VEČITA TAJNA TREĆEG METKA LEBDI NAD ĐINĐIĆEVIM UBISTVOM! Politička pozadina ostala NEJASNA! Da li je ZAPAD imao ulogu?
Ako je je srpski Linkoln bio knez Mihailo Obrenović - dva atentata delilo je svega nekoliko godina.
Srpski Kenedi postao je, bez svake sumnje, Zoran Đinđić. Svakako ne po poreklu, ali po nadi koju je probudio, kontroverzama koje proizveo, mladosti, novim metodama, onda konačno po pogibiji koja je u jednakoj meri bila brutalna, sumnjiva i kobna.
Misterija Aneksa B iz Rambujea: Kako je Srbija odbila OKUPACIJU CELE ZEMLJE u pregovorima koji su SRAMOTA za kolektivni Zapad
KOME SU SMETALI SRPSKI VLADARI I ZAŠTO SU UBIJANI? Našu političku kulturu kudili oni koji su od atentata imali koristi a nisu ni pokušali da ih spreče
SRBIJA BILA NA KORAK OD NATO?! Milutinović NUDIO Amerikancima članstvo da bi SAČUVAO KOSOVO: EVO šta su mu odgovorili!
Zoran Đinđić je tog marta 2003. imao punih pedeset godina. Bio je prvi srpski premijer koga je postavila demokratski izabrana Skupština posle Nikole Pašića. Prve dve godine 21. veka obeležila je njegova zanimljiva, demijurška, ali takođe razorna i cinična aktivnost, prema kojoj niko nije bio ravnodušan. Ovaj drugi predsednik Demokratske stranke bio je pre toga predsednik Skupštine grada Beograda, narodni poslanik, gradski i opštinski odbornik. Ubijen je kao tek drugi od osamdesetak dotadašnjih predsednika srpske Vlade.
Zvanična verzija atentata od 12. marta 2003. svodi se na nekoliko jednostavnih činjenica i nedokazanih kauzalnosti. Predsednik Vlade, reformista i demokrata, bio je u sukobu sa dubokom državom bivšeg režima, dok je njegov najznačajniji koalicioni partner iz 2000. godine, tadašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica, počeo da paktira sa dubokom državom i strankama bivšeg režima. Đinđić je, prema ovom tumačenju, želeo Srbiju temeljno da modernizuje i "evropeizuje" (približi je EU i SAD), a na tom putu su bili saradnja s Haškim tribunalom i obračun sa organizovanim kriminalom. Sukob s mafijom i s njom sraslim elementima u MUP, Vojsci Jugoslavije i službama bezbednosti vodio je ka radikalnom ishodu.
Samo nekoliko nedelja nakon što je stvaranjem Državne zajednice Srbija i Crna Gora nestalo i poslednjeg učešća DSS i crnogorske Socijalističke narodne partije u vlasti, DS je trebalo da preuzme poluge moći u zajedničkoj državi, a Đinđić se spremao da započne borbu sa organizovanim kriminalom. Samo tri dana pre nego što je zakonskim promenama i završetkom istrage navodno trebalo da dođe do hapšenja kriminalne grupe oko Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića - "zemunskog klana" - i bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije pukovnika Milorada Ulemeka, dogodio se atentat na srpskog premijera.
Premijer je ubijen na ulazu u zgradu Vlade hicima iz snajperske puške... Istog dana proglašeno je vanredno stanje. Vlada je za ubistvo optužila grupu kriminalaca iz "zemunskog klana" i Milorada Ulemeka. Narednih sedmica većina optuženih je uhapšena.
Atentator je bio Zvezdan Jovanović, oficir JSO koga su uhapšeni izdali vlastima, a on sam je u istrazi priznao zločin.
Tokom potrage nije bilo ni borbi ni otpora, ali su u blizini jedne kuće u Meljaku ubijene vođe "zemunskog klana" Dušan Spasojević i Mile Luković. Tokom trajanja vanrednog stanja i policijske operacije "Sablja", uhapšena su i dvojica savetnika Vojislava Koštunice - Rade Bulatović, savetnik za pitanja bezbednosti, i general Aca Tomić, savetnik za vojsku. Oni su se, navodno, sastajali s pripadnicima "zemunskog klana".
Nedoumice oko delovanja velikih sila
"Politička pozadina" atentata postala je neka vrsta mantre pripadnika DS i saveznika. Ona se, međutim, završavala s Vojislavom Koštunicom. Koštunica nije uhapšen za vreme trajanja vanrednog stanja, a Vladina većina se do kraja godine, zahvaljujući strančarskim i nepromišljenim potezima osula i DS je izgubio izbore.
