ЕПСКА ПРИЧА О ЉУДИМА И ЗВЕРИМА: Муштулук Божана, синоћ смо ти убили сина Радивоја

Када сам је питао како је издржала сав чемер који је доживела, како јој срце није препукло, добио сам следећи одговор: И ја се томе
чудим. Па помислим да ми је од свега што сам доживела срце окаменило. Само у последњем рату, у једном дану, муслимани, њене прве комшије, су Божани киднаповали и убили четворицу синова, Новицу (53), Никицу (50), Јована (45) и Радивоја (40). 

Пре него што је умрла, могла је да запали свећу само на Радивојевом гробу. Тела остале тројице синова никада нису пронађена. Тих дана када је последњи пут погледом помиловала своје синове, од исте злочиначке руке, страдала јој је кћерка Анђа, унук Драган, братић Угљеша Жмугић и његови синови Никола и Зоран. И три Божанина зета.
 

Сломљена старица је молила своје комшије, крвнике њене породице, да и њу убију а они би се подругљиво смејали: „Нека Божана, нека. Треба да живиш и да патиш“.

-Не бих се ја мучила и Турцима жељу испуњавала, да се мајчино срце није надало да ће дочекати да и остале синове сахраним и свећу им на гробу запалим. Као што сам једне ноћи кришом дошла и запалила на Радивојевом гробу. А све су то биле наше комшије, које моји синови никад нису попреко погледали, а камоли им нешто на жао учинили. Само бог зна колико су они нашег хлеба појели и
колико бесплатних дневница су моји синови код њих одрадили.

Страдање у пролеће и лето 1992. године, само је део низа трагедија које су ову несрећну жену и њену породицу пратиле и у оба светска рата.

Међу десетак српских кућа у Црквини, четири су припадале Влади Делићу, Божанином мужу и њиховим синовима а остале њиховом унуку Драгану, Божанином братићу Угљеши Жмукићу и Делића зетовима – Пери Шекари, Љуби Матовићу и Милутину Пејовићу.

Било је око подне, 12. маја 1992. године, када су српске куће у Црквини опколили муслимани и са упереним пушкама почеле да упадају у куће и изводе укућане.

-У нашу кућу, где смо Владо и ја живели са најмлађим сином Радивојем и његовом породицом, упали су синови Алије Ерака, Мидо и Лиде и њихов брат од стрица Салко. Онда су дошли и други.

Командовали су им Осман Субашић, који је до рата био командир полиције у Фочи и наш комшија Мујо Пештек, који је са мојим синовима Радивојем и Новицом радио у горажданској Победи.

Истерали су нас из кућа, које су одмах почели да пљачкају и све, осим Владе који је био слаб и није
могао да хода, потерали из села. Укупно десет мушкараца и пет жена.

Отети Срби су прво одведену и муслиманско село Калац а после два сата у суседни Мравињац.

-По списку који је прочитао Осман Субашић, мушкарце су потрпали у каминон и отерали у правцу Витковића а нама женама је речено да се вратимо кући. Пратио нас је Нусрет Ченгић из Мравињца. Успут су нас муслимани, посебно жене, вређали, пљували, говорили Нусрету: „Уби влашке курве, куда их враћаш!?“ Али он нас није дао.

Другог или трећег дана у Црквину је дошао Наско Шврека из Човчића, Шерифов син, и позвао Божану да иађе напоље.

-Када ме је угледао, рекао је: „Муштулук Божана, синоћ смо ти убили сина Радивоја“. Ја сам 1941. године његову мајку Назу хлебом хранила. Онда ми је у кућу дошла Хана Спаховић, и она је из Човчића, и казала да су Радивој и наш зет Петар убијени и закопани поред Цементаре у Витковићима.

Судећи по причи коју је једном Србину из Шашића испричао син Бега Ђонка, Делића комшије, киднаповани Срби су месец дана били затворени у Штампарији у Витковићима. Бего је био један од стражара који су их чували. По тој верзији, муслимани су несрећнике из Витковића одвели у Осаницу и тамо их масакрирали.

Потом су њихова тела донели у Горажде и заједно са телима других закланих Срба из Горажда и околине бацили у Дрину. Муслиманске власти у Горажду су УНПРОФОР, светске телевизијске станице и своје становништво обавестили да су то тела муслимана из Фоче, које су заклали „четници“, па их је река донела у Горажде. Управо такви

изрежирани призори и лажи послужили су Западу као покриће да Горажде прогласи за зону под заштитом УН.

Након одвођења мушкараца, из оближњих муслиманских села у Црквину је долазио ко је хтео, узимао шта је хтео и над несрећним људима, отупелим од туге и бола, иживљавао се како је хтео.

Увреде су се смењивале са ударцима рукама, ногама, ланцима и моткама. А жене су биле понижаване и силоване. Посебно Божанина кћерка Анђа.

