SPREMTE SE SPREMTE ČETNICI: Evo kako je i gde nastala čuvena pesma

Početne stihove pesme otpevao je Anđelko Stanković, četnik iz Đevđelije, davne 1907. godine, nakon bitke između srpskih četnika i bugarskih komita u selu Drenovu kod Kavadaraca. U kojoj je i sam učestvovao. Na osnovu tih stihova pesmu je kasnije znatno proširio kaluđer Jovan Grković Gapon, takođe učesnik bitke u Drenovu.

Grković je pesmu prvi put otpevao godinu dana kasnije, na slavi Makedonaca u Beogradu, posle koje se ona kao požar širila srpstvom, sve dok nije poprimila epske razmere. I sadašnju verziju, (višestruko kraću od izvorne), koja je u Drugom svetskom ratu postala svojevrsna četnička himna. U kojoj je glavni junak Draža vojvoda, general Dragoljub Mihailović. Koji sa Drenovom i događajem o kojem pesma govori nema baš nikakve veze.

Selo Drenovo se nalazi južno od puta od Starog Gradskog prema Prilepu, odmah posle Rosomana. Preciznije, ovaj put prolazi kroz severni atar sela.

Bitka u Drenovu, u kojem su većinu stanovništva činili pobugareni Srbi, odigrala se na Spasovdan, 9. juna 1907. godine. U selu su se tih dana nalazile dve grupe bugarskih komita. Obe su brojale po devet boraca. Jedna je bila pod komandom čuvenog Stevana Dimitrova – vojvode Vardarca iz Starog Gradskog a druga pod komandom vojvode Dače iz Bistrice.  

Dimitrov je bio hrabar i sposoban čovek ali i veliki krvnik i razbojnik. Koji je činio zverstva nad civilnim stanovništvom. Posebno ako ono nije bilo probugarski nastrojeno. Njegova četa je te godine ubila jednog Srbina kod sela Bogomile i srpskog vodeničara u selu Kapinovo, a pokušala je da na putu za Tetovo ubije srpskog sveštenika Ignjata Popovića.

Sa namerom da u selu dočekaju Spasovdan,  izbegnu eventualnu poteru turske vojske ili srpsku poteru zbog pomenutih ubistava, bugarske komite su se pritajile u Drenovu. Ali srpski četnicu su za to saznali i odlučili da ih napadnu.

Napad je izveden u sklopu sprovođenja odluke Skopskog srpskog odbora da se zapadna strana Vardara očisti od bugarskih komitskih četa, pa da se onda počne sa ubacivanjem četnika i širenjem srpske ideje i propagande istočno od najveće makedonske reke. Sastanku na kojem je odluka donesena prisustvovao je i konzul Kraljevine Srbije u Skoplju Živojin Balugdžić. A Mitar Šešljija, koji je bio upravnik srpskih škola na području Velesa, je o toj odluci 31. marta 1907. godine pismom obavestio četničke vojvode Jovana Babunskog i Vasilija Trbića, vojvodu veleškog.

Napadom je komandovao vojvoda Jovan Stojković Babunski. Okupio je 40 ljudi. Većinom su to bili pripadnici Trbićke čete, koja je dobila ime po vojvodi Trbiću, ojačani sa četnicima iz Teova i Bogomile. Na čelu četnika iz Bogomile bio je vojvoda Petko Stanković.

Oko Drenova su u to vreme bila pretežno arnautska sela Dejkovac, Gornje i Donje Jabolčište i tursko selo Gornje Vranovce. Vojvode Babunski i Trbić su malo milom, malo pretnjama, ubedili prvake arnautskih sela, koja su bila dobro naoružana, da ih u miru puste do Drenova. Za svaki slučaj, radi zavaravanja i što manjeg uznemiravanja meštana u selima kroz koja su trebali da prođu, deo četnika je obukao arnautsku odeću, koju su nabavili u Kičevu. Odlučeno je da napad bude izveden danju, kada bi se to najmanje moglo očekivati. U Drenovo su ušli u popodnevnim časovima.

Kada su saznali u kojim kućama se kriju bugarske komite, četnici su ih opkolili. Tek tada su Bugari postali svesni situacije u kojoj su se našli, povadili skriveno oružje i organizovali odbranu.

Bugari su bili u jednoj slamom pokrivenoj kući, uz koju je bilo „priljubljeno“ još nekoliko kuća.

