ДЕСЕТ НАЧИНА НА КОЈЕ ЈЕ КОРОНА ПРОМЕНИЛА СВАЧИЈИ ЖИВОТ: Црно нам се пише, али једна ствар је ипак охрабрујућа!
Смањена репродукција довешће до опадања бројности популације, самим тим и до привредно-економских последица, а жене су већ сада у неповољнијем положају
Колико ћемо се као људи и као друштво променити за и након пандемије, питање је које је постављено већ и пре њеног почетка, када је било видљиво да је нови коронавирус САРС-ЦоВ-2 нешто што ће уздрмати свет. Мултидисциплинарни тим америчких научника с престижних тамошњих Универзитета, попут Харварда или УЦЛА, дао је анализу 90 до сада спроведених друштвених и психолошких студија те је своје закључке представио кроз десет кључних тачака промене наше свести и друштва у којем живимо.
И те се промене не односе само на оне који су оболели од болести COVID-19 већ и све друге, јер је очигледно да се од утицаја пандемије не може побећи. Студија под насловом "Пандемијско разоткривање људског бића: Увид у 10 промена" објављена је у угледном научном часопису "Публикација националне Академије наука САД-а (ПНАС)", службеном гласнику америчке Академије наука.
СИТУАЦИЈА СЕ СМИРИЛА: Поново отворена област око Тријумфалне капије у Паризу (ВИДЕО)
ХАОС У ИТАЛИЈИ! ОПСАДНО СТАЊЕ ЗБОГ ПРОТЕСТА И КОРОНЕ: Апел и аларм са свих страна на Апенинском полуострву
РУСИ УПУТИЛИ ПРИЈАВУ СЗО: Хоће убрзану регистрацију вакцине"Спутник 5"
Већ из самог наслова, "Пандемијско разоткривање људског бића: Увид у 10 промена", може се закључити да амерички научници сматрају како би ови утицаји могли заиста бити еволуцијски, дакле трајни, од кључног утицаја на природу људског постојања. Неки од увида су логични, неки неочекивани, чак и шокантни, но не може се порећи да су итекако могући те да их већ и осећамо. Студија на пандемију гледа као на један глобални друштвени експеримент.
Проучава се утицај вируса на људску психологију. Стручњаци развијају две теорије. Једна је хоће ли домаћин, заражени, потискивати свој осећај болести чиме поспешује преношење вируса. Поготово се та могућност појачава ако је заражени без симптома. Следећа теорија је промена понашања зараженог у смеру поремећаја расположења, померања ка маничности када домаћин потискује свој осећај болести и жели да појача своју друштвену активност иако је свестан да ће то довести до ширења вируса. Стручњаци се овде позивају на ранија искуства с грипом и другим коронавирусима код којих су такве промене расположења примећене. Није још познато, односно нема научних доказа о томе утиче ли САРС-ЦоВ-2 на нашу неуралну машинерију у своју корист. Начин на који вирус утиче на наше понашање, има утицаја и на епидемиолошки модел, односно његово ширење у различитим фазама заражености домаћина.
Колико год мера карантина била ефикасна у борби против вируса САРС-ЦоВ-2, постоји и она друга страна, а то је да за време изолације нисмо изложени другим микробима. У сваком случају то је добро у раним фазама човековог развоја, деца ће остати ван домета низа опасних вируса. Ипак, нормалан развој људског мозга тражи и довољну и диверзификовану изложеност микробима. Осим велике антимикробне заштитне улоге, људски екосистем микроорганизама (микробиота), који настањују оне делове нашег тела који су изложени деловању околине, има и битан утицај на имуносистем човека. Њена заштитна улога огледа се на различите начине. Микробиота црева спречава насељавање штетних (патогених) микроорганизама тако што им заузима животни простор, "надмеће" се с њима за храњиве материје, удружује се у групе с антипатогеним учинком, те стимулише локални имунолошки одговор. Да се људска микробиота често сматра посебним, тзв. "заборављеним" органом, може се све чешће прочитати.
Одбојност, односно гађење, као део историје наше еволуције стручњаци налазе изузетно корисним када се ради о пандемији. Наиме, одбојност нас штити на три начина. Прво, нећемо јести храну за коју на неки начин осетимо да скрива отрове или друге штетне микроорганизме. Друго, омогућиће да избегнемо неадекватног сексуалног партнера у смислу да то не буде блиски рођак, а самим тим и однос који би могао уродити деформисаним потомком. И треће, најбитније, одбојност нам пружа урођени одговор на појаву некога ко показује симптоме болести или на себи има трагове неких излучевина. Дакле, и унос хране и полни однос и контакт регулисани су овом особином коју смо развијали током других пандемија у историји које су се преносиле храном, сексуалним односом, или контактом. Код COVID-19, примећујемо и сами, та особина зна да буде потиснута, поготово ако је носилац асимптоматски. Решење је правилно информисање, али и одлука да се ипак дистанцирамо чак и од најближих буде ли потребно.
