Kratka istorija SAD: Revolucija, osamostaljenje, pa Građanski rat - događaji koji su oblikovali čitav svet!

Šesnaestog novembra 1776. dogodila su se dva važna događaja u okviru Američkog revolucionarnog rata kada se 13 kolonija pobunilo i odlučilo da se izbori za svoju nezavisnost od Britanije. Iz tog rata nastao je, naravno, današnji SAD (a naročito nakon Građanskog rata koji je izbio kasnije). Tog dana britanske snage, pojačane nemačkim saveznicima, osvojile su utvrđenje Vašington.

Drugi važan događaj bio je priznanje nezavisnosti SAD-a od strane tzv. Ujedinjenih provincija u Evropi, odnosno preteče današnje Holandije (iliti po novom Nizozemske). Taj čin pokazuje koliko je zapravo Američki revolucionarni rat bio globalnog karaktera.

Ti događaji idealan su podsetnik da se još jednom osvrnemo na američku pobunu koja će, kako i znamo silno uticati na svet u kojem danas živimo.

Priču o američkom secesionizmu možemo staviti u kontekst priče o "nedavnom" škotskom referendumu (iz 2014. godine) za otcepljenje od Britanije. Zanimljivo je spomenuti kako se danas čak jedna četvrtina stanovnika SAD-a želi odvojiti od tog istog SAD-a, što je još uvek znatno manje od 45 odsto Škota koji su krajem 2014. glasali za otcepljenje od Britanije, no brojka nije zanemariva te otkriva jednu izraženu tendenciju o kojoj se retko govori.

To je priča koju, kadgod govorimo o istorijskom kontekstu, moramo početi u jednom konkretnom vremenu. Možda je stoga najbolje da se nadovežemo na period stvaranja Britanije kao početnu stranicu. Škotska i Engleska su se ujedinile 1707. u novu uniju, Ujedinjeno Kraljevstvo. Jedan od glavnih razloga za ujedinjenje, odnosno razlog zašto je Škotska uopšte pristala na takav savez, bila je činjenica da ona nikada nije uspela da se razvije kao kolonijalna sila (uprkos ambicijama), dok je Engleska bila apsolutni "šampion" po tom pitanju. Stupanjem u uniju Škotska je, preko Engleske, dobila pristup jednom ogromnom novom zajedničkom tržištu, a u to tržište spadala je i kruna kolonijalnih teritorija - Engleska Amerika, koja će se, u duhu nove unije, od 1707. zvati Britanska Amerika.

Reč je o 13 engleskih, tj. od 1707. britanskih, kolonija duž atlantske obale Severne Amerike. Prva je osnovana Virdžinija, 1607., a poslednja od njih bila je Džordžija, 1733.

Do početka 18-og veka već su gotovo u potpunosti ugušili otpor autohtonog stanovništva, Indijanaca. Kolonije su ekonomski izuzetno napredovale, beležile su veliki rast, a i doseljenici su masovno pristizali iz Evrope, većinom iz Britanije i Nemačke. U svim kolonijama robovlasništvo je bilo legalno što je osiguravalo velikim plantažama na jugu masovni izvoz dobara kao što su duvan, pirinač i sl. Kolonije na severu i u centralnom delu više su se bavile trgovinom.

Bila je to era merkantilizma. Industrijska revolucija još nije stupila na snagu, kao ni brojne druge ekonomske doktrine kasnog 18. veka. London je na kolonije gledao sasvim tipično, kolonijalistički, kao na teritorije koji imaju zadatak da jačaju London.

No, sama činjenica da su kolonije bile toliko ekonomski prosperitetne dovela je već sredinom 18. veka do pojave prvih separatističkih tendencija. Tako to obično i biva, kada se deo teritorija otcepljuje, obično je to onaj ekonomski prosperitetni deo.

Naravno, pobuna u britanskim kolonijama nije se desila preko noći, bila je to reakcija na dugogodišnji poprilično neumoljiv stav Londona koji je kolonije nastavio da pritiska dodatnim porezima očekujući potpunu lojalnost "matici".