Na odjek prvih pušaka, trubač četničke jedinice, koji se nalazio u gornjem delu sela, oglasio se zvukom trube. Učinio je to, na svoju ruku, bez naređenja. Sa željom da kod bugarskih komita i meštana stvori utisak da je napadača mnogo više nego što ih je bilo. Prodorni zvuk trube, koji se razlegao okolnim brdima, dolinom Drenovske reke i Topolke, krenuo je na „putovanje“ po svim srpskim zemljama, koje traje do današnjih dana.

Zvuk trube je osokolio četnike a pokolebao ne samo bugarske komite već i meštane, koji su možda razmišljali da se uključe u bitku.

U svojim memoarima vojvoda Vasilije Trbić je zapisao da je četnicima naredio da na kuću bace bombe. Međutim, kako su vrata bila zatvorena o otvori na kući mali, od bačenih bombi nije bilo koristi. Zato je poslao dvojicu četnika da se neopaženo privuku kući, popnu na krov i bace bombe kroz odžak. To su bili  Kosta Teovac Katrandžija, seoski vojvoda iz Tetova  i mladi Donče Oreovac. Teovac se popeo do odžaka i ubacio dve bombe. Prva nije eksplodirala, druga jeste uz veliki tresak. (Verovatno i zbog njegovog učešća u akciji u Drenovu, Bugari su Teovcu 1915. godine u Tetovu pobili celu porodicu od 17 članova.). Kako su Bugari još žešće zapucali, Trbić je naredio da se kuća zapali.

Evo svedočenja koje je o daljem toku bitke ostavio vojvoda Trbić.

-Bugari se od kuće do kuće, prebace u kuću do samog potoka, gde je bio Babunski sa šest četnika. Bugari su ušli u podrum i poče borba između Babunskog i Bugara. Dok su ovi pucali iz podruma, a Babunski nije mogao ništa ozbiljno uraditi jer su prozori na podrumu bili dosta visoki, ceo red kuća, pa i ona u kojoj su bili Bugari, goreo je strašnom brzinom, obavijajući gustim dimom celo selo, nas napadače i seljake koji nisu smeli da se pojave i ne znajući da se ovde biju srpske čete sa Bugarima, već su još uvek mislili da smo turska vojska preobučena u arnautsko odelo.

Krovovi kuća padali su sa strašnim treskom, jedan za drugim. Puške umukoše… Poslednji pade krov na kući u kojoj je bio Stevan Dimitrov sa svojom četom. Vatra sa gustim dimom izbijala je iz podruma u kome su do malo pre bili bugarski četnici i pored kiše kuršuma prosipali bujicu psovki i pretnji. Sunce se uveliko kponilo zapadu. Samo još snežni vrh planine Solunice sijao je kao u rastopljenom zlatu u poslednjim zracima majskog sunca. Jara od izgorelih kuća bivala je sve slabija, i ja dođem do Babunskog da vidim šta je. U tom vremenu dva moja četnika zapale jednu novu kuću, pokrivenu ćeramidom, koja ne beše još spolja oblepljena, ali je bila sagrađena sva od kamena. Izgrdio sam nimalo biranim rečima četnike koji su bez moga naređenja zapalili kuću i time napravili nepotrebnu štetu nekom seljaku.

Babunski mi reče da je Stevan sa celom četom izgoreo. I kada su poslednje grede pale u podrum, da je on kroz prozore, iza kojih više nije bilo nikoga, bacio još jednu bombu unutra i sa svojim četnicima ispalio u podrum više od 100 metaka. Iz podruma više niko nije odgovarao. Prema tome dalo se zaključiti da su branioci izginuli. 

Borba je trajala više od pet časova. Noć je bila na pragu i morali smo se povlačiti. Znali smo da svakog trenutka turska vojska može stići, i kad već nemamo gubitaka, ne treba više čekati, već da se povučemo. Izdao sam naređenje da se četa prikupi. Nova kuća, koja je bila poslednja zapaljena, gorela je svom silinom i osvetljavala, počađale od dima, četnike i razbarušene, preplašene seljake koje su četnici uspeli da pohvataju. 

Četa je već bila spremna za polazak. Davao sam poslednja uputstva seljacima kako će se izgovarati pred turskim vlastima, kad onaj isti četnik Dragi koji beše doznao od dece u kojoj se kući Stevan nalazi, izbaci jedan metak u novu kuću koja je gorela. Na naše iznenađenje, iz kuće koja beše u plamenu začu se plotun i bugarska psovka. Šta je bilo?

