"Ja ne služim kraljeve, niti političarima držim skute" - Na današnji dan rođen je legendarni srpski vojskovođa ŽIVOJIN MIŠIĆ (VIDEO)

Na današnji dan, 1920. godine, umro je vojvoda srpske vojske Živojin Mišić, učesnik svih ratova Srbije od 1876. do 1918, jedan od najbriljantnijih vojskovođa Prvog svetskog rata.

Vojno obrazovanje stekao je na Artiljerijskoj školi u Beogradu i austrijskoj Streljačkoj školi, a na Vojnoj akademiji u Beogradu od 1898. do 1904. predavao je strategiju.

U srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. uspešno je komandovao bataljonom, kao i u Srpsko-bugarskom ratu 1885. a 1904. je penzionisan zbog sumnje da je neprijateljski raspoložen prema oficirima-zaverenicima koji su 1903. ubili kralja Aleksandra Obrenovića.

Zbog situacije u kojoj se Srbija našla posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine aktiviran je 1909. U Prvom balkanskom ratu iskazao se kao sjajan strateg i jedan je od najzaslužnijih za pobedu nad Turcima 1912. u Kumanovskoj bici. U Balkanskim ratovima i na početku Prvog svetskog rata bio je pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande.

Na sopstvenu molbu 15. novembra 1914, tokom Kolubarske bitke, postavljen je za komandanta Prve armije koja je zapala u veoma tešku situaciju. Uspeo je izuzetnim taktičkim potezima da zaposedne Suvoborski greben, a potom energičnim dejstvima potpuno razbije austrougarske trupe. Kolubarska bitka, posle koje je Mišić dobio čin vojvode, bila je sukob 300.000 austrougarskih vojnika sa 120.000 srpskih vojnika.

Kao načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske rukovodio je 1918. pripremama za proboj Solunskog fronta i potom nezadrživom ofanzivom srpske vojske. Proboj Solunskog fronta koji je izvršila srpska vojska doveo je do kapitulacije prvo Bugarske i Austro-Ugarske, a zatim i drugih, što je dovelo do pobede saveznika u Prvom svetskom ratu.

Dela: "Strategija", "Srpsko-turski rat". Preveo je "Taktiku" Vilijema Balka. Posthumno je objavljena neka vrsta njegove autobiografije: "Moje uspomene".

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi "Vreme smrti", navodi razgovor koji je Mišić imao, uoči kontranapada u Kolubarskoj bici, sa vojvodom Putnikom i prestolonaslednikom Aleksandrom, u vezi sa svojom taktičkom zamisli koja je obezbedila veličanstvenu pobedu nad austro-ugarskom vojskom.

Mišić: Želim da vam obrazložim zašto sam izdao naredbu za povlačenje Armije na položaje zapadno od Gornjeg Milanovca.

Putnik: Kakvu naredbu? Kada ste izdali tu naredbu?

Mišić: Pre pola časa naredio sam da se Armija sutra ujutru, u zoru, povuče na nove položaje.

Putnik: Jeste li vi poludeli? Ko vas je ovlastio da se kockate sa sudbinom srpske vojske i Srbije?

Mišić: Da učinim što sam učinio ovlastila me moja savest vojvodo. Moja odgovornost za Srbiju i njenu vojsku. Moja ubeđenja.

Putnik: A šta je sa mojim ubeđenjem i mojom odgovornošću? Šta je sa odgovornošću i savešću ostalih komandanata armija. Oni ne trpe manje od vas. Protiv njih ne ratuju bečke gospođice s lepezama, nego divizije hrabrih i upornih zlikovca. Šta će biti sa Drugom i Trećom armijom posle vaše katastrofalne odluke?

Mišić: Ništa im gore neće biti nego što im je danas bilo. A za koji dan biće im mnogo lakše no što im je danas.

Putnik: A Beograd. Šta ću s Beogradom? Beograd moramo odmah da napustimo. Znate li vi, optimisto, šta za jedan narod i državu znači gubitak prestonice?

Mišić: Ja ne snosim nikakvu odgovornost što Srbija ima prestonicu tamo gde treba da postoji samo granična karaula.

Putnik: Ne ponavljajte mi ono što ste od mene čuli!

Mišić: Ja sam kod vas polagao sve oficirske ispite, vi ste mi načelnik i starešina. I moram ponekad nešto vaše da izgovorim.

Putnik: Vi ste tvrdoglava seljačina! Uobražena zadribanda!

Mišić: Svi ste vi štapski trtovi i govnari! Svi u Vrhovnoj komandi!