No, ono što je svakako bitno napomenuti je kako su ove kolonije - za razliku od britanskih kolonija po Africi i Aziji - ipak bile nešto sasvim drugo. Naime stanovnici ovih kolonija, nakon nasilnog potiskivanja autohtonih naroda, bili su Evropljani (i robovi iz Afrike). Drugim rečima, potencijalnim otcepljenjem - kao što se kasnije desilo dekolonizacijom sveta - ne bi se išlo natrag na stari suverenitet, već prema nečemu sasvim novom.

Britanske kolonije bile su spremne na revoluciju u pravom smislu te reči, na nešto što neće biti samo separatizam, već put u potpunu promenu paradigme s ciljem stvaranja nečeg novog. Možda o tome inicijalno nisu ni razmišljali, cilj im je ipak, pre svega, bio da se otarase britanskih poreza, ali revolucionarni karakter američke pobune bio je neminovan zbog istorijskog perioda i prostora na kojem se pobuna desila.

Kada pogledamo svet danas, jasno je da pobune teško mogu postati i prave revolucije. Zasićenost fizičkog prostora postaje problem. Na primer, ako se Donbas na istoku Ukrajine u konačnom ishodu otcepi, teško je verovati da nova država može da postane revolucionarna tvorevina jer bi je odmah progutala ruska sfera interesa. Isto važi i u gotovo svim drugim slučajevima. Jesmo li svedočili kakvim revolucionarnim zbivanjima, u pravom smislu reči revolucija, nakon raspada SSSR-a? Ne, jer su sve nove države samo promenile sferu interesa, s Istoka prema Zapadu. To jesu velike promene, temeljite promene, ali nisu revolucionarne u smislu da se iz njih stvara jedan novi poredak, jedan novi oblik vlasti, društva i sve što se veže uz pojam revolucije.

Poslednjih nekoliko vekova u svetu se desilo svega par pravih revolucija, jedna od njih je svakako bila Oktobarska revolucija u Rusiji 1917., druga je bila Francuska Revolucija u poslednjoj deceniji 18-og veka, dok je treća nedvosmisleno bila Američka revolucija 1776.

Desetak godina pre proglašenja nezavisnosti od Britanije, 1765., počela su prva previranja u Britanskoj Americi, počeli su prvi veći protesti protiv novih poreza i već se osetio početak puta bez povratka.

Zašto je Britanija toliko insistirala na velikim porezima znajući da takva politika može dovesti do revolta? Previranje i novi porezi zapravo nastupaju u posleratnim godinama, a reč je o ratu između dva nova, moćna, kolonijalna entiteta, ljutih suparnika za dominaciju na teritoriji Severne Amerike - od 1754. do 1763. ratovale su Britanska Amerika i Nova Francuska.

Razumljivo, iza svojih kolonija stajale su matične zemlje. Britanija je pobedila u ratu, proterala Francuze i zauzela dotadašnju Francusku Kanadu. No, i Pariz i London su se poprilično istrošili u ovom, za budućnost prevlasti u Novom svetu, odlučujućem okršaju. Poraz u Americi nedvosmisleno je doveo (kao i kasniji skupi angažman u Američkom ratu za nezavisnost) i do toga da će se Francuska kao takva radikalno transformisati izbijanjem Francuske revolucije koja počinje 1789. i traje do 1799.

Britanija je sa druge strane, kao pobednica u ratu, imala velikih problema, finansijske prirode. Rat ju je iscrpeo te je odlučila da svoju blagajnu popuni na način da dodatno pritegne svoje američke kolonije.

Stanovnici Britanske Amerike, umorni od gotovo deset godina rata, nikako nisu bili zadovoljni. Naime, kolonije - koje su već bile ujedinjene u saradnji - imale su svoju određenu političku autonomiju, ali sada, po prvi put, London je želeo da im nametne nove poreze bez odobrenja tamošnjih političkih predstavnika. To je verovatno bila kap koja je prelila čašu, jer je London sada protiv sebe dobio i novu političku klasu.

Britanski parlament sa sedištem u Londonu pojačava retoriku - kolonijama u Americi se poručuje kako su one zapravo britanske korporacije te nemaju prava da se bune po pitanju visine poreza. Sve to dovodi do još većeg ogorčenja Amerikanaca koji počinju da bojkotuju britanske proizvode (kolonije su do sada već i važno izvozno tržište za matičnu zemlju).

