EPSKA PRIČA O LjUDIMA I ZVERIMA: Muštuluk Božana, sinoć smo ti ubili sina Radivoja

Kada sam je pitao kako je izdržala sav čemer koji je doživela, kako joj srce nije prepuklo, dobio sam sledeći odgovor: I ja se tome
čudim. Pa pomislim da mi je od svega što sam doživela srce okamenilo. Samo u poslednjem ratu, u jednom danu, muslimani, njene prve komšije, su Božani kidnapovali i ubili četvoricu sinova, Novicu (53), Nikicu (50), Jovana (45) i Radivoja (40). 

Pre nego što je umrla, mogla je da zapali sveću samo na Radivojevom grobu. Tela ostale trojice sinova nikada nisu pronađena. Tih dana kada je poslednji put pogledom pomilovala svoje sinove, od iste zločinačke ruke, stradala joj je kćerka Anđa, unuk Dragan, bratić Uglješa Žmugić i njegovi sinovi Nikola i Zoran. I tri Božanina zeta.
 

Slomljena starica je molila svoje komšije, krvnike njene porodice, da i nju ubiju a oni bi se podrugljivo smejali: „Neka Božana, neka. Treba da živiš i da patiš“.

-Ne bih se ja mučila i Turcima želju ispunjavala, da se majčino srce nije nadalo da će dočekati da i ostale sinove sahranim i sveću im na grobu zapalim. Kao što sam jedne noći krišom došla i zapalila na Radivojevom grobu. A sve su to bile naše komšije, koje moji sinovi nikad nisu popreko pogledali, a kamoli im nešto na žao učinili. Samo bog zna koliko su oni našeg hleba pojeli i
koliko besplatnih dnevnica su moji sinovi kod njih odradili.

Stradanje u proleće i leto 1992. godine, samo je deo niza tragedija koje su ovu nesrećnu ženu i njenu porodicu pratile i u oba svetska rata.

Među desetak srpskih kuća u Crkvini, četiri su pripadale Vladi Deliću, Božaninom mužu i njihovim sinovima a ostale njihovom unuku Draganu, Božaninom bratiću Uglješi Žmukiću i Delića zetovima – Peri Šekari, Ljubi Matoviću i Milutinu Pejoviću.

Bilo je oko podne, 12. maja 1992. godine, kada su srpske kuće u Crkvini opkolili muslimani i sa uperenim puškama počele da upadaju u kuće i izvode ukućane.

-U našu kuću, gde smo Vlado i ja živeli sa najmlađim sinom Radivojem i njegovom porodicom, upali su sinovi Alije Eraka, Mido i Lide i njihov brat od strica Salko. Onda su došli i drugi.

Komandovali su im Osman Subašić, koji je do rata bio komandir policije u Foči i naš komšija Mujo Peštek, koji je sa mojim sinovima Radivojem i Novicom radio u goraždanskoj Pobedi.

Isterali su nas iz kuća, koje su odmah počeli da pljačkaju i sve, osim Vlade koji je bio slab i nije
mogao da hoda, poterali iz sela. Ukupno deset muškaraca i pet žena.

Oteti Srbi su prvo odvedenu i muslimansko selo Kalac a posle dva sata u susedni Mravinjac.

-Po spisku koji je pročitao Osman Subašić, muškarce su potrpali u kaminon i oterali u pravcu Vitkovića a nama ženama je rečeno da se vratimo kući. Pratio nas je Nusret Čengić iz Mravinjca. Usput su nas muslimani, posebno žene, vređali, pljuvali, govorili Nusretu: „Ubi vlaške kurve, kuda ih vraćaš!?“ Ali on nas nije dao.

Drugog ili trećeg dana u Crkvinu je došao Nasko Švreka iz Čovčića, Šerifov sin, i pozvao Božanu da iađe napolje.

-Kada me je ugledao, rekao je: „Muštuluk Božana, sinoć smo ti ubili sina Radivoja“. Ja sam 1941. godine njegovu majku Nazu hlebom hranila. Onda mi je u kuću došla Hana Spahović, i ona je iz Čovčića, i kazala da su Radivoj i naš zet Petar ubijeni i zakopani pored Cementare u Vitkovićima.

Sudeći po priči koju je jednom Srbinu iz Šašića ispričao sin Bega Đonka, Delića komšije, kidnapovani Srbi su mesec dana bili zatvoreni u Štampariji u Vitkovićima. Bego je bio jedan od stražara koji su ih čuvali. Po toj verziji, muslimani su nesrećnike iz Vitkovića odveli u Osanicu i tamo ih masakrirali.

Potom su njihova tela doneli u Goražde i zajedno sa telima drugih zaklanih Srba iz Goražda i okoline bacili u Drinu. Muslimanske vlasti u Goraždu su UNPROFOR, svetske televizijske stanice i svoje stanovništvo obavestili da su to tela muslimana iz Foče, koje su zaklali „četnici“, pa ih je reka donela u Goražde. Upravo takvi

izrežirani prizori i laži poslužili su Zapadu kao pokriće da Goražde proglasi za zonu pod zaštitom UN.

Nakon odvođenja muškaraca, iz obližnjih muslimanskih sela u Crkvinu je dolazio ko je hteo, uzimao šta je hteo i nad nesrećnim ljudima, otupelim od tuge i bola, iživljavao se kako je hteo.

Uvrede su se smenjivale sa udarcima rukama, nogama, lancima i motkama. A žene su bile ponižavane i silovane. Posebno Božanina kćerka Anđa.

