Ко ће и када стати на пут даљем раслојавању становништва у САД и да ли се тај процес може зауставити?
Некада је преовладавало мишљење да су САД обећана земља, али је једнакост животних шанси у тој земљи данас само флоскула
Болна стања душе често боље описују уметници него научници и слични интелектуалци. Ломове у средишту осећања, хтења и мишљења савремене Америке посебно разумљиво изражава Брус Спрингстин.
ТРОЦИФРЕН БРОЈ УМРЛИХ ЗА ДАН! Пандемија нема милости, бројеви критични у овој европској држави
КОРОНА САТЕРАЛА ХОЛАНДИЈУ У ЋОШАК: Од сутра на снази нове мере у борби против опаког вируса
ЧАВУШОГЛУ НАПАО ШВЕДСКУ ШЕФИЦУ ДИПЛОМАТИЈЕ: На конференцији за новинаре настао хаос
Највећи рокер данашњице у хиту "We Таке Царе оф Оур Own" тако упозорава на супротност између изворних идеала Сједињених Америчких Држава и чемерне стварности милиона житеља те велике земље. Уз жестоке гитарске рифове, истовремено се пита где су очи с хтењем да виде, срца вођена милосрђем, љубав која не оставља на цедилу, рад који активира руке и ослобађа душу, дух који влада људима, обећање које води од мора до мора које бљешти. Наведене и сличне исказе музичка звезда под адекватним надимком "The Boss" ("Газда") на импресиван начин комбинује с рефреном: "Гдегод се ова застава вије/ Ми се бринемо за своје". Ту поруку у исти мах одашиље с иронијом и без ње: сатирично реагује на неуспехе власти у стварању услова за превладавање тешкоћа обичних људи, но позивајући се притом на вредности попут родољубља и рада те истиче проактиван амерички приступ животу. У песми комбинује прво лице једнине и множине: трауму највише описује на кожи индивидуе, а катарзу назначава као повратак изворној бризи за заједницу; сугеришући да ту бригу ваља обновити јер "се пут добрих намера осушио попут кости".
Увид у цитирану песму планетарно популарног, али и изразито друштвено ангажованог музичара, уз остало показује како су у криву они који узроке мучних проблема у данашњем САД-у искључиво или доминантно вежу за Доналда Трампа и његов, у многим аспектима бизаран председнички мандат.
Наиме, наведени хит је објављен у склопу албума "Wrecking Ball" ("Кугла за рушење") у марту 2012. године кад је Барак Обама био у кампањи за свој други мандат, а тај га је први Афроамериканац на дужности председника САД-а, уз пристанак свог симпатизера Спрингстина, користио на својим скуповима. Парафразирајући америчког интелектуалца Џонатана Рауха, може се установити како је популиста Трамп као водећи политичар додатно погоршао хаос који је итекако био присутан и знатно пре његовог доласка на власт, прилично условљеног баш тим хаосом.
Политичке и социјалне збрке било је и у ранијим временима, али се изразитије јавила седамдесетих година прошлога века; неред у друштву се, опет, јако интензивирао у следећој деценији (владавина Роналда Регана) кад је у тој земљи потпуно превладао неолиберални образац капитализма. Пуштено с ланца државне контроле, незајажљиво чудовиште профита већ је крајем прошлог века прогутало или изгризло неке индустрије и девастирало целе регије, градове и социјалне групе (о томе, уз остало, говоре документарци Мајкла Мура). Од тада до данас напуклине у души Америке, које су понајпре симптоми описаног хаоса, бивају за небројене грађане све болније и теже подношљиве. Фокус на поремећаје (остварења) вредности једнакости као важног аспекта озбиљних поремећаја душе савремених САД-а, је нешто на шта у последње време гласно упозорава Џо Бајден. Та је друштвена вредност још од усвајања Декларације о независности 1776. један од носећих стубова наведене душе, односно колективне слике о њој. У неким раздобљима та је идеја водиља функционисала и као стециште друштвене реалсноти, нпр. у време економски и социјално благотворног "Њу Дила" који је умешно предводио велики државник Френклин Делано Рузвелт. Нужно је појаснити како се у том значењу (појма) једнакости не ради о алокацији награда (радикални егалитаризам који је понајпре својствен ауторитарном систему реалног социјализма), него се она односи на дистрибуцију друштвених положаја у смислу истоветних могућности.