Za vreme dok su gorele prve kuće i dok je gust dim obavijao ove, Bugari su pobegli iz kuće koja im je gorela nad glavom i sklonili se u novu kuću, napravljenu od kamena i ćeramidom pokrivenu, koja je bila sasvim blizu. Tu su bili potpuno bezbedni i da nisu na naš pucanj odgovorili plotunom, ostali bi nezapaženi i mi bismo otišli u uverenju da su svi izginuli. 
 

Njihov plotun i psovka dokazaše da sem nekoliko seljačkih kuća koje smo zapalili ništa drugo nismo učinili, te otpočesmo borbu nanovo. Opkolismo kuću u kojoj bejahu Bugari i počesmo pucati. Naš uspeh bio je ponovo osiguran, ali samo zato što je već bila zapaljena kuća u koju se Stevan sklonio, a za tu paljevinu bio sam spreman da najstrože kaznim dva moja četnika. Noć se bejaše uveliko spustila. Od vatre blistahu sva okolna brda. Bugari se branjahu junački i očajno. A grede u plamenu, jedna za drugom počeše padati na glave branilaca. Vidimo kako na njima gori odelo. Dvojica od njih izađoše iz kuće na severna vrata i predadoše se živi Babunskom. Dvojica iziđoše na južna vrata, da se predadu meni, ali ne stigoše. Jednog ubi sam Stevan Dimitrov iz revolvera, a drugoga ubiše moji četnici. U tom trenutku, u jednom skoku, istrčaše Stevan i njegov poslednji drug iz kuće u dvorište, u jednu jamu u kojoj je pravljeno blato za kuću. Jama je bila dosta široka za njih obojicu i tama toliko duboka da se iz nje zgodno brane. Posle nekoliko trenutaka pade mrtav Stevanov drug i ostade samo još Stevan. Jednim metkom, mislim baš iz moje brzometke, presečen je život i poslednjem borcu za Drenovo. Taj poslednji borac bio je Stevan Dimitrov. Njegovu mrtvu glavu uzesmo sa sobom, povedosmo i dva zarobljenika, a jednog našeg ranjenika, Donču, moga četnika, rodom iz Oraov Dola veleškog, natovarismo na magare.

Bila je ponoć. Da se vraćamo preko planine Lisca, odakle smo došli, bilo je nemogućno.

Bili smo umorni i bilo je dockan. Više od šest časova treba ići do Šipočana. Nismo znali šta nas tamo čeka. Da čekamo blizu Drenova, znali smo da će vojska doći u poteru. Ostalo nam je jedino da se vratimo ka Nežilovu, najboljim i najkraćim putem, uz reku Topolku, kroz arnautska sela Gornje i Donje Jabolčište. Izabrasmo ovaj put i pođosmo. U svitanje prolazili smo kroz Donje Jabolčište, a bio je potpun dan kad smo išli kroz Gornje Jabolčište. Durmiš-aga i njegovi seljaci pravili su se kao da nas ne vide. 
 

Čim smo izišli više sela i dohvatili se prve šume, po prvom seljaku na koga smo naišli poručismo da nam donesu hleba. Još kada sam izdao naređenje da se kroz arnautsko Jabolčište vraćamo Nežilovu, kazao sam četnicima da idu za mnom slobodno, jer sam sa Arnautima udesio da nas ne diraju. 

I četnici su išli za mnom potpuno bezbrižno, dok je Babunski bio u zaštitnici vodeći računa da nas turska vojska ne bi stigla i napala u kanjonu Topolke. Idući kroz Jabolčište, koje je imalo preko 150 pušaka, ipak sam se bojao. Dovoljno je bilo da nam postave samo jednu zasedu u uskoj dolini, i mi, pobednici, ali umorni, gladni, već tri noći neispavani, bili bismo brzo u zagrljaju smrti. Svoju bojazan i sumnju zadržao sam samo za sebe. Ovom prilikom moj strah bio je neopravdan.