Sledeće godine Koštunica je postao premijer Vlade, koju je manjinski podržavao starorežimski SPS.
Milorad Ulemek se predao policiji proleća te, 2004. godine.
Na suđenju koje je trajalo naredne četiri godine osuđeni su izvršioci i njihovi saučesnici, a lista krivaca završila se na Ulemeku kao najvišem (penzionisanom) oficiru, i time državnom službeniku osuđenom za atentat.
Tokom procesa sudiju Marka Kljajevića zamenila je Nata Mesarović, koja će kasnije postati predsednica Vrhovnog suda.
Najveći problem ovog na sudu prihvaćenog i presuđenog rešenja predstavlja motiv.
Postojalo je uverenje da će pripadnici JSO biti isporučeni Hagu, ali njega su širili mediji koji su bliski SAD i saveznicima. Prvi spisak navodno optuženih objavio je banjalučki "Reporter". Strah od progona organizovanog kriminala svakako nije mogao biti presudan. Srpski kriminalci nikada, ni pre ni posle toga, u takvim uslovima nisu napadali ili ubijali visoke državne funkcionere. Slučaj drugog klana - "Makine grupe" - pokazao je svu neefikasnost države čije ustanove nisu objedinjene i obavezane nečim tako ekstremnim kao što je ubistvo premijera.
Drugu nedoumicu predstavlja delovanje velikih sila. Svedoci smo bar nekoliko slučajeva kada su velike sile sprečile atentate na predsednike i premijere nezavisnih država. Zapadne službe pokazale su u Haškom tribunalu koliki stepen nadzora imaju nad najvišim političkim predstavnicima balkanskih naroda. Pritom, istraga je pokazala da je u "zemunskom klanu" delovao i Srbin koji sarađuje sa CIA.
Đinđićeva vlada nije bila baš u toj meri reformska i proevropska kako su je njene apologete predstavljale posle njegove pogibije. Reforme su išle sporo, sa mnogo nedoumica. Konačno, ne baš privržen ideologijama i političkim uverenjima, Đinđić je pripremajući Srbiju za izbore 2004. uspeo da spreči izbor predsednika Republike, prvih ljudi sudstva, učinio je spornim pedesetak poslanika DSS - zbog čega je njegova vlada mesecima vodila pravi rat s Vrhovnim sudom. Miloševića je isporučio bez donesenog Zakona o saradnji s Haškim tribunalom - na osnovu uredbe.
Uoči najavljenog obračuna s mafijom bilo je izvesno da su pojedini visoki funkcioneri vlasti u dosluhu s prvim ljudima "zemunskog klana".
Čak i planirani obračun s mafijom bio je odlagan zbog nespremnosti vladajuće većine u Narodnoj skupštini Srbije - u kojoj nije bio DSS! Đinđić je, upravo zbog te raznorodnosti i nedisciplinovanosti svojih saveznika, pokušao da stekne komotniju većinu oduzimanjem poslaničkih mandata DSS. Ovaj postupak je obrazložen njihovim neredovnim prisustvom parlamentarnim sednicama. Zbog ovoga je Vlada ušla u sukob s Vrhovnim sudom, koji je presudio da mandati budu vraćeni DSS. Konačno, Vlada je popustila, mandati su vraćeni DSS, ali je pre toga sudija Aleksandar Simić, ranije član Demokratske stranke, citirao jednog poznatog pravnog mislioca prema kome "Vrhovni sud nema silu na raspolaganju, ali daje pravo svakoj sili."
U takvim uslovima pripadnici "zemunskog klana" počeli su da planiraju atentat na premijera Đinđića. [...] "Zemunski klan" je, dakle, svoje poslednje veze s pripadnicima vlasti Republike Srbije prekinuo tek u januaru 2003, svega dva meseca pre atentata na premijera Đinđića.
Pitanje Džozefa Bajdena
Đinđićeva Srbija se po cenu teških odricanja "vratila u svet", tačnije, u međunarodne ustanove, ali DZ SCG za njegovog života nije primljena čak ni u Savet Evrope. Senator Džozef Bajden, budući predsednik SAD, tvrdio je nekoliko meseci pre atentata u Nemanjinoj ulici da politiku Slobodana Miloševića nastavljaju dvojica srpskih vođa, Koštunica i Đinđić.
Lične veze pojedinih demokrata sa svetom kriminala
Pitanje veza celokupnog DOS-a s podzemljem posebna je i vrlo složena tema.
