"NOSIO SE SA BRITANSKIM PUKOM, A NIJE MOGAO DA IZAĐE NA KRAJ SA SRPKINJOM" Ovako je Flora Sends govorila o Milunki Savić
Iškolovala i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela
Za vreme Velikog rata stotine strankinja iz raznih zemalja, medicinskih sestara i doktorki pre svega, dolaze u Srbiju da pomognu srpskom narodu. One su u samom štabu smrti i života, u bolnicama, sa ranjenima i bolesnima, suočene sa invazijom tifusa koja odnosi isto toliko žrtava kao i bitke.
One osluškuju i vide srpskog vojnika sasvim izbliza, gotovo iz njegove duše, ostavljajući beleške o srpskoj istoriji, zemlji i ljudima, o srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka. Žensko oko više, dalje, bolje i dublje vidi. Njihovo razumevanje tragedije u zemlji i van zemlje daje posebnu dubinu tekstovima.
Knjiga "Strankinje o srpskom vojniku i Srbiji u Velikom ratu" daje potpuniju sliku Velikog rata. Izborom su obuhvaćene one heroine koje su pisale o događajima - njihova pisma, dnevnici, sećanja, uzbudljiva su građa koja svedoči i o njihovom delu. Mnoge od njih se nisu vratile kući.
Ovaj srpski vladar je imao najtužniji kraj: Vladao samo 20 dana i umro u NAJGORIM MUKAMA (VIDEO)
"NAPRED, DRUGOVI!" Povik koji je označio proboj najmonstruoznijeg logora na tlu Evrope, samo 106 je preživelo (VIDEO)
GOLE BABE SPASILE KNEŽEVU PORODICU: Turci ŠIRILI KUGU uzduž i popreko, a ovako je Miloš Veliki štitio SRPSKI NAROD
Ovo je priča do samoga detalja:
Trebalo je da pođem u 41. Opštu bolnicu, britansku poljsku bolnicu za srpske vojnike, i isprva su odugovlačili da me puste unutra, rekavši da je bolnica za bolesne sestre na drugom kraju grada. No Englez Tomi reče im da ja nisam bolesna sestra, već ranjeni vodnik, i na kraju zaključi da me ne treba voziti nikud, i da on svakako to neće činiti.
Možda je razlog njihovom opiranju bio i to što su već imali jednu ranjenu ženu vodnika, Milunku, Srpkinju iz mog puka, i pošto se ispostavilo da im je i ona previše, uplašili su se da ću i ja biti poput nje. Glavna sestra, koja mi je naknadno postala dobra prijateljica, reče mi da je njena prva reakcija bila usklik - Dragi bože, ne još jedna!
Uneta sam u veliki šator koji su koristili za bolesnice kada ih je bilo, a jedina tamo prisutna bila je Milunka, pa sam, na brzaka, ubačena u krevet, dat mi je aspirin, i rečeno mi da spavam!
Puši do mile volje
Provedoh besanu noć, bol me je razdirao, i kad je narednog jutra glavna sestra ušla, stisoh petlju i rekoh:
- Imam paklu cigareta pod jastukom, sestra kaže da ćete mi ih oduzeti. Glavna sestra, Irkinja poput mene, pogleda me prijateljski se osmehujući. Puši do mile volje, samo pazi da ne zapališ šator - i ja shvatih da ću verovatno nekako preživeti ovakvu negu.
Kada je hirurg ušao i počeo pregled, reče da niko nije imao pojma sinoć, kad su me doneli, da sam tako teško ranjena, pošto sam delovala preplanulo i sveže, i nisam se žalila. On je smatrao da ću, zahvaljujući boravku na otvorenom, uskoro zaceliti.
Dva puta dnevno on me je lično previjao. Uvek je bio veseo i uviđavan, nikad nije započinjao dok ne bih popušila cigaretu da zavaram bol, i dok se ne bih okrepila viskijem i sodom.
Milunka je sa velikim interesovanjem pratila celu proceduru, i, jednog dana, iz radoznalosti požele da izbroji moje rane. Kada je završila s brojanjem, obavesti me da ih je dvadeset i četiri, i od srca me pohvali rečima da bol podnosim kao da sam Srpkinja. Ona se, zbilja, ponašala sasvim stoički.
Kad god je vreme bilo lepo, krevet mi je iznošen napolje jer, budući da sam tako dugo živela van, mene je šator gušio. Bilo je tu još mnogo srpskih vojnika u zavojima, ugruvanih glava su sedeli oko mog kreveta. Neki su bili iz mog puka, i, isprva, iskradali su se da bi sedeli sa mnom, dok ih ne bi oterale sestre, pošto je bilo protiv pravila dolaziti u sestrinski konak.
