СПРЕМТЕ СЕ СПРЕМТЕ ЧЕТНИЦИ: Ево како је и где настала чувена песма

Почетне стихове песме отпевао је Анђелко Станковић, четник из Ђевђелије, давне 1907. године, након битке између српских четника и бугарских комита у селу Дренову код Кавадараца. У којој је и сам учествовао. На основу тих стихова песму је касније знатно проширио калуђер Јован Грковић Гапон, такође учесник битке у Дренову.

Грковић је песму први пут отпевао годину дана касније, на слави Македонаца у Београду, после које се она као пожар ширила српством, све док није попримила епске размере. И садашњу верзију, (вишеструко краћу од изворне), која је у Другом светском рату постала својеврсна четничка химна. У којој је главни јунак Дража војвода, генерал Драгољуб Михаиловић. Који са Дреновом и догађајем о којем песма говори нема баш никакве везе.

Село Дреново се налази јужно од пута од Старог Градског према Прилепу, одмах после Росомана. Прецизније, овај пут пролази кроз северни атар села.

Битка у Дренову, у којем су већину становништва чинили побугарени Срби, одиграла се на Спасовдан, 9. јуна 1907. године. У селу су се тих дана налазиле две групе бугарских комита. Обе су бројале по девет бораца. Једна је била под командом чувеног Стевана Димитрова – војводе Вардарца из Старог Градског а друга под командом војводе Даче из Бистрице.  

Димитров је био храбар и способан човек али и велики крвник и разбојник. Који је чинио зверства над цивилним становништвом. Посебно ако оно није било пробугарски настројено. Његова чета је те године убила једног Србина код села Богомиле и српског воденичара у селу Капиново, а покушала је да на путу за Тетово убије српског свештеника Игњата Поповића.

Са намером да у селу дочекају Спасовдан,  избегну евентуалну потеру турске војске или српску потеру због поменутих убистава, бугарске комите су се притајиле у Дренову. Али српски четницу су за то сазнали и одлучили да их нападну.

Напад је изведен у склопу спровођења одлуке Скопског српског одбора да се западна страна Вардара очисти од бугарских комитских чета, па да се онда почне са убацивањем четника и ширењем српске идеје и пропаганде источно од највеће македонске реке. Састанку на којем је одлука донесена присуствовао је и конзул Краљевине Србије у Скопљу Живојин Балугџић. А Митар Шешљија, који је био управник српских школа на подручју Велеса, је о тој одлуци 31. марта 1907. године писмом обавестио четничке војводе Јована Бабунског и Василија Трбића, војводу велешког.

Нападом је командовао војвода Јован Стојковић Бабунски. Окупио је 40 људи. Већином су то били припадници Трбићке чете, која је добила име по војводи Трбићу, ојачани са четницима из Теова и Богомиле. На челу четника из Богомиле био је војвода Петко Станковић.

Око Дренова су у то време била претежно арнаутска села Дејковац, Горње и Доње Јаболчиште и турско село Горње Врановце. Војводе Бабунски и Трбић су мало милом, мало претњама, убедили прваке арнаутских села, која су била добро наоружана, да их у миру пусте до Дренова. За сваки случај, ради заваравања и што мањег узнемиравања мештана у селима кроз која су требали да прођу, део четника је обукао арнаутску одећу, коју су набавили у Кичеву. Одлучено је да напад буде изведен дању, када би се то најмање могло очекивати. У Дреново су ушли у поподневним часовима.

Када су сазнали у којим кућама се крију бугарске комите, четници су их опколили. Тек тада су Бугари постали свесни ситуације у којој су се нашли, повадили скривено оружје и организовали одбрану.

Бугари су били у једној сламом покривеној кући, уз коју је било „приљубљено“ још неколико кућа.

На одјек првих пушака, трубач четничке јединице, који се налазио у горњем делу села, огласио се звуком трубе. Учинио је то, на своју руку, без наређења. Са жељом да код бугарских комита и мештана створи утисак да је нападача много више него што их је било. Продорни звук трубе, који се разлегао околним брдима, долином Дреновске реке и Тополке, кренуо је на „путовање“ по свим српским земљама, које траје до данашњих дана.

Звук трубе је осоколио четнике а поколебао не само бугарске комите већ и мештане, који су можда размишљали да се укључе у битку.

У својим мемоарима војвода Василије Трбић је записао да је четницима наредио да на кућу баце бомбе. Међутим, како су врата била затворена о отвори на кући мали, од бачених бомби није било користи. Зато је послао двојицу четника да се неопажено привуку кући, попну на кров и баце бомбе кроз оџак. То су били  Коста Теовац Катранџија, сеоски војвода из Тетова  и млади Донче Ореовац. Теовац се попео до оџака и убацио две бомбе. Прва није експлодирала, друга јесте уз велики тресак. (Вероватно и због његовог учешћа у акцији у Дренову, Бугари су Теовцу 1915. године у Тетову побили целу породицу од 17 чланова.). Како су Бугари још жешће запуцали, Трбић је наредио да се кућа запали.

