"НОСИО СЕ СА БРИТАНСКИМ ПУКОМ, А НИЈЕ МОГАО ДА ИЗАЂЕ НА КРАЈ СА СРПКИЊОМ" Овако је Флора Сендс говорила о Милунки Савић
Ишколовала и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села
За време Великог рата стотине странкиња из разних земаља, медицинских сестара и докторки пре свега, долазе у Србију да помогну српском народу. Оне су у самом штабу смрти и живота, у болницама, са рањенима и болеснима, суочене са инвазијом тифуса која односи исто толико жртава као и битке.
Оне ослушкују и виде српског војника сасвим изблиза, готово из његове душе, остављајући белешке о српској историји, земљи и људима, о српским обичајима и карактеру српског човека. Женско око више, даље, боље и дубље види. Њихово разумевање трагедије у земљи и ван земље даје посебну дубину текстовима.
Књига "Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату" даје потпунију слику Великог рата. Избором су обухваћене оне хероине које су писале о догађајима - њихова писма, дневници, сећања, узбудљива су грађа која сведочи и о њиховом делу. Многе од њих се нису вратиле кући.
Овај српски владар је имао најтужнији крај: Владао само 20 дана и умро у НАЈГОРИМ МУКАМА (ВИДЕО)
"НАПРЕД, ДРУГОВИ!" Повик који је означио пробој најмонструознијег логора на тлу Европе, само 106 је преживело (ВИДЕО)
ГОЛЕ БАБЕ СПАСИЛЕ КНЕЖЕВУ ПОРОДИЦУ: Турци ШИРИЛИ КУГУ уздуж и попреко, а овако је Милош Велики штитио СРПСКИ НАРОД
Ово је прича до самога детаља:
Требало је да пођем у 41. Општу болницу, британску пољску болницу за српске војнике, и испрва су одуговлачили да ме пусте унутра, рекавши да је болница за болесне сестре на другом крају града. Но Енглез Томи рече им да ја нисам болесна сестра, већ рањени водник, и на крају закључи да ме не треба возити никуд, и да он свакако то неће чинити.
Можда је разлог њиховом опирању био и то што су већ имали једну рањену жену водника, Милунку, Српкињу из мог пука, и пошто се испоставило да им је и она превише, уплашили су се да ћу и ја бити попут ње. Главна сестра, која ми је накнадно постала добра пријатељица, рече ми да је њена прва реакција била усклик - Драги боже, не још једна!
Унета сам у велики шатор који су користили за болеснице када их је било, а једина тамо присутна била је Милунка, па сам, на брзака, убачена у кревет, дат ми је аспирин, и речено ми да спавам!
Пуши до миле воље
Проведох бесану ноћ, бол ме је раздирао, и кад је наредног јутра главна сестра ушла, стисох петљу и рекох:
- Имам паклу цигарета под јастуком, сестра каже да ћете ми их одузети. Главна сестра, Иркиња попут мене, погледа ме пријатељски се осмехујући. Пуши до миле воље, само пази да не запалиш шатор - и ја схватих да ћу вероватно некако преживети овакву негу.
Када је хирург ушао и почео преглед, рече да нико није имао појма синоћ, кад су ме донели, да сам тако тешко рањена, пошто сам деловала преплануло и свеже, и нисам се жалила. Он је сматрао да ћу, захваљујући боравку на отвореном, ускоро зацелити.
Два пута дневно он ме је лично превијао. Увек је био весео и увиђаван, никад није започињао док не бих попушила цигарету да заварам бол, и док се не бих окрепила вискијем и содом.
Милунка је са великим интересовањем пратила целу процедуру, и, једног дана, из радозналости пожеле да изброји моје ране. Када је завршила с бројањем, обавести ме да их је двадесет и четири, и од срца ме похвали речима да бол подносим као да сам Српкиња. Она се, збиља, понашала сасвим стоички.
Кад год је време било лепо, кревет ми је изношен напоље јер, будући да сам тако дуго живела ван, мене је шатор гушио. Било је ту још много српских војника у завојима, угруваних глава су седели око мог кревета. Неки су били из мог пука, и, испрва, искрадали су се да би седели са мном, док их не би отерале сестре, пошто је било против правила долазити у сестрински конак.