Kada je glavni pukovnik B. čuo za to, iako se u principu tvrdokorno držao pravila, reče da mogu da mi dolaze kad god poželim, jer će mi inače biti samotno. Pazili su me kao da sam jedna od njih, i uvek su naglašavali koliko bi mi bilo bolje u njihovom šatoru, umesto da ležim sama.
Neke od sestara je sekiralo što su mi bile dozvoljene ove posete vojnika, pa su umele biti prilično sarkastične zbog moje navodne želje da budem prebačena u muški šator.
Svi su ovi ljudi snažno čeznuli za domom. U to doba, čitavu Srbiju su pregazili Bugari i Austrijanci, pa vojnici nisu znali ništa o sudbini svojih najbližih, i lica bi im se smračila svaki put kada je pošta stizala. Pričali su mi još kako Britanci često dele svoje pakete s njima, i kako im pričaju vesti koje dobijaju, od kuće.
Neukrotiva Milunka
Pukovnik B. bio je izuzetno strog. Ponekad bi rekonvalescentu dozvoljavao da izađe iz bolnice, no morao je da se vrati tačno u 18 časova. Jedan se Srbin poverio ostalima da planira da provede dva dana u Solunu, pošto mu, kako reče, Englez ne može ništa.
Šibanje je bilo zabranjeno u britanskoj vojsci, a pretnje zatvorom nije ozbiljno shvatao. No, kada se vratio sa svog izleta, uverio se da je pukovnik držao do svojih ubeđenja, i da je britanska vojska imala i te kako efikasne, i za Srbina daleko više ponižavajuće kazne od šibanja.
Mada se Englezima i Francuzima ne pripisuje brutalnost, i mada su upravo oni optuživali srpske oficire za surovost prema vojnicima, ovaj je čovek govorio da bi radije podnosio šibanje nedelju dana, no opet iskusio što je iskusio po povratku.
Jedina osoba koju čak ni pukovnik nije mogao da ukroti bila je Milunka. Ona je bila sasvim svoja. Bila je devojka sa sela, a u vojsku je došla sa sedamnaest godina. Pričalo se da je već upucala čoveka iz svog mesta jer joj je uvredio sestru. Bila je vanredno hrabra, a u bolnici je boravila pošto je po peti put upucana, ovaj put u butinu.
Dobrovoljno se prijavila da pređe čistac pod paljbom ne bi li dobavila preko potrebnu municiju. U tome je i uspela, i dok se gegala nazad pod teškim teretom, istovarivši ga pod noge svom komandiru, prevrnula se. Nažalost, uvek ju je nešto žestilo, i budući da je bila seljanka poput i njih samih, vojnici se prema njoj nisu ophodili kao prema meni. Nisam je često sretala, pošto sam bila u drugom bataljonu.
I pre nego je mogla da hoda kako treba, ona je stala na noge i, šepajući na štakama, izašla iz bolnice i otišla do grada bez dozvole. Kada se vratila narednog dana, posle dvadeset i četiri sata odsustvovanja, pukovnik ju je stavio u samicu, u mali šator, ne bi li je kaznio. Ona je problem rešila tako što je istog časa zapalila šator.
Čim joj je noga dovoljno ojačala, ponovo je nestala, ovaj put na tri dana. Po povratku, očajni pukovnik uhapsio ju je i strpao u mali šator u koji je postavio i stražu, no ona je zapanjila stražare išetavši iz šatora njima pred nosem.
- Šta sam mogao učiniti - reče Tom žalosno - Osmejala mi se kada sam pokušao da je zadržim, a nisam mogao da hladnokrvno pucam u ženu.
Dolazak kralja
Pukovnik je besneo. Lako se nosio sa čitavim britanskim pukom i bolnicom, a nije mogao da izađe na kraj sa Srpkinjom! Najzad, glavna sestra, koja je volela Milunku, ubedi ga da njoj poveri brigu o prestupnici, i da ništa o njoj ne pita. Tada se vodnik Milunka, manje-više mirno, skrasila u šatoru sa mnom, no njeno se ime nije smelo pominjati pukovniku.
Prava sprdnja bila je kada je pobegla treći put. Dobila je od srpskih vojnih vlasti dozvolu za povratak na front i vratila se u bolnicu da se javi pukovniku i da mu se zahvali na svemu!
Bila je potpuno nesvesna toga da ga je nervirala, i zaista je želela da izrazi zahvalnost za svu negu koju je dobila. No glavna sestra, koja nije imala hrabrosti da je povede do pukovnika, reče joj da se on ne oseća najbolje i da će mu preneti njenu poruku čim se ovaj malo oporavi.
Posle nedelju dana mog boravka u bolnici, kralj Aleksandar je poslao svog ađutanta, od čega napraviše čitavu ceremoniju.
U prisustvu pukovnika, doktora, glavnih sestara, i ostalih koji su se na brzinu mogli okupiti oko kreveta, on održa govor i, na moje iznenađenje i oduševljenje, zakači mi o pižamu Karađorđevu zvezdu, najdragocenije odličje u vojci, koje je donosilo i unapređenje u starijeg vodnika.