Ево сведочења које је о даљем току битке оставио војвода Трбић.

-Бугари се од куће до куће, пребаце у кућу до самог потока, где је био Бабунски са шест четника. Бугари су ушли у подрум и поче борба између Бабунског и Бугара. Док су ови пуцали из подрума, а Бабунски није могао ништа озбиљно урадити јер су прозори на подруму били доста високи, цео ред кућа, па и она у којој су били Бугари, горео је страшном брзином, обавијајући густим димом цело село, нас нападаче и сељаке који нису смели да се појаве и не знајући да се овде бију српске чете са Бугарима, већ су још увек мислили да смо турска војска преобучена у арнаутско одело.

Кровови кућа падали су са страшним треском, један за другим. Пушке умукоше… Последњи паде кров на кући у којој је био Стеван Димитров са својом четом. Ватра са густим димом избијала је из подрума у коме су до мало пре били бугарски четници и поред кише куршума просипали бујицу псовки и претњи. Сунце се увелико кпонило западу. Само још снежни врх планине Солунице сијао је као у растопљеном злату у последњим зрацима мајског сунца. Јара од изгорелих кућа бивала је све слабија, и ја дођем до Бабунског да видим шта је. У том времену два моја четника запале једну нову кућу, покривену ћерамидом, која не беше још споља облепљена, али је била саграђена сва од камена. Изгрдио сам нимало бираним речима четнике који су без мога наређења запалили кућу и тиме направили непотребну штету неком сељаку.

Бабунски ми рече да је Стеван са целом четом изгорео. И када су последње греде пале у подрум, да је он кроз прозоре, иза којих више није било никога, бацио још једну бомбу унутра и са својим четницима испалио у подрум више од 100 метака. Из подрума више нико није одговарао. Према томе дало се закључити да су браниоци изгинули. 

Борба је трајала више од пет часова. Ноћ је била на прагу и морали смо се повлачити. Знали смо да сваког тренутка турска војска може стићи, и кад већ немамо губитака, не треба више чекати, већ да се повучемо. Издао сам наређење да се чета прикупи. Нова кућа, која је била последња запаљена, горела је свом силином и осветљавала, почађале од дима, четнике и разбарушене, преплашене сељаке које су четници успели да похватају. 

Чета је већ била спремна за полазак. Давао сам последња упутства сељацима како ће се изговарати пред турским властима, кад онај исти четник Драги који беше дознао од деце у којој се кући Стеван налази, избаци један метак у нову кућу која је горела. На наше изненађење, из куће која беше у пламену зачу се плотун и бугарска псовка. Шта је било?

За време док су гореле прве куће и док је густ дим обавијао ове, Бугари су побегли из куће која им је горела над главом и склонили се у нову кућу, направљену од камена и ћерамидом покривену, која је била сасвим близу. Ту су били потпуно безбедни и да нису на наш пуцањ одговорили плотуном, остали би незапажени и ми бисмо отишли у уверењу да су сви изгинули. 
 

Њихов плотун и псовка доказаше да сем неколико сељачких кућа које смо запалили ништа друго нисмо учинили, те отпочесмо борбу наново. Опколисмо кућу у којој бејаху Бугари и почесмо пуцати. Наш успех био је поново осигуран, али само зато што је већ била запаљена кућа у коју се Стеван склонио, а за ту паљевину био сам спреман да најстроже казним два моја четника. Ноћ се бејаше увелико спустила. Од ватре блистаху сва околна брда. Бугари се брањаху јуначки и очајно. А греде у пламену, једна за другом почеше падати на главе бранилаца. Видимо како на њима гори одело. Двојица од њих изађоше из куће на северна врата и предадоше се живи Бабунском. Двојица изиђоше на јужна врата, да се предаду мени, али не стигоше. Једног уби сам Стеван Димитров из револвера, а другога убише моји четници. У том тренутку, у једном скоку, истрчаше Стеван и његов последњи друг из куће у двориште, у једну јаму у којој је прављено блато за кућу. Јама је била доста широка за њих обојицу и тама толико дубока да се из ње згодно бране. После неколико тренутака паде мртав Стеванов друг и остаде само још Стеван. Једним метком, мислим баш из моје брзометке, пресечен је живот и последњем борцу за Дреново. Тај последњи борац био је Стеван Димитров. Његову мртву главу узесмо са собом, поведосмо и два заробљеника, а једног нашег рањеника, Дончу, мога четника, родом из Ораов Дола велешког, натоварисмо на магаре.

Била је поноћ. Да се враћамо преко планине Лисца, одакле смо дошли, било је немогућно.

Били смо уморни и било је доцкан. Више од шест часова треба ићи до Шипочана. Нисмо знали шта нас тамо чека. Да чекамо близу Дренова, знали смо да ће војска доћи у потеру. Остало нам је једино да се вратимо ка Нежилову, најбољим и најкраћим путем, уз реку Тополку, кроз арнаутска села Горње и Доње Јаболчиште. Изабрасмо овај пут и пођосмо. У свитање пролазили смо кроз Доње Јаболчиште, а био је потпун дан кад смо ишли кроз Горње Јаболчиште. Дурмиш-ага и његови сељаци правили су се као да нас не виде. 
 