Када је главни пуковник Б. чуо за то, иако се у принципу тврдокорно држао правила, рече да могу да ми долазе кад год пожелим, јер ће ми иначе бити самотно. Пазили су ме као да сам једна од њих, и увек су наглашавали колико би ми било боље у њиховом шатору, уместо да лежим сама.
Неке од сестара је секирало што су ми биле дозвољене ове посете војника, па су умеле бити прилично саркастичне због моје наводне жеље да будем пребачена у мушки шатор.
Сви су ови људи снажно чезнули за домом. У то доба, читаву Србију су прегазили Бугари и Аустријанци, па војници нису знали ништа о судбини својих најближих, и лица би им се смрачила сваки пут када је пошта стизала. Причали су ми још како Британци често деле своје пакете с њима, и како им причају вести које добијају, од куће.
Неукротива Милунка
Пуковник Б. био је изузетно строг. Понекад би реконвалесценту дозвољавао да изађе из болнице, но морао је да се врати тачно у 18 часова. Један се Србин поверио осталима да планира да проведе два дана у Солуну, пошто му, како рече, Енглез не може ништа.
Шибање је било забрањено у британској војсци, а претње затвором није озбиљно схватао. Но, када се вратио са свог излета, уверио се да је пуковник држао до својих убеђења, и да је британска војска имала и те како ефикасне, и за Србина далеко више понижавајуће казне од шибања.
Мада се Енглезима и Французима не приписује бруталност, и мада су управо они оптуживали српске официре за суровост према војницима, овај је човек говорио да би радије подносио шибање недељу дана, но опет искусио што је искусио по повратку.
Једина особа коју чак ни пуковник није могао да укроти била је Милунка. Она је била сасвим своја. Била је девојка са села, а у војску је дошла са седамнаест година. Причало се да је већ упуцала човека из свог места јер јој је увредио сестру. Била је ванредно храбра, а у болници је боравила пошто је по пети пут упуцана, овај пут у бутину.
Добровољно се пријавила да пређе чистац под паљбом не би ли добавила преко потребну муницију. У томе је и успела, и док се гегала назад под тешким теретом, истоваривши га под ноге свом командиру, преврнула се. Нажалост, увек ју је нешто жестило, и будући да је била сељанка попут и њих самих, војници се према њој нису опходили као према мени. Нисам је често сретала, пошто сам била у другом батаљону.
И пре него је могла да хода како треба, она је стала на ноге и, шепајући на штакама, изашла из болнице и отишла до града без дозволе. Када се вратила наредног дана, после двадесет и четири сата одсуствовања, пуковник ју је ставио у самицу, у мали шатор, не би ли је казнио. Она је проблем решила тако што је истог часа запалила шатор.
Чим јој је нога довољно ојачала, поново је нестала, овај пут на три дана. По повратку, очајни пуковник ухапсио ју је и стрпао у мали шатор у који је поставио и стражу, но она је запањила стражаре ишетавши из шатора њима пред носем.
- Шта сам могао учинити - рече Том жалосно - Осмејала ми се када сам покушао да је задржим, а нисам могао да хладнокрвно пуцам у жену.
Долазак краља
Пуковник је беснео. Лако се носио са читавим британским пуком и болницом, а није могао да изађе на крај са Српкињом! Најзад, главна сестра, која је волела Милунку, убеди га да њој повери бригу о преступници, и да ништа о њој не пита. Тада се водник Милунка, мање-више мирно, скрасила у шатору са мном, но њено се име није смело помињати пуковнику.
Права спрдња била је када је побегла трећи пут. Добила је од српских војних власти дозволу за повратак на фронт и вратила се у болницу да се јави пуковнику и да му се захвали на свему!
Била је потпуно несвесна тога да га је нервирала, и заиста је желела да изрази захвалност за сву негу коју је добила. Но главна сестра, која није имала храбрости да је поведе до пуковника, рече јој да се он не осећа најбоље и да ће му пренети њену поруку чим се овај мало опорави.
После недељу дана мог боравка у болници, краљ Александар је послао свог ађутанта, од чега направише читаву церемонију.
У присуству пуковника, доктора, главних сестара, и осталих који су се на брзину могли окупити око кревета, он одржа говор и, на моје изненађење и одушевљење, закачи ми о пижаму Карађорђеву звезду, најдрагоценије одличје у војци, које је доносило и унапређење у старијег водника.