Kriminalizacija društva nastala zahvaljujući ratu, sankcijama i autoritarnom režimu, učinila je da političari budu upućeni na kriminalce, baš kao što su privreda i javni život bili duboko korumpirani. Odbijanje Miloševića da prihvati izborne rezultate postavilo je pitanje otpora policiji i vojsci koje bi režim suprotstavio građanima. Stare veze opozicionara sa bezbednosnim strukturama i njima podređenim kriminalnim klanovima tada su bile ojačane i proširene. O učešću članova "surčinskog klana", te navodno ključnoj ulozi Jedinice za specijalne operacije u prevratu od 5. oktobra, mnogo je pisano. Bez obzira na to što su domaći i strani centri moći već uspeli da pridobiju policijske i vojne komandante do tada odane Miloševiću, baš kao što je i narodna podrška režimu pala na najniži nivo, ovaj sporazum imao je veliki značaj i posebno je bio cenjen među vođama DOS. Odatle i bliskost tokom prvih godina demokratske vlade. Do spora je došlo iz nekoliko razloga, ali najvažniji među njima je što je Vlada nastavila da pruža podršku delimično legalizovanom delu ovih kriminalnih organizacija na čijem čelu je bio Ljubiša Buha Čume.
O ličnim vezama prvih ljudi Demokratske stranke sa svetom kriminala mnogo je govoreno i spekulisano. Činjenica je da je Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe DOS u Narodnoj skupštini Srbije i kasniji potpredsednik srpske Vlade, posećivao kriminalna sedišta, obilazio kriminalce u zatvoru, slavio i drugovao s njima. O svemu tome svedočio je i jedan od ključnih zaštićenih svedoka Dejan Milenković Bagzi, koji je policiji i odao Spasojevića i Lukovića. Međutim, ovom svedočenju, kad je reč o vezama i odnosima svedoka s premijerom i drugim pripadnicima vlasti, tužilac nije poklonio posebnu pažnju.
Prvi put atentat je nameravan kad se premijer vraćao s Kopaonika. Atentatori su odustali od svoje namere. Drugi put je, prilikom premijerovog puta u Banjaluku, na putu za aerodrom kasniji zaštićeni svedok Milenković Bagzi pokušao da kamionom izazove saobraćajnu nesreću i omogući atentatorima da ubiju premijera i njegove pratioce.
Pokušaj nije uspeo. Milenković je uhapšen, ali je ubrzo pušten iz pritvora. Zloupotreba viših instanci u policiji i sudstvu tada je opravdavana navodnom nestručnošću Đinđićevog obezbeđenja. Indikativno je da se ambasador SAD tada protivio Đinđićevom putovanju u Banjaluku, pa je pomoćnica ministra spoljnih poslova pokušavala da razgovara s premijerom i uveri ga da bi trebalo da odloži ovo putovanje.
Iako je u početku odbijao ozbiljnost ovog pokušaja atentata, premijer Srbije je kasnije dao izjavu u kojoj je jasno osudio one koji su pustili Milenkovića i ustvrdio da je bio žrtva pokušaja ubistva.
Zatvaranje kruga oko premijera
Oko premijera se zatvarao krug: nekoliko dana pred navodno planirano je hapšenje pripadnika "zemunskog klana" na osnovu svedočenja Ljubiše Buhe, koji je prethodno dugo bežao pred "zemuncima", njegov bliski saradnik Čedomir Jovanović otputovao je u inostranstvo na odmor. Šef njegovog obezbeđenja Vladimir Vukosavljević podneo je ostavku. "Zemunci", potencijalni atentatori, nestali su iz javnosti. Njihovi praćeni telefoni su isključeni. Premijer je, međutim, nastavio sa dotadašnjim radnim rasporedom i životnim navikama.
Hitno renoviranje mesta zločina budi sumnju u zvaničnu verziju
Prema presudi, atentat je organizovan sa dva motiva: da bi bila zaustavljena saradnja s Haškim tribunalom i prekinut rad Specijalnog tužilaštva. Tek u pozadini svega, često spominjan u medijima, bio je državni udar. Cilj prevrata trebalo je da bude uspostavljanje druge vlade, ali je ostalo nejasno ko bi bio na njenom čelu. Dok su iz DS uglavnom optuživali Koštunicu i DSS, bilo je indicija da bi to trebalo da budu snage Miloševićevog režima, ali spominjane su čak i namere prvih ljudi "zemunskog klana" da lično stupe u buduću vladu. Neobično je, međutim, da za učešće u prevratu optužuju i one koji su u to vreme planirali da trajno odu iz Srbije, između ostalog i zbog toga. Supruga zatočenog Slobodana Miloševića, koju više nije štitio poslanički imunitet, otputovala je nečujno u Rusku Federaciju, gde se još 2000. sklonio njihov sin Marko. Vojislav Šešelj je samo mesec dana ranije morao da ispuni obećanje i dobrovoljno se preda Haškom tribunalu. Glavna tužiteljka tribunala Karla del Ponte zabeležila je da joj je Đinđić, na njen zahtev da isporuči Šešelja - koji je odavno bio najavio da će se u slučaju podizanja optužnice dobrovoljno predati - rekao: "Uzmi ga i nemoj da ga vraćaš." Za razliku od premijera Srbije, predsednik Srpske radikalne stranke nije krio animozitet prema političkom protivniku. Na zboru s kojeg je otputovao u Hag, gde će boraviti punih dvanaest godina, najavio je krvave dane. Njegov zamenik i budući predsednik Srbije Tomislav Nikolić tražio je od okupljenih da nedavno povređenom Đinđiću prenesu da je i Tito pred smrt imao probleme s nogom. Ipak, ako je cilj atentata bio preuzimanje vlasti ili zaustavljanje saradnje s Hagom, zar nije bilo logično da prvi ljudi starog režima makar još malo ostanu u Srbiji?