Чим смо изишли више села и дохватили се прве шуме, по првом сељаку на кога смо наишли поручисмо да нам донесу хлеба. Још када сам издао наређење да се кроз арнаутско Јаболчиште враћамо Нежилову, казао сам четницима да иду за мном слободно, јер сам са Арнаутима удесио да нас не дирају. 

И четници су ишли за мном потпуно безбрижно, док је Бабунски био у заштитници водећи рачуна да нас турска војска не би стигла и напала у кањону Тополке. Идући кроз Јаболчиште, које је имало преко 150 пушака, ипак сам се бојао. Довољно је било да нам поставе само једну заседу у уској долини, и ми, победници, али уморни, гладни, већ три ноћи неиспавани, били бисмо брзо у загрљају смрти. Своју бојазан и сумњу задржао сам само за себе. Овом приликом мој страх био је неоправдан.

Арнаути са Дурмиш-агом одржали су бесу као да су се баш те године доселили однекуд из Дренице, као да нису били већ читав век измешани са онима код којих беса одавно није део народног обичаја. Док смо се ми у сеоском гробљу у дебелом хладу одмарали, најстарији син Дурмиш-агин, Хусеин, донесе нам хлеба и први нам честита победу. Неки четници после ручка, док сам ја разговарао са Арнаутима а Бабунски спавао, наслоњен главом на један сноп буковог младог грања, одвојише се у страну, и док сам ја полако говорио са Дурмишом, из младих грла у хору који је предводио Анђелко Станковић, четник из Ђевђелије, заори се дотле нечувена песма:

"Српска ми труба затруби
Во това село Дреново!…"

Остало је још неколико сведочења о бици у Дренову. Најдрагоценије је оно које је оставио четник Драгиша Стојадиновић а саставио га је на основу свог сећања и сећања још једног учесника битке, војводе Петка Станковића.

По том сведочењу, војвода Бабунски наредио да  му донесу одсечену главу Стевана Димитрова. Тај крвави посао припао је четнику Конету из Прилепских Дреноваца. Када је одсечена глава донета до Бабунског, четник Дане из Орешја је приметио да је одсечена погрешна глава, па је тек из другог покушаја донета глава бугарског четовође.

Четници су одсечену главу понели са собом и показивали становницима околних села, који су са радошћу и олакшањем дочекали вест да их Димитров и његова група више неће терорисати и пљачкати.

У сведочењу Стојадиновића, које је саставио на основу писама које је касније размењивао са  Станковићем али и у песми коју је саставио калуђер Грковић, пише и да је у току битке Стојадиновић, потоњи првак Европе у стрељаштву, метком погодио и пребио пушку војводи Димитрову.

Двојицу заробљених Бугара четници су касније стрељали, зато што су признали да су учествовали у поменутим убиствима два Србина у Богомилу и Капинову.

Овом битком практично је уништена бугарска комитска организација западно од реке Вардар. Била је то последња већа битка четника и Бугара пре избијања Првог балканског рата. Бугари су касније у још неколико наврата покушали да се пребаце преко Вардара али их је у томе спречила регуларна турска војска.

Због битке у Дренову избио је међународни скандал. Турска се жалила западним владама,  које су оптужиле званични Београд да изазива рат на територији Османске царевине и запретиле оштрим санкцијама. Због тога је Никола Пашић наредио да се све четничке јединице из Македоније одмах врате у Србију.

Према запису Драгише Стојадиновића, текст песме Српска ми труба затруби, коју је саставио калуђер Јован Грковић гласи овако:

Слово о учеснику битке у Дренову Драгиши Стојадиновићу

Драгиша Стојадиновић је човек изузетне биографије. Пре битке у Дренову, заједно са војводом Доксимом Михаиловићем, учествовао је у чувеној бици на Челопеку, у кумановском  крају. 
Остало је забележено да је управо он метком из пушке у Дренову пребио пушку војводи Сревану Димитрову.

Осим две године проведене у четницима, учествовао је у Балканским и Првом светском рату, у којима је обављао послове фотографа и (првог) српског сниматеља. Аутор је више стотина фотографија и неколико десетина видео записа из Првог светског рата. 

После рата, који је завршио на дужности шефа Кинематографске секције Врховне команде српске војске на Солунском фронту, успешно се бавио писањем и политиком.

Био је изузетан стрелац. На европском стрељачком првенству које је одржано 1908. године освојио је прво место. Титулу је држао све до 1914. године.

После Првог светског рата догурао је до народног посланика и политичког лидера Тимочке крајине. Због изузетно жестоке критике режима, његов презимењак Милан Стојадиновић, председник владе, га је три године, од 1936. до 1939. године, држао у затвору.

Снимио је и почетак Другог светског рата у Србији. Аутор је видео записа демонстрација у Београду 27. марта против приступања Србије Тројном пакту.
 

После Другог светског рата објавио је неколико публикација.

Потомци Петка Станковића су променили презиме и сада се зову Таневски.