Колико је остало до Армагедона?! Западни медији о нуклеарном оружју Ирана и Израела - обе државе тврде да га немају, али шта је заправо истина?

Како је недавно писао "Економист", након обезглављивања Хезболаха – јер Израел не само да је ликвидирао вођу групе, већ и читав низ кључних високих команданата и званичника групе – власти у Техерану могле би да појачају рад на ресурсима одвраћања, пре свега на нуклеарном оружју.

По тој логици, може се чинити да би ова могућност могла бити још вероватнија ако Израел заиста спроведе у дело своје најаве о бескомпромисном и оштром одговору на масивни ирански ракетни напад у уторак увече.

Како пише Економист, када су Израелске одбрамбене снаге (ИДФ) убиле Насралаха, оне не само да су обезглавиле ову моћну групу која је својим нападима на север Израела изазвала расељавање 60.000 људи, али и нанео тежак ударац Осовини отпора, односно структури снага коју је Иран деценијама користио за супротстављање западним интересима на Блиском истоку.

Поред тренутног сукоба са Хезболахом, израелско једногодишње уништавање Газе увелико је смањило способност Ирана да представља велике изазове противницима ако буде угрожен. Ти порази би, заузврат, могли да подстакну Иран да се врати свом другом главном облику одвраћања - програму развоја нуклеарног оружја.

Сједињене Државе и Израел одавно поручују Ирану да неће дозволити да развије нуклеарну бомбу, а Економист је у својој анализи закључио да би динамика одвраћања између нуклеарног Ирана и нуклеарног Израела – који, додуше, никада није признало да има нуклеарни арсенал, али претпоставља да има можда 90 нуклеарних бојевих глава - била у најмању руку неизвесно, а самим тим и забрињавајућа.

У том контексту, како је истакнуто, важно је да су САД и Совјетски Савез били савезници неколико година након Другог светског рата пре него што су започели свој нуклеарни сукоб, а да су Индија и Пакистан имали и имају добро успостављене позадинске канале комуникације, док Израел и Иран немају такву историју, а њихов рат у сенци у последњих неколико година се разбуктао. Економист је стога закључио да би иранска нуклеарна бомба била опасан и непредвидив елемент у већ запаљивом региону.

Њујорк Тајмс се у среду осврнуо на ову тему из другачијег угла, истичући да је упркос бројним страховима да је Иран прешао дуг пут у развоју свог нуклеарног програма – за који Техеран упорно тврди да је искључиво у цивилне сврхе – и да је практично остао још мали "корак" ка изградњи нуклеарне бомбе, нуклеарни стручњаци верују да Техерану предстоји најмање годину дана тешког рада да савлада замршене основе изградње нуклеарног оружја.

Према анализи америчког медија, прво питање у недавном потпредседничком обрачуну на ЦБС-у било је да ли ће кандидати подржати или се противити превентивном удару Израела на Иран. Ово питање је постало хитно јер су се појавиле тврдње да је Техеран драстично смањио време потребно за развој нуклеарног оружја на једну или две недеље.

Премиса иза тог питања једног од модератора панела, како истиче NYT, наглашава широко распрострањено неразумевање шта је потребно да се направи функционална нуклеарна бомба. Нуклеарни стручњаци, како је истакнуто, процењују да Ирану неће бити довољне недеље да створи нуклеарно оружје, већ месеци, а можда и година. Стога је питање модератора покренуло дискусију у којој се полази од погрешне премисе.

Јавни извештаји се фокусирају на оно што стручњаци за оружје називају нуклеарним продором, или време које би било потребно да потенцијална атомска енергија створи довољно атомског горива за бомбу. На пример, извештај Института за науку и међународну безбедност (ИСИС), невладине организације која надгледа нуклеарне технологије, известио је у августу да је Техеран развио своју стручност у производњи горива до тачке у којој би сада могао брзо да дође до пробоја, у року од неколико дана, како је наведено.

Али ако би Техеран постигао нуклеарни продор, суочио би се са низом других кључних корака пре него што би произвео функционалну нуклеарну бојеву главу. Један од њих би био развој електронског система паљења који би покренуо експлозију групе конвенционалних експлозива који сабијају нуклеарно језгро, чиме би се покренула ланчана реакција која на крају изазива експлозију атомске енергије. Поред тога, како пише NYT, цела бојева глава мора бити ригорозно тестирана како би се осигурало да може да издржи екстремну топлоту и вибрације при поновном уласку у атмосферу.

Нуклеарни стручњаци кажу да дуготрајан процес такође обично кулминира подземним тестирањем бомбе како би се осигурало да ће бојева глава детонирати како се очекује.

У мартовској студији коју је спровела Истраживачка служба америчког Конгреса, цитирани су савезни извештаји који говоре да ће Техерану бити потребно између једне и две недеље да произведе довољно обогаћеног уранијума за бомбу. Али у тој студији се такође цитира генерал Марк Мили, бивши председник Здруженог штаба америчких снага, који каже да ће Ирану бити потребно неколико месеци да произведе право нуклеарно оружје. Такође је наведено да "америчка обавештајна заједница процењује да Иран није наставио свој рад на истраживању оружја". Коначно, студија такође наводи да извештаји Међународне агенције за атомску енергију УН (ИАЕА) сугеришу да Техеран још нема одржив дизајн нуклеарног оружја или адекватан систем за детонацију експлозива.

Хјустон Г. Вуд каже да многи додатни фактори улазе у процену стварне претње коју би ирански нуклеарни програм могао да представља за Израел. Иран би, сугерисао је, можда желео да поседује арсенал од пола туцета или више нуклеарних бомби пре него што тестира једну под земљом или је детонира у рату.

- Не желите да испалите једно оружје и останете без муниције - истакао је он, закључивши да је највећи проблем то што би стварање једне нуклеарне бомбе дефинитивно значило промену правила игре.

Србија Данас/Курир