Živko Pavlović, pomoćnik vojvode Radomira Putnika: Halo! Ovde Živko Pavlović. Molim vas generale, ne psujte. To nema nikakvog smisla. Nismo komordžije. Osim vas, još neko ima svoju čast gospodine Mišiću.

Mišić: Šta vi Živko hoćete? Ko vas je zvao? Neću da govorim sa pomoćnicima.

Pavlović: Vojvoda mi naredio da vas saslušam. Izdiktirajte mi dispoziciju Armije.

Mišić: To će vam saopštiti moj načelnik, pukovnik Hadžić.

Pavlović: Ja vršim svoju dužnost i nisam vaš ordonans.

Mišić: I Hadžić će da izvrši svoju dužnost. Hadžiću, evo vam Živka Pavlovića, odgovarajte mu na pitanja.

Hadžić: Hadžić ovde. Hoćete li da vam izdiktiram novu dispoziciju Prve armije? Halo! Ne prekidaj. Gospodine generale, zove vas vojvoda Putnik.

Putnik: Evo vam vrhovnog komandanta Mišiću. Kažite Njegovom visočanstvu Aleksandru to što ste naumili.

Mišić: Nemam o čemu s prinčevima da razgovaram. S jednim ruskim kadetom neću da govorim o komandovanju armijom. On se bori za svoju krunu, a ja branim srpski narod.

Putnik: Recite to lično prestolonasledniku Karađorđeviću. Vi smeli i ponosni obrenovićevski ađutante!

Mišić: Ja ne služim kraljeve, niti političarima držim skute. I ne tresu mi se gaće pred Apisom. Čujete li me vojvodo?

Vrhovni komandant prestolonaslednik Aleksandar: Čuo sam vas dobro generale. I neću zaboraviti nijednu reč. Da, ja sam vrhovni komandant. I vaš budući kralj.

Mišić: Bićete kralj samo ako ja spasem Prvu armiju.

Prestolonaslednik Aleksandar: Ne možete vi ništa svojim inatom da spasete. Imate da vršite dužnost i pokoravate se mojoj komandi.

Mišić: Samo u granicama svoje savesti.

Prestolonaslednik Aleksandar: U granicama svoje zakletve, Mišiću.

Mišić: Svog komandantskog ubeđenja, Visočanstvo!

Prestolonaslednik Aleksandar: Ali vi ste meni potčinjeni. Ja sam vas postavio za komandanta Prve armije. Niste je nasledili. Suvobor nije vaša očevina.

Mišić: Ni Srbija nije vaša očevina. Ako ste krunu oteli od brata, niste nasledili narod.

Prestolonaslednik Aleksandar: Nasledio sam brigu za njegovu slobodu. Od dede i oca. Nasledio sam Narod. Ja sam njegovu sudbinu primio na svoja pleća.

Mišić: Narod je vas natovario na svoju grbaču. Šta će narod na prinčevskim plećima?

Prestolonaslednik Aleksandar: Čujte, ja sve pamtim. Sve. Čujte generale, ništa ne zaboravljam.

Mišić: Baš me briga! Čujete li prestolonasledniče?

Prestolonaslednik Aleksandar: Čujem i naređujem vam da izvršite naređenje Vrhovne komande. Ni koraka nazad.

Mišić: Samo carevi takve naredbe izdaju. A ja takve zapovesti niti primam, niti izdajem.

Prestolonaslednik Aleksandar: U srpskoj vojsci više ne sme da se izda komanda – nazad. Inače je svršeno sa Srbijom. Jeste li me razumeli?

Mišić: Sa Srbijom je svršeno samo onda ako njeni komandanti izgube pamet, a njeni vojnici ostanu bez vere.

Prestolonaslednik Aleksandar: Ja sam vam rekao svoju poslednju reč.

Mišić: Onda više neću biti komandant Prve armije! I neću da izvršim vaše naređenje. To je moja poslednja reč. Šta ste rekli? Šta ste rekli prestolonasledniče?

Putnik: Govori Putnik. Halo! Halo, Mišiću! Kakav vas je to stršljen peljnuo na Suvoboru pa vam toliko otekla glava? Pa buncate, buncate Mišiću. Samo ste vi sposobni i pozvani da spasavate srpsku vojsku, jel te, samo vi? A mi ostali? Češemo se ispod pupka?

Mišić: Ili prihvatite moje odluke, ili odmah primite moju ostavku. Čujete li me? Halo! Ne prekidajte. Da li me čujete vojvodo?

Putnik: Slušajte Mišiću. Za uvrede i psovke nas dvojica noćas ne možemo da pozovemo jedan drugog na dvoboj. Neka telefonisti i pisari pričaju da se po znanju srpskog jezika Putnik i Mišić ne razlikuju od svojih komordžija. Mene i vas noćas ništa ne sme da uvredi i naljuti. Taština i slična osećanja pripadaju miru.

