Ово је највећа српска добротворка: Жена која је Србији дала све - њено име стоји иза изградње школа, цркава и сиротишта, своје богатство поклонила народу

Она је била новосадска велепоседница која се до данас сматра можда и једном од највећих српских добротворки. За своја дела одликована је орденом Црвеног крста, а иза ње, између осталог, остала је зграда за сиротиште у којој се налазило седиште Матице српске.

Марија Трандафил, девојчако Поповић, рођена је 25. децембра 1816. године у Новом Саду, у угледној ћурчијској породици грчког порекла. Породица је била зантлијска и бавила се израдом одеће од крзна и коже, а њен отац Ћира Поповић, био је знаменити новосадски трговац. Живели су у кући познатој по осликаној икони апостола Петра и Павла. Не зна се много о њеном школовању, али постоје подаци да је била писмена и да је читала немачку литературу.

Удала се за грчког трговца крзном из Ердеља у Трансилванији, Јована Трандафила, који је захваљујући томе добио право да се насели у Нови Сад и добије статус слободног грађанина вароши. Њих двоје су тада купили кућу у Главној улици, одакле је успешно водио свој посао и удвостручио капитал.

Нажалост, њихова деца су веома рано преминула, а и Марија је остала без браће, оца и мајке, тако да је била једина наследница читаве породице Поповић.

Доброчинитељски тестамент

Зарађени новац Марија и Јован Трандафил улагали су, пре свега, у куповину кућа и у добротворне сврхе.

Пред Јованову смрт 8. октобра 1862. године, начинили су и први тестамент у пет тачака, у којем су прво наменили 140.000 тадашњих форинти као приход од 489 ланаца новосадске земље за 12 гимназијских стипендија. Добри ученици би примали по 500 форинти годишње, на месечне рате. Друга тачка односи се на мању кућу на новосадској чаршији, чији је чист годишњи приход био 1200 форинти и он је намењен новосадској православној цркви.

У четвртој тачки се радило о двема кућама у Лебарском сокаку и једној великој кући у Осијеку, са приходом од 2500 форинти, од којих је генерални извршитељ њихове воље требало сваке године да раздели сиротињи и болницама. Од прихода куће у Лебарском сокаку одредили су да, се по две сироте православне девојке – удају. Приходи друге куће у истој улици звану „код Сремца“ наменили су за издржавање сироте удовице и немоћне трговце и мајсторе. Новац од куће у Осијеку подједнако је служио да се помогне болницама у Новом Саду, Сомбору (плус и приход од осам јутара земље) и Осијеку.

Трећа и пета тачка била је намењена решавањем финансијке стабилности њихове преостале породице. Кућу на пијаци поред оне у којој је Марија живела и умрла, поклонили су тестаментом саборном храму.

Легати сиромашнима, породици и пријатељима

Супружници су обновили и Николајевску цркву у Новом Саду, иконостас Успенске цркве, као и јерменско-католичку цркву. Мермерни крст, који се данас налази у Саборној цркви у Новом саду, направљен је по налогу Марије Трандафил.

Марија је 1878. године, двадесет година након мужеве смрти – изменила тестамент. Добротворка је основала неке задужбине под својим именом и прецизирала расподелу остатка имовине, па је тако, између осталог, Саборној цркви оставила приде и 100 форинти годишњег издржавања. Слепом Новосађанину Николи Лучићу оставила је месечно издржавање „легат“ по 30 форинти, а и друге посебне „легате“ је наменила пријатељима и лицима која су била уз њу до њене смрти.
Године 1874. године је платила израду скупоцене заставе новосадске „Задруге Срба занатлија“, а за време Првог српско-турског рата (1876) постала је председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима. Након смрти Марије Трандафил, у локалу куће „Код иконе“ отворена је чувена апотека „Код спаситеља“, а од 1913. године ту је радила Поповићева апотека, која је национализована половином 20. века.

После њене смрти основан је фонд из кога су се школовали многи ђаци Српске велике гимназије. Деца су морала да буду православне вероисповести, али без разлике у народности, а једна трећина је била намењена деци из Ердеља. Тиме је унела измене у првобитни тестамент и повећала број стипендија на издржавање 30 новосадских гимназијалаца.

Њена највећа задужбина био је Завод за издржавање сироте и сиромашне деце у Новом Саду, „Заведеније Марије Трандафил за српску православну сирочад“, о коме је требало да се стара Матица српска, а у случају њеног пресељења или укидања, православна општина у Новом Саду. У том здању су под управом Матице српске требала да бораве православна сирочад узраста између шест и 12 година, одакле су стасали дечаци слати на разне занате. Када би испекли знање, намењено им је и по 500 форинти да крену у самостални посао.

Но, план није текао тако глатко. Тестамент је, наводно, дуго био оспораван и постао је правоснажан тек 1904, а онда је потом 1908. године изабран пројекат Момчила Тапавице, да би зграда била завршена 1912. године. Тада је у ово здање, осим деце без родитеља, до Првог светског рата, била смештена и градска читаоница.

Репрезентативан изглед зграде притом је одударао од сврхе којој је она била намењена. После Првог светског рата, у сиротишту је било мало питомаца, а зграда се користила за смештај војника различитих војски.

Године 1928. Матица српска је одлучила да се у зграду смести Трандафилкин завод, након чега је унутрашњост зграде знатно измењен, а друго сиротиште је подигнуто на задужбинском плацу на Сајлову 1930. Тамо је изграђен нови комплекс зграда који су чинили кућа за смештај деце, економска зграда и стан управитеља. Сваком питомцу је након завршене школе следовало по 500 форинти, за отпочињање посла.

Овај дом је за време Другог светског рата, током мађарске управе претворен у Дом за преваспитавање девојака и као такав је радио све до ослобођења 1944. Имовина Марије Трандафил је после рата, аграрном реформом експроприсана, чиме је нарушен тестамент, али је сиротиште и после рата наставило са радом. Додуше, био је предвиђен за проширивање и реконструкцију у Дом за преваспитање младежи, који је неколико година касније затворе и од тада се у згради на Сајлову налази Ветеринарски институт.

И после смрти добротвор

У власништву Марије Трандафил су биле куће у Змај Јовиној, Пашићевој, Дунавској и Милетићевој улици и касније су завештане Матици српској и новосадској црквеној православној општини.

Она сама је, након што је изгубила супруга, одлучила да се врати у своју родну кућу "Код иконе", где је и преминула 1883. године. Након балзамовања, њено тело је пренето у новосадски саборни храм, где је опојана и сахрањена у породичној крипти Николајевске цркве у Новом Саду. И ова црква је била њихова задужбина још за живота.

Према Маријном завештању основан је и фонд за помоћ Николајевској и Успенској цркви. Трећину чистог прихода од куће у Осјеку добио је тадашњи Убошки дом, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме цркве поклоњена је њена родна кућа знана као "Код иконе". Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, док је за попадију, у случају да остане удовица, предвиђено доживотно издржавање од 200 форинти годишње.

Иницијативом руководства Научног института за ветеринарство "Нови Сад", 2017. године на улазу у зграду Научног института за ветеринарство "Нови Сад“, постављена је спомен -плоча у част српске добротворке Марије Трандафил, али се, упркос њеном доброчинству, на осталим зградама не налазе обележја о њеној задужбини.

Извор: Vaseljenska.net