RADIKALNI POTEZI U SRPSKOJ OPOZICIJI: Da li će ih ove promene spasiti?

Pitanje od milion dolara ovih dana glasi: Šta se događa sa srpskom opozicijom? Novi lider DS Dragan Šutanovac uveliko broji koliko bi poslanika i članova stranke mogao da mu "otkine" doskorašnji predsednik Bojan Pajtić ukoliko nastavi "žutu tradiciju" odlaska gubitnika i formiranja novih partija. DSS izbacuje iz stranke Sandu Rašković Ivić, predsednicu koja je posle dve godine uspela da ih ponovo uvede u parlament. Saša Radulović još nije ni preregistrovao svoj pokret Dosta je bilo u političku stranku, a već ima pobunu odbora na Vračaru u kojoj su članovi Branko Klanšček i Aleksandar Glumac zatražili njegovu smenu. Predizborni brak iz računa, reklamiran kao „Čeda-Boris-Čanak“, pukao je odmah posle izbora i već sada svako od njih ponaosob razmišlja da li će i kako sledeći put prebaciti cenzus.

Predizborna ideja da se ide u više kolona očigledno je doživela fijasko, a birači izgleda nisu progutali mamac po kome je postizborna borba za prelazak cenzusa DSS-Dveri i SDS-LSV-LDP predstavljena kao pobeda nad Aleksandrom Vučićem i SNS. Da ironija bude veća, niko od opozicionih lidera nije ni pokušao da preuzme odgovornost za izborni debakl. Bojan Pajtić je svom članstvu DS obećao 11 odsto na parlamentarnim izborima, a na kraju se ispostavilo da je za DS „puna kapa“ bio i sam prelazak cenzusa sa samo 6,2 odsto osvojenih glasova.

Ko gubi, ima (nema) pravo da se ljuti

Kukanje nad „zlom sudbinom“ u vidu opravdanja da je opozicionim partijama sužen medijski prostor teško da može da „pije vodu“. U eri modernih komunikacija u 21. veku više nije tajna ni šta se zbiva u najzabačenijim delovima planete, a jedino pravo pitanje je zašto opozicija nije uspela da pronađe druge kanale komunikacije sa biračima, pa makar to bila i kampanja od vrata do vrata. 

Tragikomična je i tvrdnja skoro svih opozicionih lidera da su glasači u velikom broju apstinirali zbog takozvane pogubne Vučićeve politike. SNS je na poslednjim izborima uspela da za više od 100.000 glasova popravi istorijski rezultat iz 2014, a zdrav razum nalaže da je opozicija ta koja ustvari nije nagovorila birače da tog 24. aprila izađu iz kuće.

DS izgubila političku ideologiju

Radikalima je povratak Vojislava Šešelja bio dovoljan ne samo da ponovo uđu u Skupštinu, već i da za dva odsto prešišaju sve ostale opozicione partije. Ovakav rezultat ne treba da čudi ako se ima u vidu da Šešelj sa svojom SRS jedini na opozicionoj sceni biračima nudi jasnu političku idelogiju, slagali se mi sa njom ili ne.

Za razliku od Radikala, DS je svoju političku ideologiju izgubila daleko pre Bojana Pajtića, još u vreme dok su tvrdili da im je „SNS ukrao proevroski program“. Dragan Đilas je svojim stavovima praktično depolitizovao DS, ne shvatajući da u politici nije sve kao u menadžerskim relacijama, samo bruto i neto. Čovek koji se u svojoj kolumni otvoreno hvali kako nikada ne letuje u Hrvatskoj, a koji je u vreme svog mandata na čelu Beograda zagovarao stavove protiv LGBT populacije, kao da je oduvek bio bliži desničarskim političkim idejama.

- Za razliku od Srbije, Evropa i te kako mora da se plaši za svoju budućnost. Priznajte da je prelepo pročitati ovakvu rečenicu, makar se odnosila samo na košarku – napisao je između ostalog Đilas u svojoj kolumni. Posle svega ovoga čudno je da se uopšte neko čudi zašto je DS ostala bez biračkog tela.

Svima treba jaka opozicija

Ovakva tunjava, kilava, kljakava, nedorečena opozicija, nazovite je kako god želite, nije u interesu građana, Srbije, pa ni samog Aleksandra Vučića. Jaka i ozbiljna opozicija neophodna je Srbiji da bi kao demokratska država pokazala da nije zemlja jedne partije i jednog čoveka. Građanima je neophodna kako bi imali mogućnost da glasaju za različite ideje i stavove. Na kraju, potrebna je i samom Vučiću kao korektivni faktor jer nas je istorija naučila da je na kraju, pre ili kasnije, svaki vladar postao apsolutista i odlazio u krajnost ako naspram sebe nije imao jake protivnike.