Ko će i kada stati na put daljem raslojavanju stanovništva u SAD i da li se taj proces može zaustaviti?
Nekada je preovladavalo mišljenje da su SAD obećana zemlja, ali je jednakost životnih šansi u toj zemlji danas samo floskula
Bolna stanja duše često bolje opisuju umetnici nego naučnici i slični intelektualci. Lomove u središtu osećanja, htenja i mišljenja savremene Amerike posebno razumljivo izražava Brus Springstin.
TROCIFREN BROJ UMRLIH ZA DAN! Pandemija nema milosti, brojevi kritični u ovoj evropskoj državi
KORONA SATERALA HOLANDIJU U ĆOŠAK: Od sutra na snazi nove mere u borbi protiv opakog virusa
ČAVUŠOGLU NAPAO ŠVEDSKU ŠEFICU DIPLOMATIJE: Na konferenciji za novinare nastao haos
Najveći roker današnjice u hitu "We Take Care of Our Own" tako upozorava na suprotnost između izvornih ideala Sjedinjenih Američkih Država i čemerne stvarnosti miliona žitelja te velike zemlje. Uz žestoke gitarske rifove, istovremeno se pita gde su oči s htenjem da vide, srca vođena milosrđem, ljubav koja ne ostavlja na cedilu, rad koji aktivira ruke i oslobađa dušu, duh koji vlada ljudima, obećanje koje vodi od mora do mora koje blješti. Navedene i slične iskaze muzička zvezda pod adekvatnim nadimkom "The Boss" ("Gazda") na impresivan način kombinuje s refrenom: "Gdegod se ova zastava vije/ Mi se brinemo za svoje". Tu poruku u isti mah odašilje s ironijom i bez nje: satirično reaguje na neuspehe vlasti u stvaranju uslova za prevladavanje teškoća običnih ljudi, no pozivajući se pritom na vrednosti poput rodoljublja i rada te ističe proaktivan američki pristup životu. U pesmi kombinuje prvo lice jednine i množine: traumu najviše opisuje na koži individue, a katarzu naznačava kao povratak izvornoj brizi za zajednicu; sugerišući da tu brigu valja obnoviti jer "se put dobrih namera osušio poput kosti".
Uvid u citiranu pesmu planetarno popularnog, ali i izrazito društveno angažovanog muzičara, uz ostalo pokazuje kako su u krivu oni koji uzroke mučnih problema u današnjem SAD-u isključivo ili dominantno vežu za Donalda Trampa i njegov, u mnogim aspektima bizaran predsednički mandat.
Naime, navedeni hit je objavljen u sklopu albuma "Wrecking Ball" ("Kugla za rušenje") u martu 2012. godine kad je Barak Obama bio u kampanji za svoj drugi mandat, a taj ga je prvi Afroamerikanac na dužnosti predsednika SAD-a, uz pristanak svog simpatizera Springstina, koristio na svojim skupovima. Parafrazirajući američkog intelektualca Džonatana Rauha, može se ustanoviti kako je populista Tramp kao vodeći političar dodatno pogoršao haos koji je itekako bio prisutan i znatno pre njegovog dolaska na vlast, prilično uslovljenog baš tim haosom.
Političke i socijalne zbrke bilo je i u ranijim vremenima, ali se izrazitije javila sedamdesetih godina prošloga veka; nered u društvu se, opet, jako intenzivirao u sledećoj deceniji (vladavina Ronalda Regana) kad je u toj zemlji potpuno prevladao neoliberalni obrazac kapitalizma. Pušteno s lanca državne kontrole, nezajažljivo čudovište profita već je krajem prošlog veka progutalo ili izgrizlo neke industrije i devastiralo cele regije, gradove i socijalne grupe (o tome, uz ostalo, govore dokumentarci Majkla Mura). Od tada do danas napukline u duši Amerike, koje su ponajpre simptomi opisanog haosa, bivaju za nebrojene građane sve bolnije i teže podnošljive. Fokus na poremećaje (ostvarenja) vrednosti jednakosti kao važnog aspekta ozbiljnih poremećaja duše savremenih SAD-a, je nešto na šta u poslednje vreme glasno upozorava Džo Bajden. Ta je društvena vrednost još od usvajanja Deklaracije o nezavisnosti 1776. jedan od nosećih stubova navedene duše, odnosno kolektivne slike o njoj. U nekim razdobljima ta je ideja vodilja funkcionisala i kao stecište društvene realsnoti, npr. u vreme ekonomski i socijalno blagotvornog "Nju Dila" koji je umešno predvodio veliki državnik Frenklin Delano Ruzvelt. Nužno je pojasniti kako se u tom značenju (pojma) jednakosti ne radi o alokaciji nagrada (radikalni egalitarizam koji je ponajpre svojstven autoritarnom sistemu realnog socijalizma), nego se ona odnosi na distribuciju društvenih položaja u smislu istovetnih mogućnosti.
