DESET NAČINA NA KOJE JE KORONA PROMENILA SVAČIJI ŽIVOT: Crno nam se piše, ali jedna stvar je ipak ohrabrujuća!
Smanjena reprodukcija dovešće do opadanja brojnosti populacije, samim tim i do privredno-ekonomskih posledica, a žene su već sada u nepovoljnijem položaju
Koliko ćemo se kao ljudi i kao društvo promeniti za i nakon pandemije, pitanje je koje je postavljeno već i pre njenog početka, kada je bilo vidljivo da je novi koronavirus SARS-CoV-2 nešto što će uzdrmati svet. Multidisciplinarni tim američkih naučnika s prestižnih tamošnjih Univerziteta, poput Harvarda ili UCLA, dao je analizu 90 do sada sprovedenih društvenih i psiholoških studija te je svoje zaključke predstavio kroz deset ključnih tačaka promene naše svesti i društva u kojem živimo.
I te se promene ne odnose samo na one koji su oboleli od bolesti COVID-19 već i sve druge, jer je očigledno da se od uticaja pandemije ne može pobeći. Studija pod naslovom "Pandemijsko razotkrivanje ljudskog bića: Uvid u 10 promena" objavljena je u uglednom naučnom časopisu "Publikacija nacionalne Akademije nauka SAD-a (PNAS)", službenom glasniku američke Akademije nauka.
SITUACIJA SE SMIRILA: Ponovo otvorena oblast oko Trijumfalne kapije u Parizu (VIDEO)
HAOS U ITALIJI! OPSADNO STANJE ZBOG PROTESTA I KORONE: Apel i alarm sa svih strana na Apeninskom poluostrvu
RUSI UPUTILI PRIJAVU SZO: Hoće ubrzanu registraciju vakcine"Sputnik 5"
Već iz samog naslova, "Pandemijsko razotkrivanje ljudskog bića: Uvid u 10 promena", može se zaključiti da američki naučnici smatraju kako bi ovi uticaji mogli zaista biti evolucijski, dakle trajni, od ključnog uticaja na prirodu ljudskog postojanja. Neki od uvida su logični, neki neočekivani, čak i šokantni, no ne može se poreći da su itekako mogući te da ih već i osećamo. Studija na pandemiju gleda kao na jedan globalni društveni eksperiment.
Proučava se uticaj virusa na ljudsku psihologiju. Stručnjaci razvijaju dve teorije. Jedna je hoće li domaćin, zaraženi, potiskivati svoj osećaj bolesti čime pospešuje prenošenje virusa. Pogotovo se ta mogućnost pojačava ako je zaraženi bez simptoma. Sledeća teorija je promena ponašanja zaraženog u smeru poremećaja raspoloženja, pomeranja ka maničnosti kada domaćin potiskuje svoj osećaj bolesti i želi da pojača svoju društvenu aktivnost iako je svestan da će to dovesti do širenja virusa. Stručnjaci se ovde pozivaju na ranija iskustva s gripom i drugim koronavirusima kod kojih su takve promene raspoloženja primećene. Nije još poznato, odnosno nema naučnih dokaza o tome utiče li SARS-CoV-2 na našu neuralnu mašineriju u svoju korist. Način na koji virus utiče na naše ponašanje, ima uticaja i na epidemiološki model, odnosno njegovo širenje u različitim fazama zaraženosti domaćina.
Koliko god mera karantina bila efikasna u borbi protiv virusa SARS-CoV-2, postoji i ona druga strana, a to je da za vreme izolacije nismo izloženi drugim mikrobima. U svakom slučaju to je dobro u ranim fazama čovekovog razvoja, deca će ostati van dometa niza opasnih virusa. Ipak, normalan razvoj ljudskog mozga traži i dovoljnu i diverzifikovanu izloženost mikrobima. Osim velike antimikrobne zaštitne uloge, ljudski ekosistem mikroorganizama (mikrobiota), koji nastanjuju one delove našeg tela koji su izloženi delovanju okoline, ima i bitan uticaj na imunosistem čoveka. Njena zaštitna uloga ogleda se na različite načine. Mikrobiota creva sprečava naseljavanje štetnih (patogenih) mikroorganizama tako što im zauzima životni prostor, "nadmeće" se s njima za hranjive materije, udružuje se u grupe s antipatogenim učinkom, te stimuliše lokalni imunološki odgovor. Da se ljudska mikrobiota često smatra posebnim, tzv. "zaboravljenim" organom, može se sve češće pročitati.