Очигледно је да се устаљени начини доласка до успешне репродукције, укључујући ту и дуготрајне везе и необавезни секс, кроз историју мењају. Краткотрајне везе и необавезни секс овде су највише погођени због очитог страха од тога је ли одабрани партнер можда носилац вируса. Примећено је да сада такве краткотрајне везе замењују њихове онлајн верзије – секстинг, виртуелни секс. Употреба кондома, наиме, не значи ништа код преноса новог коронавируса. Иако се дуготрајне везе у том случају намећу као логична, па и најповољнија алтернатива, велико је питање како ће парови који су се упознали онлајн реаговати када се сретну уживо. Исто тако, предвидљиво је да ће се жене лакше одлучивати за финансијски стабилне мушкарце, као што ће се и мушкарци лакше одлучивати на тражење партнерке када то постигну. И то ће сасвим сигурно утицати и на демографију.
Жене се у овом сценарију појављују као изразито погођена група. Како је велики број деце присиљен да остане код куће због немогућности одласка у школу, ко у породици остаје с њима? Статистике говоре и да су до априла ове године више радних места изгубиле жене него мушкарци због тога што су више радних места имале у индустријама које су највише претрпеле због пандемије. А према ранијим истраживањима, свеједно су жене више биле под стресом због одгоја деце него мушкарци. Делом је то и због онога што се код нас колоквијално назива "биолошким сатом", пуно краћим временом за заснивање породице код жене него код мушкараца, због чега жене осећају већи притисак. Све ово, уз још неке разлоге које студија наводи, могло би довести до регресије према традиционалним родним нормама. Губитак економске независности код жена то би свакако поспешио.
Уврежено је мишљење да нас невоља зближава. Приликом терористичких напада, или природних катастрофа, на пример, не падамо у дивљаштво, него супротно, настојимо помоћи једни другима. Сматра се да је друштвено дистанцирање које се примењује у овој пандемији најмасовнији чин сарадње у историји човечанства. Људска је природа у својој основи добра, а када се лиши друштвених ограничења, сви се изједначимо и постајемо великодушнији. Међутим, код нација које су претрпеле узастопне пандемије или катастрофе примећује се виши ниво интровертности. Па тако и неке нове студије говоре како друштвено дистанцирање није само чин усмерен ка општем добру, већ и заштити себе самих. Пример друштва у којем пандемија није спојила људе, односно није показала да људи постају бољи и више емпатични јесу САД.
Студија закључује како од пандемија и катастрофа које су се догађале и само у овом веку нисмо као човечанство научили – ништа. Иако смо кроз историју пролазили кроз сталне претње, почевши од живота у малим групама којима су претиле глад, предатори, израбљивање, све до сада нисмо еволуирали на начин који би нас натерао да размишљамо о питању – шта ако? Видели смо шта пандемије могу учинити, да су стварне, но опет, у овој пандемији склони смо теоријама завере, неверовању у научне доказе, самозаваравању. Чак и по цену довођења у питање будућности оних који долазе после нас. Очигледно је да нисмо развили предиспозицију која би нам омогућила да свет око себе схватамо темељено на чињеницама. Радије тражимо доказе који ће подупрети наша лична уверења него оно што је заиста стварно. Чак се нећемо ни упуштати у расправу којом бисмо некога разуверили од неке дезинформације.
Носимо двоструко наслеђе, пролазимо кроз две еволуције, генетску и културну. Генетска је, наравно, далеко спорија од културне. Ако знамо да је на снази та теорија двоструког наслеђа – како постићи да културна, друштвена еволуција тече брже, након чега би је пратила и она генетска, питају се научници. Као пролазно време узели су изузетно брзу генетску еволуцију вируса. Један је одговор врста дарвинистичког процеса у којем би се одабрала мета природног одабира попут смањења трансмисије вируса, а од различитих испитивања вируса узели би се најбољи резултати до којих смо дошли. Међутим, ако тај процес није помно контролисан, може донети више штете него користи. И такав процес мора бити имун на политичке, корпоративне или националистичке интересе. Први пут у историји имамо технолошке могућности да свет претворимо у глобално село и спроведемо један такав процес како бисмо сузбили пандемију.
У колективном одговору на пандемију постоје разлике од нације до нације. Оне које су се кроз историју сусретале с еколошким и од човека узрокованим претњама попут природних катастрофа, болести, мањка ресурса, инвазијама - повезаније су, подложније стриктнијим друштвеним нормама те имају ниску толеранцију на одскакање од тих норми. Нације које нису у историји имале тих ситуација такве особине немају. И то утиче на њихово прилагођавање претњи. Нације које су имале способности да као чврсто повезана група кажњавају непослушног појединца и лакше одговарају на претњу брже су се развијале. Биле су у предности над онима које то нису могле. Ово се најбоље видело на почетку пандемије када су државе попут Јапана, Јужне Кореје или Кине лако и брзо одговориле на претњу, док су остале имале проблем и често контроверзне одговоре на ту претњу. Шпанија, Бразил и САД имале су – експлозију.
Иако се према доста ових тачака може закључити како ћемо након пандемије неминовно дееволуирати јер ће жене теже постизати економску независност, а рађаће се мање деце па ће неке популације и изумирати, ипак није баш тако. Прво, показује се да смо ипак здравији, ситији, богатији, безбеднији и образованији, без обзира на своја биолошка ограничења. Наш напредак не може омести ни наша природа чије темеље не можемо променити, тврде научници. Јер, људску нарав чине три когнитивне спреге – примењено знање илити know-how, језик којим међусобно можемо делити и комбиновати идеје стечене примењеним знањем, те друштвеност која нас мотивише да све то комбинујемо с нама сличнима због заједничке користи.