U poslednjih pola veka jednakost životnih šansi sve manje stanuje u SAD-u. Osnovne životne potrebe ljudi očito se ponajviše realizuju po obrascima neravnopravnosti. Izraženo jezikom socijalne realnosti, savremeni Amerikanci uglavnom nemaju jednake mogućnosti da ostvare sledeće: osiguraju svojoj deci kvalitetno i za napredak u životu uglavnom nužno obrazovanje; kad su bolesni budu primereno lečeni; kao jednaki pred zakonom imaju adekvatan tretman policije i sudova; kandiduju se lično na izborima pa i svojim glasovima dovedu na vlast upravljače koji odgovaraju njihovim interesima i stremljenjima; ostvare uspeh u preduzetničkim poduhvatima, i slično.
Napretek je pokazatelja osetne prisutnosti navedenih i drugih životnih aspekata vezanih za nejednakost u SAD-u. Pripadajuća lišavanja stvaraju veliko nezadovoljstvo među mnogim običnim građanima, a to je posebno prisutno među Afroamerikancima i pripadnicima drugih manjina. Na univerzitetima, a naročito na onim kvalitetnim, zapravo mogu mirno studirati ponajviše devojke i mladići iz imućnih porodica ili oni čiji su roditelji iz srednjeg sloja godinama štedeli za tu svrhu, dok ostali moraju uzimati velike kredite što kasnije mnoge zbog teškoća otplate pretvara u svojevrsne večite dužnike; mnogi nadareni i ambiciozni tinejdžeri zbog siromaštva svojih porodica i ne mogu upisati studije.
Proporcionalno vredna reforma zdravstvenog sistema koju je preduzeo Barak Obama u poslednjih je tri i po godine intervencijama Trampa i vodećih republikanaca znatno anestezirana, što znači da i dalje milioni ljudi sebi ne mogu priuštiti skupo osiguranje i nemaju za to vezanu zaštitu; upravo je to jedan od glavnih razloga zašto Amerikanci u proseku umiru mlađi i za života su manje zdravi od Evropljana i stanovnika nekih drugih delova sveta. Policijska maltretiranja običnih građana, posebno Afroamerikanaca, toliko su učestala i katkad pogubna (ubistva prilikom privođenja) da su neke države SAD-a po toj nemiloj pojavi ozloglašene u celom svetu. Mnogi građani te zemlje poseduju oružje, dok drugi neretko ćute kao "bez jezika". S obzirom na to da je novac u američkoj politici postao ne samo od presudne važnosti nego i nužan za kandidovanje na razne dužnosti, zainteresovani za politiku koji nemaju ili ne mogu dobiti značajnu finansijsku potporu i ne razmišljaju o takvim karijerama.
U današnjoj Americi ljudi nisu jednaki, a neki su (još) nejednakiji od drugih. Poslednje se ponajviše odnosi na ljude iz afroameričke, latinoameričke i drugih etničke zajednice, koji se po svojim uglavnom slabim životnim šansama, ali i specifičnim životnim stilovima, uglavnom prilično razlikuju od belaca iz srednjeg i višega sloja. U nedavno objavljenoj knjizi "Cena profita. Moramo spasiti kapitalizam od samouništenja" nobelovac Džozef Stiglic upozorava da čak pola veka nakon što je počela borba za ukidanje diskriminacije u SAD-u plate crnih i latinoameričkih muškaraca iznose samo 73 odnosno 69 odsto od plata belaca. Loše pritom prolaze i siromašni belci, pogotovo oni iz ekonomski oslabljenih industrijskih država kao što su Mičigen, Ohajo i druge države iz tzv. "Pojasa rđe"; upravo među njihovim stanovnicima ima mnogo različitih zavisnika, najviše od heroina koji je poslednjih godina opet postao najopasnija droga u SAD-u.
Naročito zabrinjava trend opadanja (jednakih) životnih mogućnosti kod dece i mladih. Istaknuti britansko-američki istoričar i politikolog Toni Džut je 2010. godine, neposredno pre smrti, objavio studiju "Zlo putuje zemljom", u kojoj je, između ostalog, uporedio podatke vezane za urušavanje jednakosti u SAD-u i u mnogočemu sličnoj Velikoj Britaniji s tom pojavom u razvijenim zemljama kontinentalne Evrope i Kanade.