-Да у село није дошла војска из Фоче и уселила се у наше куће, све би нас поклали. Али Фочаци су нас бранили. Посебно су нас пазила двојица. Зову се Кебо и Пинђо. И њихов друг Сенад из Сарајева. Да су муслимани сто пута, док сам жива њима тројици, као да су моја деца, зло не бих могла помислити. Да не огрешим душу, морам поменути и Бега Ђонка, који нас је, крадом од својих,
обилазио и тешио.

Како у смутним ратним временима добро тешко може да изађе на крај са злом, тако ни тројица честитих муслиманских војника нису успела да Делиће сачувају од нових страдања. У понедељак 13. августа, три месеца након што су на последње путовање испратили десет мушких глава, Божана и Владо остали су и без кћерке Анђе.
 

-Сат пре поноћи у кућу је упао Дино Џамберовић из Првља код Чајнича. Са митраљезом у рукама нас је натерао да пређемо у нашу стару кућу. Ушао је за нама и више од сат времена нас тукао и понижавао како то ни животиња не би чинила. Иза поноћи извукао је Анђу напоље. Ујутру су је нашли обешену испред њене штале. Сахранили су је а нису нам дали ни да је видимо. Другу ноћ,
моја снаја Анђа и ја крадом смо се привукле њеном гробу и запалиле свећу.

Четири дана касније, уочи Преображења, Делићи су морали напустити Црквину.

-Дошао је Дино Чаврк из Фоче и рекао нам да ће нас наше комшије, ако одмах не напустимо село, све побити. Измолила сам га да још једном преноћимо у својој кући. Дино је целу ноћ седео на терасии чувао нас. Ујутро, кад смо кренули из куће, комшије су нас напале. Завежљаје које смо понели са собом су нам истргли из руку. Једино је Дино успео да понесе једно ћебе, да бих ја у избеглиштву имала чиме да се покривам.

Преостали Делићи пребачени су у муслиманско село Шашићи, у којем су муслимани до краја рата штитили своје комшије Србе. Две године касније, Владо, Божана и њихова снаја Митра су размењени и пребачени на српску територију у Вишеград, где су им се, после рата, придружиле и две друге снаје – Анђа и Стана.

Од тада траје њихова узалудна борба да пронађу посмртне остатке својих синова, унука, братића,зетова...У међувремену, у граду под Бикавцем, где дубока Дрина вековима тече, Божана и Владо су се преселили у вечност. Са последњом надом да ће тамо негде у на рајским пољима, на божијем бескрају, срести своје најмилије. Божана је имала две године, када је, 1914. године, од рана задобијених у рату умро њен отац. Мајка је остала са тринаесторо мале деце. До краја Првог светског рата умрла су јој четири брата и две
сестре, а након рата још три брата.

Од тринаесторо деце које су њени родитељи имали, осим Божане преживела су још два брата, Урош и Никица и сестра Радојка.
Никицу су у Другом светском рату убиле усташе. Пре тога, умрла му је супруга и два малолетна сина. Када је Никица погинуо, његов трећи син Угљеша, имао је годину и по дана, па га је Божана othranila са својом децом. Судбина је хтела да са њима и страда у мају 1992. године. Заједно са Угљешом муслимани су 12. маја 1992. године киднаповали и убили и његовог сина Николу. Три месеца касније, 18. августа 1992. године, на Јабуци код Горажда муслимани су убили и другог Угљешиног сина Зорана. Ни његово тело никад није пронађено. Војници Алије Изетбеговића, који су починили убиство, касније су се хвалили како су „Влаха“ исекли на комаде и бацили псима.
Другом Божанином брату Урошу у Другом светском рату погинуо је син јединац Божо, негде код Калиновика. Био је у партизанима.

Једина Божанина сестра Радојка је умрла млада, пре Другог светског рата, а њен једини син Будимир, погинуо је у овом рату.
Божанин најстарији син Данило умро је пре последњег рата, у којем су муслимани киднаповали и убили његовог јединог сина Драгана.
Тако су несрећни родитељи од осморо деце коју су изродили за живота изгубили свих петорицу синова и једну кћерку. После рата кћерка Гина је са сином и кћерком одселила у Канаду а Милка, супруга убијеног Милутина Пејовића, упркос епском страдању, иза Божане је остало бројно потомство. 

Четири године после рата, када сам са њом разговарао у њеном избегличком дому у Вишеграду, недалеко од чувене ћуприје великог
везира Баје Соколовића, имала је тридесет и петоро унучади и праунучади.

Прича о мученици Божани Делић и њеној породици је прича о епском страдању српског народа,
сведочанство о људима и нељудима, сага о немилосрдној борби између живота и смрти, у којој је
смрт исувише често односила превремене победе али је живот ипак добијао ратове.