Na Đinđića je pucano iz snajpera dok je pokušavao da uđe u zgradu Vlade. Kada su automobili prilazili Vladi, nije bilo radio-veze između kolone u kojoj se nalazio i obezbeđenja u Vladi. Nije radila sigurnosna kamera. Tunel kojim bi kolona ušla u zgradu Vlade bio je zatvoren zbog radova.
Bilo je to u sredu 12. marta 2003, u 12.45.
Premijera su pogodila dva metka, jedan od njih u srce. Zajedno s njim ranjen je i Milan Veruović, jedan od njegovih pratilaca.
Đinđić je trenutno podlegao smrtnim ranama.
I dok je zvanična priča o ubistvu odmah prihvaćena, pitanje njegove političke pozadine oduzeto je sudstvu i predato politici. Dok je raspravljano o tome da li su iza atentata DSS ili stranke bivšeg režima, navodno nesumnjiva odgovornost za atentat zasnovana je na spornim dokazima neobične sudbine. Milorad Ulemek Legija, budući najznačajniji osuđeni, trudio se da ga 12. marta vide daleko od zgrade Vlade i centra grada, ali je po raspisivanju poternice pobegao. "Zemunski klan" se raspao odmah po uvođenju vanrednog stanja. Atentator Zvezdan Jovanović uhapšen je na osnovu izjava uhapšenih pripadnika klana, ali osim priznanja koje je kasnije porekao, pošto mu je navodno bilo zaprećeno porodici, nije bilo drugih dokaza. Puška kojom je premijer, navodno, ubijen pronađena je sumnjivo lako i praktično nije bila sakrivena. Ona nije nesporno dovedena u vezu sa atentatom. DNK uzorci važni za istragu su se "pokvarili". Zločin nikada nije rekonstruisan. Svedočenja su bila neujednačena, a atentatore praktično niko od očevidaca s lica mesta nije prepoznao. Đinđićevi pratioci čuli su svi do jednog zvuk tri ispaljena metka. Sećali su se i da je premijer stajao licem okrenut ka sporednom ulazu u Vladu, a ne leđima. Pritisci koji su doveli do izmene većine njihovih iskaza i izolacije Veruovića, koji je ostao nepokolebljiv u svom svedočenju, kao i brzo renoviranje mesta zločina, budili su osnovane sumnje u zvaničnu verziju.
Ubistvo Spasojevića i Lukovića za vreme trajanja akcije "Sablja" bilo je takođe sumnjivo.
Nosili su sa sobom teško naoružanje, ali je kod njih pronađeno svega deset evra. Na njima su bili vidljivi tragovi mučenja. Predaja Milorada Ulemeka Legije, maja 2004, ništa nije promenila u našim saznanjima. Akcija "Sablja" rasvetlila je još sedamnaest ubistava, među kojima i pogubljenje Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Predsedništva Srbije, i ubistvo na Ibarskoj magistrali. Ulemek se predao iz sasvim nejasnih razloga dva meseca nakon formiranja prve, manjinske vlade Vojislava Koštunice. Na suđenju nije rekao ništa novo, a suočio se s maksimalnim kaznama robije, kako za ubistvo Zorana Đinđića tako i za slučajeve Stambolića i Ibarske magistrale. Indikativno je da su se s njim posle predaje prvo sastali ministri unutrašnjih poslova i pravde, direktor Bezbednosno-informativne agencije, direktor RTS-a i premijer Vojislav Koštunica. Nije poznato o čemu su razgovarali.
Izvor: Srbija Danas/Novosti/Čedomir Antić (Iz knjige "Ubistva u srpskoj istoriji" u izdanju "Vukotić media")