Milunkina divlja priroda nije ostavljala mesta nikakvoj zajedljivosti niti ljubomori.
Iako je bila ranjena peti put, a da niko na to nije obraćao posebnu pažnju, ona se iskreno radovala zbog mene, i svima je pričala o mojim sjajnim podvizima na frontu - koji su uglavnom bili plod njene mašte.
Ubrzo pošto se vratila u puk, posetio nas je princ Aleksandar, koji ju je pozvao kod sebe i upitao koja je od nas dve hrabrija, na šta je ona, ne oklevajući, odgovorila: "Sends".
Umesto odgovora, kralj joj je uručio isto odlikovanje i rang.
Prva žena srpski oficir
Sends, Flora (Sandes, Flora 1876-1956), engleska bolničarka, u vojnoj istoriji će ostati zabeležena kao prva žena oficir u srpskoj vojsci. Počela je kao medicinska sestra u Kragujevcu, ali je veći deo rata provela u srpskoj vojsci, prešavši s njom Albaniju, kao vojnik.
U proboju Solunskog fronta bila je komandir odeljenja. Kasnije, na Krfu, pored uloge prevodioca, imala je i dužnost nadzora nad istovarom robe i njenim skladištenjem.
Odlazila je u Englesku kako bi agitovala za pomoć ranjenicima i bolesnima iz Srbije. Od prikupljenog novca kupuje 120 tona sanitetskog materijala i sa tim dragocenim tovarom kreće u Srbiju.
Januara 1915. stigla je u Niš i predala sanitetski materijal. Među srpskim vojnicima se osećala kao da je "deo porodice". Bila je toliko omiljena da su je vojnici zvali "naš brat".
Flora je jedina žena iz Britanije koja je postala vojnik u Prvom svetskom ratu. Učestvovala je u prvim borbenim redovima i odlikovana je sedam puta (nosilac je prestižne Karađorđeve zvezde i Ordena Svetog Save).
Po završetku rata napisala je autobiografiju i predstavila je širom sveta, a na predavanjima je uvek nosila srpsku uniformu. Njene ratne uspomene su prevedene na srpski već 1917. godine i objavljene u Solunu ("Engleskinja u srpskoj vojsci"), u prevodu podnarednika Spire Radojčića, u to vreme poznatog novinara.
Legendarna Flora Sends, koja je posle Prvog svetskog rata živela i u Beogradu, za vreme okupacije prestonice u Drugom svetskom ratu, ispričala je ovu zgodu kojoj je prisustvovala, zabeleženu u knjizi Luiz Miler "Naš brat - Život kapetana Flore Sends" - Jednog dana Nemci su sprovodili neke britanske ratne zarobljenike ulicama Beograda u želji da zaplaše Srbe.
Namera im je u potpunosti propala jer su zarobljenici marširajući zviždukali, a stražari nisu mogli da spreče okupljene građane da im kliču i da im daju cigarete.
Jedan zarobljenik je prolazeći pored magarca podigao ruku u nacistički pozdrav i povikao - Hajl Hitler, a za njim je to izvela i čitava povorka.
Dragoceno je njeno svedočanstvo o Milunki Savić sa kojom je delila bolnički šator.
Žena sa najviše ordena
Milunka Savić-Gligorević (Koprivnica, 1890. ili 28. jun 1892 - Beograd, 5. oktobar 1973), žena je sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.
Ranjavana je u borbama devet puta. U Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se preobučena u muškarca pod imenom Milun Savić. U Prvom svetskom ratu bila je deo "Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo".
Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front. Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.
Dobila je i dva francuska ordena Legije časti i medalju "Miloš Obilić". Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.
Posle demobilizacije, petnaest godina je radila najteže poslove. Udala se 1922, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, a 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke, a brak joj se ubrzo raspao.
Od 1929. radila je kao čistačica u Beogradu. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju.
Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela.
Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, na koje je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj odlikovanjima.
Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju, a 1972. i jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Umrla je u tom stanu 5. oktobra 1973. godine.
Njeni posmrtni ostaci leže u Aleji velikana.
Nestorović pojasnio kako je Tesla slao stvari u budućnost: Učestvovala su TRI NAJVEĆA UMA, u sve umešana i porodica TRAMP?
UPOZORENJE DR KONA: Drugi talas virusa moguć na leto, ja ga očekujem i u NOVEMBRU
STIGLO OBJAŠNJENJE: Evo da li će građani Srbije morati da nose maske i hoće li se kršenje tih mera kažnjavati (VIDEO)
Najnoviji podaci o obolelima: Pozitivno još 263, za 24 sata umrlo pet osoba
Novo popuštanje mera u Srbiji u narednih 48 sati: Otvaranje parkova, ali i vrtića!