Arnauti sa Durmiš-agom održali su besu kao da su se baš te godine doselili odnekud iz Drenice, kao da nisu bili već čitav vek izmešani sa onima kod kojih besa odavno nije deo narodnog običaja. Dok smo se mi u seoskom groblju u debelom hladu odmarali, najstariji sin Durmiš-agin, Husein, donese nam hleba i prvi nam čestita pobedu. Neki četnici posle ručka, dok sam ja razgovarao sa Arnautima a Babunski spavao, naslonjen glavom na jedan snop bukovog mladog granja, odvojiše se u stranu, i dok sam ja polako govorio sa Durmišom, iz mladih grla u horu koji je predvodio Anđelko Stanković, četnik iz Đevđelije, zaori se dotle nečuvena pesma:

"Srpska mi truba zatrubi
Vo tova selo Drenovo!…"

Ostalo je još nekoliko svedočenja o bici u Drenovu. Najdragocenije je ono koje je ostavio četnik Dragiša Stojadinović a sastavio ga je na osnovu svog sećanja i sećanja još jednog učesnika bitke, vojvode Petka Stankovića.

Po tom svedočenju, vojvoda Babunski naredio da  mu donesu odsečenu glavu Stevana Dimitrova. Taj krvavi posao pripao je četniku Konetu iz Prilepskih Drenovaca. Kada je odsečena glava doneta do Babunskog, četnik Dane iz Orešja je primetio da je odsečena pogrešna glava, pa je tek iz drugog pokušaja doneta glava bugarskog četovođe.

Četnici su odsečenu glavu poneli sa sobom i pokazivali stanovnicima okolnih sela, koji su sa radošću i olakšanjem dočekali vest da ih Dimitrov i njegova grupa više neće terorisati i pljačkati.

U svedočenju Stojadinovića, koje je sastavio na osnovu pisama koje je kasnije razmenjivao sa  Stankovićem ali i u pesmi koju je sastavio kaluđer Grković, piše i da je u toku bitke Stojadinović, potonji prvak Evrope u streljaštvu, metkom pogodio i prebio pušku vojvodi Dimitrovu.

Dvojicu zarobljenih Bugara četnici su kasnije streljali, zato što su priznali da su učestvovali u pomenutim ubistvima dva Srbina u Bogomilu i Kapinovu.

Ovom bitkom praktično je uništena bugarska komitska organizacija zapadno od reke Vardar. Bila je to poslednja veća bitka četnika i Bugara pre izbijanja Prvog balkanskog rata. Bugari su kasnije u još nekoliko navrata pokušali da se prebace preko Vardara ali ih je u tome sprečila regularna turska vojska.

Zbog bitke u Drenovu izbio je međunarodni skandal. Turska se žalila zapadnim vladama,  koje su optužile zvanični Beograd da izaziva rat na teritoriji Osmanske carevine i zapretile oštrim sankcijama. Zbog toga je Nikola Pašić naredio da se sve četničke jedinice iz Makedonije odmah vrate u Srbiju.

Prema zapisu Dragiše Stojadinovića, tekst pesme Srpska mi truba zatrubi, koju je sastavio kaluđer Jovan Grković glasi ovako:

Slovo o učesniku bitke u Drenovu Dragiši Stojadinoviću

Dragiša Stojadinović je čovek izuzetne biografije. Pre bitke u Drenovu, zajedno sa vojvodom Doksimom Mihailovićem, učestvovao je u čuvenoj bici na Čelopeku, u kumanovskom  kraju. 
Ostalo je zabeleženo da je upravo on metkom iz puške u Drenovu prebio pušku vojvodi Srevanu Dimitrovu.

Osim dve godine provedene u četnicima, učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, u kojima je obavljao poslove fotografa i (prvog) srpskog snimatelja. Autor je više stotina fotografija i nekoliko desetina video zapisa iz Prvog svetskog rata. 

Posle rata, koji je završio na dužnosti šefa Kinematografske sekcije Vrhovne komande srpske vojske na Solunskom frontu, uspešno se bavio pisanjem i politikom.

Bio je izuzetan strelac. Na evropskom streljačkom prvenstvu koje je održano 1908. godine osvojio je prvo mesto. Titulu je držao sve do 1914. godine.

Posle Prvog svetskog rata dogurao je do narodnog poslanika i političkog lidera Timočke krajine. Zbog izuzetno žestoke kritike režima, njegov prezimenjak Milan Stojadinović, predsednik vlade, ga je tri godine, od 1936. do 1939. godine, držao u zatvoru.

Snimio je i početak Drugog svetskog rata u Srbiji. Autor je video zapisa demonstracija u Beogradu 27. marta protiv pristupanja Srbije Trojnom paktu.
 

Posle Drugog svetskog rata objavio je nekoliko publikacija.

Potomci Petka Stankovića su promenili prezime i sada se zovu Tanevski.