Mišić: I ratu pripadaju sva osećanja.

Putnik: Ostavimo taj luksuz za pobedu. Dajte još jednom da razmotrimo vašu nameru. Onako razborito kako smo razmatrali stratešku ideju Fridriha Velikog. Inače ćemo obojica timariti konje švapskom naredniku. Slušate li me, Mišiću?

Mišić: Slušam vas. Govorite.

Putnik: Ako Prva armija prestane da brani vododelnicu između Kolubare i Zapadne Morave, neminovne su sledeće posledice: Treća, Druga armija i Obrenovački odred moraju da se povlače jer ne mogu da odbrane svoje dugačke i tanke bokove. Ako Užičku vojsku potisnu ka Čačku, što je neminovno, ponavljam: mora se napustiti Beograd. Padom Beograda ugrožava se front u celom Podunavlju i obuhvata velikomoravska dolina i sa istočne strane, koju svakog časa mogu da napadnu Bugari. A zatim, Mišiću, ako vas Poćorek jače pritisne i sa padina Suvobora i Rudnika potera ka Kragujevcu? Može li se držati Kragujevac sa Švabama u Čačku? I šta se od Srbije uopšte može braniti kad nam se armije zgomilaju ko Kragujevca? Mislimo logički, zaboga!

Mišić: Sve su te vaše strateške kombinacije logične i tačne. Ko bi mi na ispitu drukčije odgovarao, ne bi postao generalštabni oficir.

Putnik: Pa u čemu je onda stvar?

Mišić: To je strategija za štabove i mape. I istorije. A mi sada i ovde, na Suvoboru, moramo drugo. Ono što se jedanput čini. Ne ponavlja se i ne uči. Čujete li me?

Putnik: Nastavite.

Mišić: Prva armija ne može da bira strateške ideje. Ona je apsolutno primorana da napusti suvoborsku vododelnicu. Ona noćas mora da izbegne sutrašnji udar, jer taj udar ne može nikako izdržati. Shvatite, poverujte, ja sam na položajima i bolje od vas i cele Vrhovne komande znam stanje trupa i opšte prilike.

Putnik: A Poćorek? Šta predviđate da će on učiniti?

Mišić: Ja sam ubeđen da me Poćorek neće moći oterati sa novih položaja. Ni on ne može mnogo. Suvobor će ga prelomiti.

Putnik: Ali se i uz duboko ubeđenje i najbolje poznavanje svojih trupa i svoga stanja gube bitke i rat.

Mišić: Bitke dobija onaj ko ima svoju i nadmoćnu ideju, ko vlada vremenom i prostorom. Ko neprekidno iskazuje inicijativu. Tako sam vam odgovarao i na ispitima. Tvrdim vam: Poćorek sutra neće znati šta hoću i šta mogu. Ako je bilo šta zapamtio iz istorije ratova, pomutiće ga neizvesnost. Slušate li me?

Putnik: Nastavite, nastavite.

Mišić: Bar dan i noć naš vojnik da ne vidi Švabu, da ga ne čuje, da zaspi u miru i tišini. Da se najede, okrepi, ogreje… Da može da potrči uz brdo.

Putnik: Još činjenica Mišiću, još!

Mišić: Jemčim vam glavom: sada pobeđuje onaj ko je manje gladan, ko može duže da spava, ko brže može da istrči na ćuvik i duže da maršuje, duže da ostane na snegu.

Putnik: Slušam vas. Imate li još činjenica?

Mišić: Ko više veruje u svog komandanta i veruje da ga on čuva i brine za njega. U ovim bojevima odoleće i nadvladaće vojnik koji nije očajnik. Onaj koji može da zapeva i da se našali. Ko ugleda ženu. Mi smo dužni da to omogućimo našoj vojsci. Čujete li me vojvodo?

Putnik: Slušam vas pažljivo, nastavite.

Mišić: Još ovo imam da vam kažem: pobediće onaj ko ima jače položaje za napad. Onaj što manje brani i što je gušći. Ko je spreman odsudno da napadne. Što pre da napadne. A to će biti Prva armija.

Putnik: I to su vama činjenice na kojima ste zasnovali svoju sudbonosnu odluku?

Mišić: Nisam ja samo na činjenicama zasnovao svoju odluku.

Putnik: Nego, generale?

Mišić: Nego i na onom nevidljivom, vojvodo. Onim što je vera i rizik.