Odbojnost, odnosno gađenje, kao deo istorije naše evolucije stručnjaci nalaze izuzetno korisnim kada se radi o pandemiji. Naime, odbojnost nas štiti na tri načina. Prvo, nećemo jesti hranu za koju na neki način osetimo da skriva otrove ili druge štetne mikroorganizme. Drugo, omogućiće da izbegnemo neadekvatnog seksualnog partnera u smislu da to ne bude bliski rođak, a samim tim i odnos koji bi mogao uroditi deformisanim potomkom. I treće, najbitnije, odbojnost nam pruža urođeni odgovor na pojavu nekoga ko pokazuje simptome bolesti ili na sebi ima tragove nekih izlučevina. Dakle, i unos hrane i polni odnos i kontakt regulisani su ovom osobinom koju smo razvijali tokom drugih pandemija u istoriji koje su se prenosile hranom, seksualnim odnosom, ili kontaktom. Kod COVID-19, primećujemo i sami, ta osobina zna da bude potisnuta, pogotovo ako je nosilac asimptomatski. Rešenje je pravilno informisanje, ali i odluka da se ipak distanciramo čak i od najbližih bude li potrebno.
Očigledno je da se ustaljeni načini dolaska do uspešne reprodukcije, uključujući tu i dugotrajne veze i neobavezni seks, kroz istoriju menjaju. Kratkotrajne veze i neobavezni seks ovde su najviše pogođeni zbog očitog straha od toga je li odabrani partner možda nosilac virusa. Primećeno je da sada takve kratkotrajne veze zamenjuju njihove onlajn verzije – seksting, virtuelni seks. Upotreba kondoma, naime, ne znači ništa kod prenosa novog koronavirusa. Iako se dugotrajne veze u tom slučaju nameću kao logična, pa i najpovoljnija alternativa, veliko je pitanje kako će parovi koji su se upoznali onlajn reagovati kada se sretnu uživo. Isto tako, predvidljivo je da će se žene lakše odlučivati za finansijski stabilne muškarce, kao što će se i muškarci lakše odlučivati na traženje partnerke kada to postignu. I to će sasvim sigurno uticati i na demografiju.
Žene se u ovom scenariju pojavljuju kao izrazito pogođena grupa. Kako je veliki broj dece prisiljen da ostane kod kuće zbog nemogućnosti odlaska u školu, ko u porodici ostaje s njima? Statistike govore i da su do aprila ove godine više radnih mesta izgubile žene nego muškarci zbog toga što su više radnih mesta imale u industrijama koje su najviše pretrpele zbog pandemije. A prema ranijim istraživanjima, svejedno su žene više bile pod stresom zbog odgoja dece nego muškarci. Delom je to i zbog onoga što se kod nas kolokvijalno naziva "biološkim satom", puno kraćim vremenom za zasnivanje porodice kod žene nego kod muškaraca, zbog čega žene osećaju veći pritisak. Sve ovo, uz još neke razloge koje studija navodi, moglo bi dovesti do regresije prema tradicionalnim rodnim normama. Gubitak ekonomske nezavisnosti kod žena to bi svakako pospešio.
Uvreženo je mišljenje da nas nevolja zbližava. Prilikom terorističkih napada, ili prirodnih katastrofa, na primer, ne padamo u divljaštvo, nego suprotno, nastojimo pomoći jedni drugima. Smatra se da je društveno distanciranje koje se primenjuje u ovoj pandemiji najmasovniji čin saradnje u istoriji čovečanstva. Ljudska je priroda u svojoj osnovi dobra, a kada se liši društvenih ograničenja, svi se izjednačimo i postajemo velikodušniji. Međutim, kod nacija koje su pretrpele uzastopne pandemije ili katastrofe primećuje se viši nivo introvertnosti. Pa tako i neke nove studije govore kako društveno distanciranje nije samo čin usmeren ka opštem dobru, već i zaštiti sebe samih. Primer društva u kojem pandemija nije spojila ljude, odnosno nije pokazala da ljudi postaju bolji i više empatični jesu SAD.