У последњих пола века једнакост животних шанси све мање станује у САД-у. Основне животне потребе људи очито се понајвише реализују по обрасцима неравноправности. Изражено језиком социјалне реалности, савремени Американци углавном немају једнаке могућности да остваре следеће: осигурају својој деци квалитетно и за напредак у животу углавном нужно образовање; кад су болесни буду примерено лечени; као једнаки пред законом имају адекватан третман полиције и судова; кандидују се лично на изборима па и својим гласовима доведу на власт управљаче који одговарају њиховим интересима и стремљењима; остваре успех у предузетничким подухватима, и слично.
Напретек је показатеља осетне присутности наведених и других животних аспеката везаних за неједнакост у САД-у. Припадајућа лишавања стварају велико незадовољство међу многим обичним грађанима, а то је посебно присутно међу Афроамериканцима и припадницима других мањина. На универзитетима, а нарочито на оним квалитетним, заправо могу мирно студирати понајвише девојке и младићи из имућних породица или они чији су родитељи из средњег слоја годинама штедели за ту сврху, док остали морају узимати велике кредите што касније многе због тешкоћа отплате претвара у својеврсне вечите дужнике; многи надарени и амбициозни тинејџери због сиромаштва својих породица и не могу уписати студије.
Пропорционално вредна реформа здравственог система коју је предузео Барак Обама у последњих је три и по године интервенцијама Трампа и водећих републиканаца знатно анестезирана, што значи да и даље милиони људи себи не могу приуштити скупо осигурање и немају за то везану заштиту; управо је то један од главних разлога зашто Американци у просеку умиру млађи и за живота су мање здрави од Европљана и становника неких других делова света. Полицијска малтретирања обичних грађана, посебно Афроамериканаца, толико су учестала и каткад погубна (убиства приликом привођења) да су неке државе САД-а по тој немилој појави озлоглашене у целом свету. Многи грађани те земље поседују оружје, док други неретко ћуте као "без језика". С обзиром на то да је новац у америчкој политици постао не само од пресудне важности него и нужан за кандидовање на разне дужности, заинтересовани за политику који немају или не могу добити значајну финансијску потпору и не размишљају о таквим каријерама.
У данашњој Америци људи нису једнаки, а неки су (још) неједнакији од других. Последње се понајвише односи на људе из афроамеричке, латиноамеричке и других етничке заједнице, који се по својим углавном слабим животним шансама, али и специфичним животним стиловима, углавном прилично разликују од белаца из средњег и вишега слоја. У недавно објављеној књизи "Цена профита. Морамо спасити капитализам од самоуништења" нобеловац Џозеф Стиглиц упозорава да чак пола века након што је почела борба за укидање дискриминације у САД-у плате црних и латиноамеричких мушкараца износе само 73 односно 69 одсто од плата белаца. Лоше притом пролазе и сиромашни белци, поготово они из економски ослабљених индустријских држава као што су Мичиген, Охајо и друге државе из тзв. "Појаса рђе"; управо међу њиховим становницима има много различитих зависника, највише од хероина који је последњих година опет постао најопаснија дрога у САД-у.
Нарочито забрињава тренд опадања (једнаких) животних могућности код деце и младих. Истакнути британско-амерички историчар и политиколог Тони Џут је 2010. године, непосредно пре смрти, објавио студију "Зло путује земљом", у којој је, између осталог, упоредио податке везане за урушавање једнакости у САД-у и у многочему сличној Великој Британији с том појавом у развијеним земљама континенталне Европе и Канаде.
