РАДИКАЛНИ ПОТЕЗИ У СРПСКОЈ ОПОЗИЦИЈИ: Да ли ће их ове промене спасити?

Питање од милион долара ових дана гласи: Шта се догађа са српском опозицијом? Нови лидер ДС Драган Шутановац увелико броји колико би посланика и чланова странке могао да му "откине" доскорашњи председник Бојан Пајтић уколико настави "жуту традицију" одласка губитника и формирања нових партија. ДСС избацује из странке Санду Рашковић Ивић, председницу која је после две године успела да их поново уведе у парламент. Саша Радуловић још није ни пререгистровао свој покрет Доста је било у политичку странку, а већ има побуну одбора на Врачару у којој су чланови Бранко Кланшчек и Александар Глумац затражили његову смену. Предизборни брак из рачуна, рекламиран као „Чеда-Борис-Чанак“, пукао је одмах после избора и већ сада свако од њих понаособ размишља да ли ће и како следећи пут пребацити цензус.

Предизборна идеја да се иде у више колона очигледно је доживела фијаско, а бирачи изгледа нису прогутали мамац по коме је постизборна борба за прелазак цензуса ДСС-Двери и СДС-ЛСВ-ЛДП представљена као победа над Александром Вучићем и СНС. Да иронија буде већа, нико од опозиционих лидера није ни покушао да преузме одговорност за изборни дебакл. Бојан Пајтић је свом чланству ДС обећао 11 одсто на парламентарним изборима, а на крају се испоставило да је за ДС „пуна капа“ био и сам прелазак цензуса са само 6,2 одсто освојених гласова.

Ко губи, има (нема) право да се љути

Кукање над „злом судбином“ у виду оправдања да је опозиционим партијама сужен медијски простор тешко да може да „пије воду“. У ери модерних комуникација у 21. веку више није тајна ни шта се збива у најзабаченијим деловима планете, а једино право питање је зашто опозиција није успела да пронађе друге канале комуникације са бирачима, па макар то била и кампања од врата до врата. 

Трагикомична је и тврдња скоро свих опозиционих лидера да су гласачи у великом броју апстинирали због такозване погубне Вучићеве политике. СНС је на последњим изборима успела да за више од 100.000 гласова поправи историјски резултат из 2014, а здрав разум налаже да је опозиција та која уствари није наговорила бираче да тог 24. априла изађу из куће.

ДС изгубила политичку идеологију

Радикалима је повратак Војислава Шешеља био довољан не само да поново уђу у Скупштину, већ и да за два одсто прешишају све остале опозиционе партије. Овакав резултат не треба да чуди ако се има у виду да Шешељ са својом СРС једини на опозиционој сцени бирачима нуди јасну политичку иделогију, слагали се ми са њом или не.

За разлику од Радикала, ДС је своју политичку идеологију изгубила далеко пре Бојана Пајтића, још у време док су тврдили да им је „СНС украо проевроски програм“. Драган Ђилас је својим ставовима практично деполитизовао ДС, не схватајући да у политици није све као у менаџерским релацијама, само бруто и нето. Човек који се у својој колумни отворено хвали како никада не летује у Хрватској, а који је у време свог мандата на челу Београда заговарао ставове против ЛГБТ популације, као да је одувек био ближи десничарским политичким идејама.

- За разлику од Србије, Европа и те како мора да се плаши за своју будућност. Признајте да је прелепо прочитати овакву реченицу, макар се односила само на кошарку – написао је између осталог Ђилас у својој колумни. После свега овога чудно је да се уопште неко чуди зашто је ДС остала без бирачког тела.

Свима треба јака опозиција

Оваква туњава, килава, кљакава, недоречена опозиција, назовите је како год желите, није у интересу грађана, Србије, па ни самог Александра Вучића. Јака и озбиљна опозиција неопходна је Србији да би као демократска држава показала да није земља једне партије и једног човека. Грађанима је неопходна како би имали могућност да гласају за различите идеје и ставове. На крају, потребна је и самом Вучићу као корективни фактор јер нас је историја научила да је на крају, пре или касније, сваки владар постао апсолутиста и одлазио у крајност ако наспрам себе није имао јаке противнике.