Studija zaključuje kako od pandemija i katastrofa koje su se događale i samo u ovom veku nismo kao čovečanstvo naučili – ništa. Iako smo kroz istoriju prolazili kroz stalne pretnje, počevši od života u malim grupama kojima su pretile glad, predatori, izrabljivanje, sve do sada nismo evoluirali na način koji bi nas naterao da razmišljamo o pitanju – šta ako? Videli smo šta pandemije mogu učiniti, da su stvarne, no opet, u ovoj pandemiji skloni smo teorijama zavere, neverovanju u naučne dokaze, samozavaravanju. Čak i po cenu dovođenja u pitanje budućnosti onih koji dolaze posle nas. Očigledno je da nismo razvili predispoziciju koja bi nam omogućila da svet oko sebe shvatamo temeljeno na činjenicama. Radije tražimo dokaze koji će podupreti naša lična uverenja nego ono što je zaista stvarno. Čak se nećemo ni upuštati u raspravu kojom bismo nekoga razuverili od neke dezinformacije.
Nosimo dvostruko nasleđe, prolazimo kroz dve evolucije, genetsku i kulturnu. Genetska je, naravno, daleko sporija od kulturne. Ako znamo da je na snazi ta teorija dvostrukog nasleđa – kako postići da kulturna, društvena evolucija teče brže, nakon čega bi je pratila i ona genetska, pitaju se naučnici. Kao prolazno vreme uzeli su izuzetno brzu genetsku evoluciju virusa. Jedan je odgovor vrsta darvinističkog procesa u kojem bi se odabrala meta prirodnog odabira poput smanjenja transmisije virusa, a od različitih ispitivanja virusa uzeli bi se najbolji rezultati do kojih smo došli. Međutim, ako taj proces nije pomno kontrolisan, može doneti više štete nego koristi. I takav proces mora biti imun na političke, korporativne ili nacionalističke interese. Prvi put u istoriji imamo tehnološke mogućnosti da svet pretvorimo u globalno selo i sprovedemo jedan takav proces kako bismo suzbili pandemiju.
U kolektivnom odgovoru na pandemiju postoje razlike od nacije do nacije. One koje su se kroz istoriju susretale s ekološkim i od čoveka uzrokovanim pretnjama poput prirodnih katastrofa, bolesti, manjka resursa, invazijama - povezanije su, podložnije striktnijim društvenim normama te imaju nisku toleranciju na odskakanje od tih normi. Nacije koje nisu u istoriji imale tih situacija takve osobine nemaju. I to utiče na njihovo prilagođavanje pretnji. Nacije koje su imale sposobnosti da kao čvrsto povezana grupa kažnjavaju neposlušnog pojedinca i lakše odgovaraju na pretnju brže su se razvijale. Bile su u prednosti nad onima koje to nisu mogle. Ovo se najbolje videlo na početku pandemije kada su države poput Japana, Južne Koreje ili Kine lako i brzo odgovorile na pretnju, dok su ostale imale problem i često kontroverzne odgovore na tu pretnju. Španija, Brazil i SAD imale su – eksploziju.
Iako se prema dosta ovih tačaka može zaključiti kako ćemo nakon pandemije neminovno deevoluirati jer će žene teže postizati ekonomsku nezavisnost, a rađaće se manje dece pa će neke populacije i izumirati, ipak nije baš tako. Prvo, pokazuje se da smo ipak zdraviji, sitiji, bogatiji, bezbedniji i obrazovaniji, bez obzira na svoja biološka ograničenja. Naš napredak ne može omesti ni naša priroda čije temelje ne možemo promeniti, tvrde naučnici. Jer, ljudsku narav čine tri kognitivne sprege – primenjeno znanje iliti know-how, jezik kojim međusobno možemo deliti i kombinovati ideje stečene primenjenim znanjem, te društvenost koja nas motiviše da sve to kombinujemo s nama sličnima zbog zajedničke koristi.