Formalno, još uvek nije izbila pobuna sa političkim procesom otcepljenja, ali su nemiri u 13 kolonija jačali. 1768. izbija nasilje u Bostonu, a London šalje 4.000 britanskih vojnika na ulice grada te kreće vojna okupacija Bostona. Nezadovoljstvo u narodu postaje sve veće, a dve godine kasnije u Bostonu se desio tzv. "Bostonski masakr" - britanski vojnici otvaraju vatru na nenaoružane protestante i ubijaju petoricu civila.

Narednih nekoliko godina pokušalo se sa smirivanjem tenzija, a London je obećao kako više neće biti novih poreza. No, mir nije dugo potrajao. Dolazi 1773. godina u kojoj će se desiti ključni događaj, čin koji će obeležiti američku istoriju i dovesti do izbijanja Američke revolucije i u konačnom ishodu trajno promeniti svet. Reč je o incidentu u bostonskoj luci (tzv. „Bostonska čajanka“). Čin bacanja britanskog čaja u more i danas je ključna simbolika američke istorije, no, o čemu se zapravo radilo?

Tenzije su se, donekle, smirile u poslednjih 5 godina koje su prethodile tom događaju. London se, svestan da bi idući pritisak na Britansku Ameriku mogao da dovede do nečega po njih vrlo neugodnog, suzdržavao od daljih nameta kolonijama. No, primirje nije dugo potrajalo, tj. prekinuto je čim je London ponovo zapao u velike finansijske probleme. Jedan od najvećih britanskih kolonijalnih instrumenata svakako je bila Istočnoindijska kompanija, a njoj baš i nije išlo dobro tih godina. Trgovinski problemi u Aziji i drugde, doveli su do toga da u britanskim skladištima počinju da se gomilaju velike zalihe čaja.

Pošto jednostavno nisu imali gde da ga prodaju, odlučili su da ga, doslovno, "uvale", svojim kolonijama u Americi i to na način da su Istočnoindijsku kompaniju izuzeli iz poreskog režima, a u Americi su postavili svoje trgovce koji su imali zadatak da otkupe čaj bez poreza. Bio je to, još jednom, jasan čin izrabljivanja kolonija u kojima se već dugo podgrejavao gnev protiv Londona, a ni Bostonski masakr nije zaboravljen.

Razumljivo, dolasku britanskog čaja opirale su se sve kolonije jer je kupovinom čaja bez poreza - koji im nije ni bio potreban - zapravo trebalo da finansijski spasu poljuljanu britansku Istočnoindijsku kompaniju. Pojedine kolonije pružile su veći otpor te poručile britanskim brodovima s čajem da se okrenu i vrate se odakle su došli. No, to nije bio slučaj u Bostonu - guverner tadašnje kolonije Masačusets, postavljen od strane Londona, nije odbio britanske brodove koji su s velikim, neoporezivim i nepotrebnim teretom upravo stigli u bostonsku luku, u grad koji je i inače bio na ivici pobune zbog činjenice da su se zapravo nalazili pod britanskom vojnom okupacijom zbog ranijih nemira.

Svaki Amerikanac koji poznaje istoriju SAD-a zna da je ovo bio trenutak simbolike američkog patriotizma, a tu simboliku predstavljale su disidentske grupe, kao što je grupa "Sinovi Slobode" (Sons of Liberty). Oni su, zajedno s drugim protestantima, jednostavno upali na britanske brodove koji su bili usidreni u bostonskoj luci te su, 16. decembra 1773., pobacali sanduke s čajem pravo u more, uništavajući pritom sam čaj.

Naravno, ovo je bio simboličan čin, ali čin koji je ujedno bio i kulminacija revolta koji je bujao već godinama. U Londonu su bili izuzetno gnevni. Umesto da pokušaju sa smirivanjem tenzije reagovali su žestokom političkom odmazdom - lokalnu Vladu u koloniji Masačusets su ukinuli te su uveli niz restriktivnih specijalnih zakona svim kolonijama. Taj čin bio je iskra koja je zapalila požar Američke revolucije - širom 13 kolonija počeli su da izbijaju nemiri, a oni sada više nisu bili samo neartikulisani izlivi gneva, već i organizovani politički otpor.

