Koliko je ostalo do Armagedona?! Zapadni mediji o nuklearnom oružju Irana i Izraela - obe države tvrde da ga nemaju, ali šta je zapravo istina?

Kako je nedavno pisao "Ekonomist", nakon obezglavljivanja Hezbolaha – jer Izrael ne samo da je likvidirao vođu grupe, već i čitav niz ključnih visokih komandanata i zvaničnika grupe – vlasti u Teheranu mogle bi da pojačaju rad na resursima odvraćanja, pre svega na nuklearnom oružju.

Po toj logici, može se činiti da bi ova mogućnost mogla biti još verovatnija ako Izrael zaista sprovede u delo svoje najave o beskompromisnom i oštrom odgovoru na masivni iranski raketni napad u utorak uveče.

Kako piše Ekonomist, kada su Izraelske odbrambene snage (IDF) ubile Nasralaha, one ne samo da su obezglavile ovu moćnu grupu koja je svojim napadima na sever Izraela izazvala raseljavanje 60.000 ljudi, ali i naneo težak udarac Osovini otpora, odnosno strukturi snaga koju je Iran decenijama koristio za suprotstavljanje zapadnim interesima na Bliskom istoku.

Pored trenutnog sukoba sa Hezbolahom, izraelsko jednogodišnje uništavanje Gaze uveliko je smanjilo sposobnost Irana da predstavlja velike izazove protivnicima ako bude ugrožen. Ti porazi bi, zauzvrat, mogli da podstaknu Iran da se vrati svom drugom glavnom obliku odvraćanja - programu razvoja nuklearnog oružja.

Sjedinjene Države i Izrael odavno poručuju Iranu da neće dozvoliti da razvije nuklearnu bombu, a Ekonomist je u svojoj analizi zaključio da bi dinamika odvraćanja između nuklearnog Irana i nuklearnog Izraela – koji, doduše, nikada nije priznalo da ima nuklearni arsenal, ali pretpostavlja da ima možda 90 nuklearnih bojevih glava - bila u najmanju ruku neizvesno, a samim tim i zabrinjavajuća.

U tom kontekstu, kako je istaknuto, važno je da su SAD i Sovjetski Savez bili saveznici nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata pre nego što su započeli svoj nuklearni sukob, a da su Indija i Pakistan imali i imaju dobro uspostavljene pozadinske kanale komunikacije, dok Izrael i Iran nemaju takvu istoriju, a njihov rat u senci u poslednjih nekoliko godina se razbuktao. Ekonomist je stoga zaključio da bi iranska nuklearna bomba bila opasan i nepredvidiv element u već zapaljivom regionu.

Njujork Tajms se u sredu osvrnuo na ovu temu iz drugačijeg ugla, ističući da je uprkos brojnim strahovima da je Iran prešao dug put u razvoju svog nuklearnog programa – za koji Teheran uporno tvrdi da je isključivo u civilne svrhe – i da je praktično ostao još mali "korak" ka izgradnji nuklearne bombe, nuklearni stručnjaci veruju da Teheranu predstoji najmanje godinu dana teškog rada da savlada zamršene osnove izgradnje nuklearnog oružja.

Prema analizi američkog medija, prvo pitanje u nedavnom potpredsedničkom obračunu na CBS-u bilo je da li će kandidati podržati ili se protiviti preventivnom udaru Izraela na Iran. Ovo pitanje je postalo hitno jer su se pojavile tvrdnje da je Teheran drastično smanjio vreme potrebno za razvoj nuklearnog oružja na jednu ili dve nedelje.

Premisa iza tog pitanja jednog od moderatora panela, kako ističe NYT, naglašava široko rasprostranjeno nerazumevanje šta je potrebno da se napravi funkcionalna nuklearna bomba. Nuklearni stručnjaci, kako je istaknuto, procenjuju da Iranu neće biti dovoljne nedelje da stvori nuklearno oružje, već meseci, a možda i godina. Stoga je pitanje moderatora pokrenulo diskusiju u kojoj se polazi od pogrešne premise.

Javni izveštaji se fokusiraju na ono što stručnjaci za oružje nazivaju nuklearnim prodorom, ili vreme koje bi bilo potrebno da potencijalna atomska energija stvori dovoljno atomskog goriva za bombu. Na primer, izveštaj Instituta za nauku i međunarodnu bezbednost (ISIS), nevladine organizacije koja nadgleda nuklearne tehnologije, izvestio je u avgustu da je Teheran razvio svoju stručnost u proizvodnji goriva do tačke u kojoj bi sada mogao brzo da dođe do proboja, u roku od nekoliko dana, kako je navedeno.

Ali ako bi Teheran postigao nuklearni prodor, suočio bi se sa nizom drugih ključnih koraka pre nego što bi proizveo funkcionalnu nuklearnu bojevu glavu. Jedan od njih bi bio razvoj elektronskog sistema paljenja koji bi pokrenuo eksploziju grupe konvencionalnih eksploziva koji sabijaju nuklearno jezgro, čime bi se pokrenula lančana reakcija koja na kraju izaziva eksploziju atomske energije. Pored toga, kako piše NYT, cela bojeva glava mora biti rigorozno testirana kako bi se osiguralo da može da izdrži ekstremnu toplotu i vibracije pri ponovnom ulasku u atmosferu.

Nuklearni stručnjaci kažu da dugotrajan proces takođe obično kulminira podzemnim testiranjem bombe kako bi se osiguralo da će bojeva glava detonirati kako se očekuje.

U martovskoj studiji koju je sprovela Istraživačka služba američkog Kongresa, citirani su savezni izveštaji koji govore da će Teheranu biti potrebno između jedne i dve nedelje da proizvede dovoljno obogaćenog uranijuma za bombu. Ali u toj studiji se takođe citira general Mark Mili, bivši predsednik Združenog štaba američkih snaga, koji kaže da će Iranu biti potrebno nekoliko meseci da proizvede pravo nuklearno oružje. Takođe je navedeno da "američka obaveštajna zajednica procenjuje da Iran nije nastavio svoj rad na istraživanju oružja". Konačno, studija takođe navodi da izveštaji Međunarodne agencije za atomsku energiju UN (IAEA) sugerišu da Teheran još nema održiv dizajn nuklearnog oružja ili adekvatan sistem za detonaciju eksploziva.

Hjuston G. Vud kaže da mnogi dodatni faktori ulaze u procenu stvarne pretnje koju bi iranski nuklearni program mogao da predstavlja za Izrael. Iran bi, sugerisao je, možda želeo da poseduje arsenal od pola tuceta ili više nuklearnih bombi pre nego što testira jednu pod zemljom ili je detonira u ratu.

- Ne želite da ispalite jedno oružje i ostanete bez municije - istakao je on, zaključivši da je najveći problem to što bi stvaranje jedne nuklearne bombe definitivno značilo promenu pravila igre.

Srbija Danas/Kurir