlamentarne izbore. Podsetimo, upravo je poraz Borisa Tadića u predsedničkoj trci pre četiri godine odredio u kom će se pravcu tada sastavljati vlada. I na kraju, ne smemo izgubiti iz vida ni činjenicu da predsednika biraju građani na neposrednim izborima. Ličnost koju većina Srbije direktno izabere uvek će imati kapacitet da podigne glas i skrene pažnju na sve negativne pojave u državi ili društvu. Pitanje je samo koliko će tu svoju političku snagu koristiti. Mislite o tome...