Милункина дивља природа није остављала места никаквој заједљивости нити љубомори.
Иако је била рањена пети пут, а да нико на то није обраћао посебну пажњу, она се искрено радовала због мене, и свима је причала о мојим сјајним подвизима на фронту - који су углавном били плод њене маште.
Убрзо пошто се вратила у пук, посетио нас је принц Александар, који ју је позвао код себе и упитао која је од нас две храбрија, на шта је она, не оклевајући, одговорила: "Сендс".
Уместо одговора, краљ јој је уручио исто одликовање и ранг.
Прва жена српски официр
Сендс, Флора (Сандес, Флора 1876-1956), енглеска болничарка, у војној историји ће остати забележена као прва жена официр у српској војсци. Почела је као медицинска сестра у Крагујевцу, али је већи део рата провела у српској војсци, прешавши с њом Албанију, као војник.
У пробоју Солунског фронта била је командир одељења. Касније, на Крфу, поред улоге преводиоца, имала је и дужност надзора над истоваром робе и њеним складиштењем.
Одлазила је у Енглеску како би агитовала за помоћ рањеницима и болеснима из Србије. Од прикупљеног новца купује 120 тона санитетског материјала и са тим драгоценим товаром креће у Србију.
Јануара 1915. стигла је у Ниш и предала санитетски материјал. Међу српским војницима се осећала као да је "део породице". Била је толико омиљена да су је војници звали "наш брат".
Флора је једина жена из Британије која је постала војник у Првом светском рату. Учествовала је у првим борбеним редовима и одликована је седам пута (носилац је престижне Карађорђеве звезде и Ордена Светог Саве).
По завршетку рата написала је аутобиографију и представила је широм света, а на предавањима је увек носила српску униформу. Њене ратне успомене су преведене на српски већ 1917. године и објављене у Солуну ("Енглескиња у српској војсци"), у преводу поднаредника Спире Радојчића, у то време познатог новинара.
Легендарна Флора Сендс, која је после Првог светског рата живела и у Београду, за време окупације престонице у Другом светском рату, испричала је ову згоду којој је присуствовала, забележену у књизи Луиз Милер "Наш брат - Живот капетана Флоре Сендс" - Једног дана Немци су спроводили неке британске ратне заробљенике улицама Београда у жељи да заплаше Србе.
Намера им је у потпуности пропала јер су заробљеници марширајући звиждукали, а стражари нису могли да спрече окупљене грађане да им кличу и да им дају цигарете.
Један заробљеник је пролазећи поред магарца подигао руку у нацистички поздрав и повикао - Хајл Хитлер, а за њим је то извела и читава поворка.
Драгоцено је њено сведочанство о Милунки Савић са којом је делила болнички шатор.
Жена са највише ордена
Милунка Савић-Глигоревић (Копривница, 1890. или 28. јун 1892 - Београд, 5. октобар 1973), жена је са највише одликовања у историји ратовања.
Рањавана је у борбама девет пута. У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се преобучена у мушкарца под именом Милун Савић. У Првом светском рату била је део "Гвозденог пука", најелитнијег Другог пука српске војске "Књаз Михаило".
Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану. Тада је заробила 23 бугарска војника.
Добила је и два француска ордена Легије части и медаљу "Милош Обилић". Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.
После демобилизације, петнаест година је радила најтеже послове. Удала се 1922, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке, а брак јој се убрзо распао.
Од 1929. радила је као чистачица у Београду. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију.
За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.
Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, на које је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној одликовањима.
Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију, а 1972. и једнособан стан у насељу Браће Јерковић. Умрла је у том стану 5. октобра 1973. године.
Њени посмртни остаци леже у Алеји великана.
Несторовић појаснио како је Тесла слао ствари у будућност: Учествовала су ТРИ НАЈВЕЋА УМА, у све умешана и породица ТРАМП?
УПОЗОРЕЊЕ ДР КОНА: Други талас вируса могућ на лето, ја га очекујем и у НОВЕМБРУ
СТИГЛО ОБЈАШЊЕЊЕ: Ево да ли ће грађани Србије морати да носе маске и хоће ли се кршење тих мера кажњавати (ВИДЕО)
Најновији подаци о оболелима: Позитивно још 263, за 24 сата умрло пет особа
Ново попуштање мера у Србији у наредних 48 сати: Отварање паркова, али и вртића!