Kolonije su osnovale Prvi Kontinentalni Kongres te su britanskoj monarhiji poručile, sada ujedinjenim glasom, da odmah ukine specijalne zakone. No, to se nije dogodilo i stvari su nastavile da eskaliraju, a Američki revolucionarni rat (iliti Američki rat za nezavisnost) počeo je u blizini Bostona 1775.

Patriotske milicije počele su da se vojno sukobljavaju sa britanskim regularnim snagama kod gradova Leksington i Konkord (tadašnja kolonija, današnja savezna država Masačusets) u aprilu 1775. Posebno će ostati upamćen gradić Leksington jer je tamo, 19. aprila 1775. ispaljen prvi hitac kojim će početi Američka revolucija, tzv. "hitac koji se čuo širom sveta".

Do proleća 1776. patriotske snage su imale punu kontrolu nad svih 13 kolonija. Britanci su očigledno bili iznenađeni izbijanjem pobune, a i nespremni. No, nikako nisu bili voljni da tek tako prepuste svoje vredne kolonije. Britanija je počela sa gomilanjem velike vojsku s ciljem da uguši pobunu. Istovremeno, američki Kontinentalni kongres, 4. jula 1776., proglašava nezavisnost od Britanije. Kolonije proglašavaju nezavisnost i ujedinjuju se u novu uniju, Sjedinjene Američke Države.

Tog dana nastaje i poznata "Američka deklaracija o nezavisnosti" u kojoj je istaknuto pravo na revoluciju, tj. načelo da je pravo i dužnost svakog naroda da promeni ili zbaci tiransku vlast koja ga tlači.

Njen daleko najrevolucionarniji segment, koji se i danas često ističe, jeste ovaj:

"Smatramo ove istine očiglednim, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su im od Boga data određena neotuđiva Prava, a među njima ono na Život, Slobodu i potragu za Srećom. Radi očuvanja tih prava, među ljudima se uspostavlja Vlast, čija pravedna ovlašćenja dolaze iz saglasnosti onih kojima vlada, a kad god bilo koji Oblik Vlasti postane štetan po te ciljeve, tada je Pravo Ljudi da Vlast promene ili je ukinu, i uspostave novu, koja će biti utemeljena na principima i ustrojiti svoja ovlašćenja na način koji se čini najprikladnijim za postizanje njihove Bezbednosti i Sreće"

Glavni autor ovog istorijskog dokumenta bio je Tomas Džeferson (jedan od tzv. "Očeva osnivača Sjedinjenih Država", to su takođe i Bendžamin Frenklin, Džon Adams, Džejms Vilson i drugi).

Ono što je Džeferson zapravo poručio je - ako vlada ne odgovara i ne služi vašim potrebama, možete je se rešiti i postaviti drugu. Naravno, sve pozitivno iz tog teksta je tada bilo u domenu teorije, ali svakako ne i prakse. Možda su te činjenice bile "očigledne" Džefersonu, ali ne i njegovim savremenicima. Americi je bio potreban još jedan rat – građanski, kako bi i afro-amerikanci bili obuhvaćeni kategorijom "svi ljudi". Zatim je trebalo još 50 godina da se razbiju predrasude i da među "sve ljude" budu uključene i žene.

Koliko je SAD do danas dogurao od Džefersonovih ideala, svakako je stvar debate. No, u pojedinim segmentima ti ideali se svakako više ne poštuju, kao što je - svakako "očigledno" - pravo na revoluciju i rušenje nepovoljne vlasti. Po toj logici bi SAD danas, da su dosledne vlastitoj deklaraciji, trebalo da najglasnije navijaju za neke nove pobunjene patriote, recimo one u Donbasu koji se žele odvojiti od Kijeva. Nadalje, današnje SAD trebalo bi da po toj logici itekako snažno pozdrave škotsku inicijativu za otcepljenjem od iste Britanije iz koje su se i sami odvojili krvavim ratom za nezavisnost. No, umesto toga Vašington se direktno upleo i poručio kako želi da Škotska ostane deo Britanije.

Amerika je s razlogom ponosna na političke ideale na kojima je nastala, ali ti isti ideali danas odzvanjaju primarno kao politička sredstva jednog ustrojstva koje se već poprilično udaljilo od Džefersonovih ideala.