Prema takvim istraživanjima krajem prve decenije ovog veka u Americi je samo osam odsto pripadnika mladog naraštaja smatralo da će imati priliku popeti se na društveni vrh, dok je takav stav imalo oko gotovo dvaput više mladih Nemaca, Norvežana, Šveđana i drugih Evropljana, ali i Kanađana. Džut je to ovako komentarisao: "Za razliku od svojih roditelja i predaka, deca u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji danas imaju minimalnu šansu da se probiju iz okruženja u kojem su rođena. Drugim rečima, ako dečak ili devojčica koji raznose novine žele postati milioneri, pre će im se to ostvariti u Stokholmu nego u Čikagu". Više je pokazatelja da se u poslednjih desetak godina situacija vezana za to i slične probleme dodatno pogoršala.
U jesen 2016. godine političku je dobit od navedenih i drugih strukturalnih problema američke ekonomije i zajednice izvukao Donald Tramp. Komunikacijski vešt, upućivao je zavodljive apele, dominantno usmerene na prebacivanje krivice za probleme Amerike na vašingtonske političke elite i konstruisanje slike o useljenicima kao "opasnim drugima", te na predstavljanje sebe kao jedinog istinskog zaštitnika pravog naroda i zagovornika nacionalnih interesa. Takvim su se apelima odazvali i mnogi socijalni gubitnici koji su Trampu zapravo i doneli tesnu prevagu upravo u ključnim državama. Potonji su uglavnom stanovnici privredno srozanih malih gradova i sela, od kojih su mnogi bili simpatizeri demokrata, ali su posebno izloženi posledicama teške krize od 2008. do 2013. osećali snažan otklon prema tadašnjoj vladajućoj liberalnoj eliti koja se po njima naročito ogledala u liku Hilari Klinton.
Četiri godine nakon tih izbora koji su doneli dramatične promene u sadržaju i stilu politike federalne vlasti, Amerikanci ponovo biraju predsednika. Izbor između dvojice vremešnih političara (Džo Bajden je 77-godišnjak, a Donald Tramp je tri i po godine mlađi) uveliko će odrediti odnos njihovih najbližih saradnika, ali pre svega birača, prema teškim naprslinama u duši SAD-a. Ta je zemlja danas, sudeći prema nizu dramatičnih zbivanja, još više podeljena nego što je bila 2016. godine, a krizne okolnosti koje su otada do danas nastale ili ojačale svoju prisutnost dolevaju dodatno ulje na političke i društvene požare. Epidemija koronavirusa teško je pogodila Ameriku, a Trampova administracija se uglavnom nije dobro snašla u suzbijanju tog problema. Među sedam i po miliona dosad zaraženih, a posebno među čak 212.000 dosad preminulih, pokazuju stručne analize, srazmerno je najviše siromašnih koji imaju slabu zdravstvenu zaštitu ili je uopšte ne uživaju.
Što se tiče stanja ekonomije izraženog u za ishod izbora posebno važnim radnim mestima, uprkos izvesnom oporavku do kojeg je došlo u letnjim mesecima, stopa nezaposlenosti je još uvek gotovo dvostruko viša (8,4 odsto u avgustu) nego što je bila pre izbijanja epidemije. Svakako treba uzeti u obzir kako su i poslednjih nekoliko godina milioni ljudi radili slabo plaćene nesigurne poslove. Upravo među njima je najverovatnije mnogo mladih Afroamerikanaca, ali i njihovih vršnjaka iz bele i drugih rasa, najviše stanovnika velikih gradova. Upravo oni su se prošlog proleća najviše odazvali protestima protiv rasizma pod geslom "Crni životi su važni". Masovnim demonstracijama nedvosmisleno su povod i drastične socijalne razlike koje su se još produbile za vreme mandata milijardera Trampa (koji je znatno smanjio poreze imućnima i svojim primerom poručuje sličnima sebi da i male poreze treba izbegavati plaćati), tog horovođe plutokratije i populističke manipulacije.
Ozbiljni lomovi u duši savremene Amerike jasno se izražavaju u produbljivanju nejednakosti šansi. Oštra politička deljenja i sukobljavanja, koja kao da se odvijaju prema zlokobnom balkanskom scenariu "do istrage vaše ili naše", ponajviše imaju baš takvu društvenu pozadinu. Televizijsko sučeljavanje Trampa i Bajdena 29. septembra pokazalo je da u ovom trenutku ne postoji most koji bi povezao dve suprotstavljene strme obale politike i društva u toj zemlji, a ispod kojih se valja zamućena bujica. Predsednik vređa suparnika i veli da "desnica ovde nije problem, levica je problem", a Bajden mu odgovara istom merom, svakako i zato da bi ga prestali nazivati "starcem" i "pospanim Džoom". Gde god se američka zastava vije, tamošnji vodeći političari brinu se za svoje, a na iskrenom i racionalnom dijalogu zasnovana briga za tu zemlju i njenu sutrašnjicu nije ni na horizontu. "Nema pomoći, konjica je ostala kod kuće/ Nema ikoga ko bi čuo zvuk trube", još uvek, izgleda uzaludno, upozorava "The Boss".