-Da u selo nije došla vojska iz Foče i uselila se u naše kuće, sve bi nas poklali. Ali Fočaci su nas branili. Posebno su nas pazila dvojica. Zovu se Kebo i Pinđo. I njihov drug Senad iz Sarajeva. Da su muslimani sto puta, dok sam živa njima trojici, kao da su moja deca, zlo ne bih mogla pomisliti. Da ne ogrešim dušu, moram pomenuti i Bega Đonka, koji nas je, kradom od svojih,
obilazio i tešio.

Kako u smutnim ratnim vremenima dobro teško može da izađe na kraj sa zlom, tako ni trojica čestitih muslimanskih vojnika nisu uspela da Deliće sačuvaju od novih stradanja. U ponedeljak 13. avgusta, tri meseca nakon što su na poslednje putovanje ispratili deset muških glava, Božana i Vlado ostali su i bez kćerke Anđe.
 

-Sat pre ponoći u kuću je upao Dino Džamberović iz Prvlja kod Čajniča. Sa mitraljezom u rukama nas je naterao da pređemo u našu staru kuću. Ušao je za nama i više od sat vremena nas tukao i ponižavao kako to ni životinja ne bi činila. Iza ponoći izvukao je Anđu napolje. Ujutru su je našli obešenu ispred njene štale. Sahranili su je a nisu nam dali ni da je vidimo. Drugu noć,
moja snaja Anđa i ja kradom smo se privukle njenom grobu i zapalile sveću.

Četiri dana kasnije, uoči Preobraženja, Delići su morali napustiti Crkvinu.

-Došao je Dino Čavrk iz Foče i rekao nam da će nas naše komšije, ako odmah ne napustimo selo, sve pobiti. Izmolila sam ga da još jednom prenoćimo u svojoj kući. Dino je celu noć sedeo na terasii čuvao nas. Ujutro, kad smo krenuli iz kuće, komšije su nas napale. Zavežljaje koje smo poneli sa sobom su nam istrgli iz ruku. Jedino je Dino uspeo da ponese jedno ćebe, da bih ja u izbeglištvu imala čime da se pokrivam.

Preostali Delići prebačeni su u muslimansko selo Šašići, u kojem su muslimani do kraja rata štitili svoje komšije Srbe. Dve godine kasnije, Vlado, Božana i njihova snaja Mitra su razmenjeni i prebačeni na srpsku teritoriju u Višegrad, gde su im se, posle rata, pridružile i dve druge snaje – Anđa i Stana.

Od tada traje njihova uzaludna borba da pronađu posmrtne ostatke svojih sinova, unuka, bratića,zetova...U međuvremenu, u gradu pod Bikavcem, gde duboka Drina vekovima teče, Božana i Vlado su se preselili u večnost. Sa poslednjom nadom da će tamo negde u na rajskim poljima, na božijem beskraju, sresti svoje najmilije. Božana je imala dve godine, kada je, 1914. godine, od rana zadobijenih u ratu umro njen otac. Majka je ostala sa trinaestoro male dece. Do kraja Prvog svetskog rata umrla su joj četiri brata i dve
sestre, a nakon rata još tri brata.

Od trinaestoro dece koje su njeni roditelji imali, osim Božane preživela su još dva brata, Uroš i Nikica i sestra Radojka.
Nikicu su u Drugom svetskom ratu ubile ustaše. Pre toga, umrla mu je supruga i dva maloletna sina. Kada je Nikica poginuo, njegov treći sin Uglješa, imao je godinu i po dana, pa ga je Božana othranila sa svojom decom. Sudbina je htela da sa njima i strada u maju 1992. godine. Zajedno sa Uglješom muslimani su 12. maja 1992. godine kidnapovali i ubili i njegovog sina Nikolu. Tri meseca kasnije, 18. avgusta 1992. godine, na Jabuci kod Goražda muslimani su ubili i drugog Uglješinog sina Zorana. Ni njegovo telo nikad nije pronađeno. Vojnici Alije Izetbegovića, koji su počinili ubistvo, kasnije su se hvalili kako su „Vlaha“ isekli na komade i bacili psima.
Drugom Božaninom bratu Urošu u Drugom svetskom ratu poginuo je sin jedinac Božo, negde kod Kalinovika. Bio je u partizanima.

Jedina Božanina sestra Radojka je umrla mlada, pre Drugog svetskog rata, a njen jedini sin Budimir, poginuo je u ovom ratu.
Božanin najstariji sin Danilo umro je pre poslednjeg rata, u kojem su muslimani kidnapovali i ubili njegovog jedinog sina Dragana.
Tako su nesrećni roditelji od osmoro dece koju su izrodili za života izgubili svih petoricu sinova i jednu kćerku. Posle rata kćerka Gina je sa sinom i kćerkom odselila u Kanadu a Milka, supruga ubijenog Milutina Pejovića, uprkos epskom stradanju, iza Božane je ostalo brojno potomstvo. 

Četiri godine posle rata, kada sam sa njom razgovarao u njenom izbegličkom domu u Višegradu, nedaleko od čuvene ćuprije velikog
vezira Baje Sokolovića, imala je trideset i petoro unučadi i praunučadi.

Priča o mučenici Božani Delić i njenoj porodici je priča o epskom stradanju srpskog naroda,
svedočanstvo o ljudima i neljudima, saga o nemilosrdnoj borbi između života i smrti, u kojoj je
smrt isuviše često odnosila prevremene pobede ali je život ipak dobijao ratove.