No, politička filozofija koja je prisutna u Deklaraciji o nezavisnosti zapravo je Džefersonovo sažimanje te filozofije u "očigledne istine", a ideale su ranije predstavili ljudi kao što je bio engleski filozof i empirista Džon Lok i neki drugi evropski filozofi. Na tim osnovama su nastale SAD i na tim idealima je stasala Američka revolucija koja je, kao i sve druge velike političke i nepolitičke revolucije, temeljno promenila svet.

Naravno, stvari nakon proglašenja nezavisnosti nisu išle glatko. Bio je potreban veliki i krvavi rat s Britanijom koja se nije nimalo mirila s ovakvim ishodom.

Vođa američke vojske postao je Džordž Vašington, no tek stvorene SAD su u prvim godinama pretrpele nekoliko teških vojnih poraza na terenu. Već 1776. britanska vojska zauzima Njujork, a iduće godine i Filadelfiju. Prve godine rata bile su ključne i Britanci su imali realne šanse za pobedu. Mogli su da dokrajče Vašingtonovu vojsku, zamalo su i uspeli, ali su tu i stali.

London se uveliko oslanjao na američke lojaliste, no koordinacija sa ovim militantnim grupama nije bila najbolja. Problemi su počeli da se gomilaju, a veliki udarac Britanci će zadobiti 1777. kada im je u njihovoj ofanzivi na Olbeni zarobljena vojska.

Američka revolucija je, kako smo i istakli, mogla računati na to da uspehom neće pasti pod tuđu sferu uticaja, no to ne znači da nisu imali saveznike - oružje i drugu opremu aktivno su im dostavljale Francuska, Španija i Nizozemska, britanski rivali iz Evrope. Sve aktivnije učešće Francuske i Španije (naročito Francuske) pokazaće se ključnim faktorom jer su pomogli u porazu Britanaca na severu. Nakon 1778. Britanci se koncentrišu na južne kolonije te uspešno zauzimaju Džordžiju i Južnu Karolinu.

1781. pokušali su da zauzmu Virdžiniju, no u zalivu grada Česapika dočekala ih je francuska mornarica koja ih je odbacila, a ubrzo potom je krenula i zajednička američko-francuska opsada grada Jorktauna gde je u zarobljeništvo palo 7.000 britanskih vojnika.

Taj poraz slomio je britansku volju za nastavak ratovanja. Manji sukobi potrajali su još godinu dana, no 1783. Sporazumom u Parizu okončava se rat, a suverenitet SAD-a se potvrđuje. Britanija je priznala američku nezavisnost. Ovo je bio prvi uspešan rat za oslobođenje od jedne evropske kolonijalne sile.

Francuskoj je svakako bilo od velikog interesa da Britanija izgubi kontrolu nad kolonijama u Americi, to je bio njihov veliki revanš za poraz Nove Francuske na istom prostoru, no, cena je bila velika. Pariz je zapao u ogromne dugove, a ta činjenica pridonela je eksploziji Francuske revolucije nekoliko godina kasnije.

Velike sile Evrope su same sebe suspendovale, ali je zato prostor otvoren za stvaranje nove, globalne, sile. Rezultat ovih istorijskih događaja je i više nego vidljiv danas. Već tada je bilo jasno da će ujedinjene bivše kolonije, Sjedinjene Američke Države, postati važan faktor, a danas, gotovo 240 godina nakon proglašenja nezavisnosti, SAD je nedvosmisleno najveća ekonomska, vojna, politička, ali i kulturna, sila sveta.

Nakon nezavisnosti SAD su počele sa naglim širenjem na zapad, a do kraja 19-og veka proširile su se sve do pacifičke obale, pritom otimajući teritorije koje su pripadale Indijancima. Kako su SAD opravdale ovu agresivnu ekspanziju ako su utemeljene na nedvosmisleno idealističkim viđenjima ljudskih prava? Naravno, teorija i praksa dve su sasvim različite stvari. U periodu nakon osamostaljenja počela je da se stvara ideologija koju i danas Amerikanci žestoko zagovaraju, ideologija "američke izuzetnosti" koja u suštini nije ništa drugo nego imperijalna ambicija upakovana u progresivnu filozofiju koja se ocrtavala u Deklaraciji o nezavisnosti i kasnije u američkom Ustavu.