Putnik: A sada mi odgovorite: šta ćemo ako vas Poćorek, kao na Suvoboru i Gukošima opet primora na ostupanje? Da li ste me čuli?

Mišić: Ako me i na to primora, u šta čvrsto ne verujem… ako me pod nekim nepredviđenim okolnostima primora na povlačenje, on me ne može primorati da bežim ka Kragujevcu, nego ću se ja braniti tako dugo dok se ostale armije u redu ne povuku na novu odbrambenu liniju.

Putnik: To je taj rizik posle koga sledi predaja. Veliki je to rizik, moj Mišiću. Na njega imaju pravo one vojskovođe koje u ratu stavljaju lični cilj iznad cilja naroda i države, koji komanduju tuđom vojskom i na tuđoj zemlji.

Mišić: Jedino rizikom komandant može da potvrdi pamet i moć.

Putnik: Mačku o rep tu mudrost. Takve ratovodstvene pouke ostavili su nam štapski pisari.

Mišić: Nisam u to ubeđen. Da bismo se spasli, moramo učiniti ono što je moranje ove noći. Čujete li me?

Putnik: Vi previđate bitan momenat. Kako će ovoliko i ovako naglo povlačenje Prve armije delovati na sasvim pokoleban i rastrojen moral cele srpske vojske. Ne pomišljajte da nam se za dvadeset četiri časa mogu da raspu sve tri armije. I kako će vašu ovakvu odluku primiti komandanti ostalih armija. Mišiću, još nije dockan, odmah povucite naređenje o povlačenju.

Mišić: To ne mogu da učinim. Ne mogu, niti hoću. Rekao sam što sam mogao sada da kažem.

Putnik: Rekao sam vam i ja što mi je dužnost da vam kažem.

Mišić: Onda primite moju ostavku na komandu Prvom armijom.

Putnik: Zar vam je ostavka argument za povlačenje?

Mišić: Ostavka mi je poslednje čime pred trupama i Vrhovnom komandom mogu da potvrdim svoju komandantsku odgovornost. Nemam drugo.

Putnik: Ucenjujuete, nemilosrdno ucenjujete noćas Živojine Mišiću. Podnosite ostavku jer ste sigurni da ne smem da je usvojim.

Mišić: Vi me dobro poznajete i znate da ja nisam čovek koji ucenjuje. A najmanje oficir koji ucenjuje otadžbinu. Ostavkom moram da povučem zakletvu. Čujete li me?

Putnik: Zahtevam da mi najhitnije pismeno obrazložite svoje odluke o povlačenju Prve armije sa suvoborske vododelnice.Čekam!

Mišić: Izvršavam vaše naređenje. Pročitaću vam pismeno obrazloženje svoje odluke o povlačenju Prve armije na položaje Nakučani – Takovo – Semedrež.

Putnik: Zar sa Suvoborske grede čak na Semedrež? Pa to je kod Čačka.

Mišić: Čak na Semedrež zato što stati bliže nema nikakvog taktičkog smisla i koristi. Jedino ovakvim dubokim povlačenjem može se postići željeni cilj, vojvodo!

Putnik: Povući se do prilaza Čačku i Moravi vi smatrate taktičkim smislom? Originalnom idejom?

Mišić: Da, vojvodo. Samo ako imamo ideje koje neprijatelj ne može predvideti mi ne gubimo rat. Jer smo neravnopravni u svemu znanom i ostalom. Čujete li me?

Putnik: Slušam. Da. Čekajte, ponovite položaj Moravske. Dalje, dalje. Je li to sve?

Mišić: To je i pismeno. Ako se ovo moje mišljenje ne usvoji, ja sa sebe skidam odgovornost za posledice. Jeste li me čuli vojvodo? Jeste li me čuli pitam? Halo! Halo! Ko je prekinuo vezu? Dajte mi vezu? Zovem načelnika Vrhovne komande. Halo, Vrhovna komanda! Zašto se ne javlja? Halo! Zašto se ne javlja? Zovem vojvodu Putnika. Kako se ne javlja? Zašto? Neće da se javi? Pas ga njegov, neće da se javi. Da ga pas kašljivi. Matoro oklevalo.

Živko Pavlović, pomoćnik vojvode Putnika: Molim komandanta Prve armije.

Mišić: Šta još hoćete od mene?

Pavlović: Da vam saopštim da je vojvoda Putnik odobrio povlačenje Prve armije na položaje severozapadno od Gornjeg Milanovca. Ali se vaša linija na levom krilu menja. Slaba vam je veza i saradnja sa Užičkom vojskom. Za koji čas saopštiću vam ispravku Vrhovne komande.

Mišić: U zdravlje, Vrhovna komando!