МНОГО КАНДИДАТА, А МАЛО ИДЕЈА: Избори за председника као избори за мис

Саша Јанковић, Вук Јеремић, Јелена Милић, Мирослава Миленовић, Борис Тадић и Драган Шутановац предводе армију још увек незваничних кандидата, док су на другој страни само тројица отворено признали да хоће на Андрићев венац – Расим Љајић, Ивица Дачић и Војислав Шешељ.

Избори за председника све више почињу да подсећају на изборе за мис. Јавности се свакодневно сервирају резултати истаживања о томе ко је најомиљенија, најпоуларнија или најподобнија личност за првог човека Србије, док наручиоци тих анкета, као и њихови стварни мотиви, остају непознати. Сами кандидати још увек нису понудили програм и на изборе као да излазе са принципом "изаберите ме, па ћу вам рећи шта ћу да радим“.

Иако опозиција најављује заједничког кандидата, само још наивнима није јасно да од тога нема ништа. Тешко је замислити да ће се с једне стране Шутановац, Радуловић, Тадић, Чеда и Чанак договорити са Дверима и ДСС о једном кандидату. Удруживање ради чупања цензуса за Бошка и Санду била је само једнократна романса, а заједнички наступ на изборима је ипак много компликованија рачуница. Дакле, нема сумње да ће овај опозициони блок имати најмање два кандидата. Када томе придодамо и кандидатуру Војислава Шешеља, онда је више него јасно да опозиција на црту адуту Александра Вучића и СНС излази на најмање три колосека. Посебна је прича што је лидер Радикала по харизми и политичком капацитету можда и најјачи кандидат кога би опозиција тренутно могла да понуди, колико год ова констатација некима можда тешко пада на стомак.

Идеја да би Саша Јанковић могао да буде заједнички канидат опозиције, такође је тешко остварива јер га осим Радикала сигурно не би подржале ни Двери. Иако омбудсман не одбацује могућност кандидатуре, питање је колику би имао шансу да победи после свих оптужби и афера у којима је помињан. Свакако би коректније било да Јанковић пресече и јавно каже да ли хоће или неће у председничку трку, па ако хоће, да онда напусти тренутни положај и само са позиције грађана крене у политичке борбе.

Тврдња опозиције да би име заједничког кандидата због провлачења по таблоидима и негативне кампање требало крити до последњег момента више је него офуцана. Довољно је да се вратимо у 2000. годину и сетимо кандидовања Војислава Коштунице коме ни најгора кампања медија у време Слободана Милошевића није могла ништа, а који је тријумфовао још у првом кругу тадашњих избора за председника СРЈ.

После свега реченог, изборе за председника као да нико не схвата озбиљно. Није реткост да се функција првог човека Србије у јавности назива протоколарном и небитном. А да ли је заиста тако? Устав председнику Србије и даље гарантује озбиљна овлашћења. И даље је председник тај који предлаже скупштини премијера, има право стављања вета на законе и враћања на ново гласање, именује амбасадоре, има озбиљан значај у управљању оружаних снага, представља државу споља и изнутра, и наравно има право да додељује одликовања, по чему ћемо садашњег највише и памтити.

Важност председничких избора огледа се и у томе што ће њихов исход вероватно одредити и састав будуће Владе. Опозиција би у случају победе њиховог кандидата имала капацитет да у скоријој будућности затражи од Александра Вучића ванредне парламентарне изборе. Подсетимо, управо је пораз Бориса Тадића у председничкој трци пре четири године одредио у ком ће се правцу тада састављати влада. И на крају, не смемо изгубити из вида ни чињеницу да председника бирају грађани на непосредним изборима. Личност коју већина Србије директно изабере увек ће имати капацитет да подигне глас и скрене пажњу на све негативне појаве у држави или друштву. Питање је само колико ће ту своју политичку снагу користити. Мислите о томе...