PRVA SRPSKA DOKTORKA – LEČILA BOLESNIKE I NA FRONTU: Mogla je mnogo toga, osim da radi u državnoj službi, a razlog će vas iznervirati (VIDEO)

Žena koja je mogla sve - da bude četvrta devojka sa univerzitetskom diplomom lekara u Evropi, da svojim dobročinstvom, znanjem i veštinom isceljivanja brani boje Srbije u čak četiri rata, da rodi petoro dece i održi skladan brak, da bude dobar i požrtvovan prijatelj, da se bori za prava žena i njihov bolji položaj, da radi na unapređenju doktorske profesije, da prevodi stručnu literaturu, i na sve to – brine o napuštenoj i odbačenoj deci. 

Draga Ljočić bila je prva srpska lekarka, dobrotvor i borac za prava žena i dece, ratni heroj. Ceo život borila se za ravnopravnost polova i težila ka tome da radi u državnoj službi, po istim uslovima kao i muškarci. Njena borba bila je duga, ali na kraju ipak uspešna.

Kada je završila Licej, 1872. postala je prva Srpkinja koja je pohađala Ciriški medicinski fakultet. Studije je napustila 1876. kada je počeo Srpsko-turski rat i pridružila se srpskoj vojsci kao bolničarka. 

Nakon učešća u borbi na Šumatovcu odlikovana je činom poručnika. Po završetku rata Draga se vratila u Cirih, gde je 1879. diplomirala i tako postala naša prva lekarka. Tada je krenula njena „borba“ jer po povratku u Srbiju nije mogla da nađe posao u državnim institucijama.

Njeni zahtevi da joj se izda licenca za rad, na osnovu diplome sa Ciriškog univerziteta, bili su odbijeni, a razlozi za to su bili različiti.

Najapsurdniji od svih bio je da „joj se ne može udovoljiti na zahtev jer žene ne služe vojsku“. Zbog toga je kraljica Natalija urgirala i nakon temeljnog ispitivanje komisije koja je veoma povoljno ocenila stručne kvalifikacije doktorke Ljočić bilo joj je odobreno da otvori privatnu lekarsku praksu, ali u državnoj službi još uvek nije bila ravnopravna sa muškim kolegama. 

Tek 1881. uspela je da se zaposli, kao lekarska pomoćnica, u državnoj bolnici u Beogradu i vršila dužnost rukovoditeljke Ženskog odeljenja Opšte državne bolnice, ali s platom i pravima lekarske pomoćnice.

Zbog neverovatne požrtvovanosti i profesionalizma koji je pokazala za vreme trajanja Srpsko-bugarskog rata iz 1885. unapređena je u sekundarnog lekara, ali ni tada nije postala ravnopravna s kolegama: njena plata bila je dve hiljade dinara godišnje, dok je njihova bila dve i po.

Uporna kakva je bila, Draga nije želela da odustane od borbe za ravnopravnost. Neumorno je s vremena na vreme pisala Ministarstvu, žaleći se da ni nakon 30 godina službe ne može ni u položaju ni u plati da se meri sa muškim kolegama. 

Nailazila je na “interesantne” odgovore pune predrasuda i oštrih uvreda na račun rodne pripadnosti, a jedan od tkavih bio je i da ne može da očekuje iste uslove jer je “žena po fizičkoj prirodi pozvana da se naslanja na jačega od sebe”.

Završetak Prvog svetskog rata polako, ali sigurno donosio je drugačiju atmosferu u društvo i menjao zakorela shvatanja. U korak sa time, Draga Ljočić je, nakon više od četiri decenije rada, 1919. godine konačno dobila i formalno zvanje lekara.

Godinu kasnije postala je prvi predsednik Društva beogradskih ženskih lekara, a 1924. ostvarila je i pravo na penziju. Nažalost, u dugoočekivanoj pobedi doktorka Draga uživala je svega dve godine – njen život tiho se ugasio 5. novembra 1926. godine u porodičnoj kući na Topčiderskom brdu.