Према таквим истраживањима крајем прве деценије овог века у Америци је само осам одсто припадника младог нараштаја сматрало да ће имати прилику попети се на друштвени врх, док је такав став имало око готово двапут више младих Немаца, Норвежана, Швеђана и других Европљана, али и Канађана. Џут је то овако коментарисао: "За разлику од својих родитеља и предака, деца у Сједињеним Државама и Великој Британији данас имају минималну шансу да се пробију из окружења у којем су рођена. Другим речима, ако дечак или девојчица који разносе новине желе постати милионери, пре ће им се то остварити у Стокхолму него у Чикагу". Више је показатеља да се у последњих десетак година ситуација везана за то и сличне проблеме додатно погоршала.
У јесен 2016. године политичку је добит од наведених и других структуралних проблема америчке економије и заједнице извукао Доналд Трамп. Комуникацијски вешт, упућивао је заводљиве апеле, доминантно усмерене на пребацивање кривице за проблеме Америке на вашингтонске политичке елите и конструисање слике о усељеницима као "опасним другима", те на представљање себе као јединог истинског заштитника правог народа и заговорника националних интереса. Таквим су се апелима одазвали и многи социјални губитници који су Трампу заправо и донели тесну превагу управо у кључним државама. Потоњи су углавном становници привредно срозаних малих градова и села, од којих су многи били симпатизери демократа, али су посебно изложени последицама тешке кризе од 2008. до 2013. осећали снажан отклон према тадашњој владајућој либералној елити која се по њима нарочито огледала у лику Хилари Клинтон.
Четири године након тих избора који су донели драматичне промене у садржају и стилу политике федералне власти, Американци поново бирају председника. Избор између двојице времешних политичара (Џо Бајден је 77-годишњак, а Доналд Трамп је три и по године млађи) увелико ће одредити однос њихових најближих сарадника, али пре свега бирача, према тешким напрслинама у души САД-а. Та је земља данас, судећи према низу драматичних збивања, још више подељена него што је била 2016. године, а кризне околности које су отада до данас настале или ојачале своју присутност долевају додатно уље на политичке и друштвене пожаре. Епидемија коронавируса тешко је погодила Америку, а Трампова администрација се углавном није добро снашла у сузбијању тог проблема. Међу седам и по милиона досад заражених, а посебно међу чак 212.000 досад преминулих, показују стручне анализе, сразмерно је највише сиромашних који имају слабу здравствену заштиту или је уопште не уживају.
Што се тиче стања економије израженог у за исход избора посебно важним радним местима, упркос извесном опоравку до којег је дошло у летњим месецима, стопа незапослености је још увек готово двоструко виша (8,4 одсто у августу) него што је била пре избијања епидемије. Свакако треба узети у обзир како су и последњих неколико година милиони људи радили слабо плаћене несигурне послове. Управо међу њима је највероватније много младих Афроамериканаца, али и њихових вршњака из беле и других раса, највише становника великих градова. Управо они су се прошлог пролећа највише одазвали протестима против расизма под геслом "Црни животи су важни". Масовним демонстрацијама недвосмислено су повод и драстичне социјалне разлике које су се још продубиле за време мандата милијардера Трампа (који је знатно смањио порезе имућнима и својим примером поручује сличнима себи да и мале порезе треба избегавати плаћати), тог хоровође плутократије и популистичке манипулације.
Озбиљни ломови у души савремене Америке јасно се изражавају у продубљивању неједнакости шанси. Оштра политичка дељења и сукобљавања, која као да се одвијају према злокобном балканском сценариу "до истраге ваше или наше", понајвише имају баш такву друштвену позадину. Телевизијско сучељавање Трампа и Бајдена 29. септембра показало је да у овом тренутку не постоји мост који би повезао две супротстављене стрме обале политике и друштва у тој земљи, а испод којих се ваља замућена бујица. Председник вређа супарника и вели да "десница овде није проблем, левица је проблем", а Бајден му одговара истом мером, свакако и зато да би га престали називати "старцем" и "поспаним Џоом". Где год се америчка застава вије, тамошњи водећи политичари брину се за своје, а на искреном и рационалном дијалогу заснована брига за ту земљу и њену сутрашњицу није ни на хоризонту. "Нема помоћи, коњица је остала код куће/ Нема икога ко би чуо звук трубе", још увек, изгледа узалудно, упозорава "The Boss".