Ista ideologija je prisutna i danas kada, na primer, Obamina savetnica za nacionalnu bezbednost, Suzan Rajs, poručuje kako SAD mogu da - bez odobrenja tamošnjih vlasti i bez odobrenja UN-a - izvode napade u Siriji "kada hoće i gde god hoće".

Američka dominacija potvrđena je i u ratovima - pre svega u Špansko-američkom ratu, Prvom svetskom ratu i Drugom svetskom ratu, iz kojih su SAD izlazile kao pobednik, a nakon Drugog svetskog rata i kao globalna super sila. Od svih velikih sila sveta do 20-og veka ostale su još samo dve, SAD i jedan novi politički projekat, SSSR. Raspadom SSSR-a početkom 90-ih ostao je samo SAD te je razumljivo da su neki taj istorijski čin brzo proglasili "krajem istorije".

Tj. kraj jedne istorijske faze, ali teško da je zaista kraj istorije. Od onda se događaju stvari koje ni u kom slučaju nisu manje istorijske, a i istorija koja je navodno trebalo da završi s američkom planetom danas ne izgleda baš toliko sigurna. Tu je jedna Kina koja bi po svim prognozama uskoro trebalo da ekonomski pretekne SAD, a to će, takođe, biti jedan istorijski događaj, nešto na šta idealisti početkom 90-ih možda nisu računali.

Sve u svemu, SAD kao zemlja su svesne do koje mere su upravo one, od pobune u bostonskoj luci do danas, uticale na promenu sveta i sama ta magnituda promene i danas ih navodi na pomisao da njihova "misija" još uvek nije završena, da to zapravo nije stvar imperijalizma ili hegemonije, već "sudbine" da njihova vizija dominira svakim delom sveta. Ta tzv. "manifestna sudbina" (eng. Manifest destiny) i danas igra važnu simboliku u američkoj istoriji. S njom se odlučno krenulo s atlantske obale prema pacifičkoj, a „hrani“ se večitim ponavljanjem da je sve što padne pod tu viziju u konačnom ishodu bolje, slobodnije, pravednije i poštenije.

Američko širenje svetom iz tog razloga nikada nije bilo samo ekonomsko (mada je i to veliki faktor) kao što je bilo u slučaju velikih kolonijalnih sila Evrope, već je i poprilično ideološko, pa mogli bismo čak reći i gotovo religiozno. Možda su, na primer, Buš i njemu bliski akteri shvatali da SAD s predumišljajem kreću u invaziju jednog Iraka kako bi za sebe osigurali adekvatne energetske resurse, no, bez imalo sumnje, unutar SAD-a je postojalo mnogo ljudi, visokopozicioniranih i intelektualno uticajnih ljudi, koji su zaista svom snagom verovali da je američka vojska ideološki, za njih vrlo pozitivan, produžetak onih kočija koje su pojurile preko indijanske zemlje prema Pacifiku.

Šta je na kraju dana opasnije po narode sveta, velike sile koje su gonjene ekonomijom ili velike sile koje su gonjenje ideologijom? Rezultat je ipak, često isti, podjednako loš, no moglo bi se argumentovano tvrditi da se s ekonomijom donekle ipak može pregovarati, dok s ideologijom to nikada nije bio slučaj. Ideologija je kočnica diplomatije, dok je ekonomija spremna da sasluša i drugu stranu, ako u tome vidi svoj interes.

Slično je sa svim ideologijama - sovjetsko nasilno gušenje Mađarskog ustanka 1956., ulazak tenkova u Budimpeštu, sigurno je od strane tadašnjih dežurnih ideologija smatrano itekako pozitivnim i nužnim činom za promociju jedne sudbonosne ideje, dok je stvarnost ipak na strani čiste ekspanzije geografske sfere uticaja.

Nadalje, problem s velikim ideologijama je njihova ekstremna nekonzistentnost i vlastita veleizdaja. Ideali koje je izneo Tomas Džeferson su pozitivni, kao što je i Oktobarska revolucija na kojoj je nastao SSSR predstavljala i brojne pozitivne ideale. No, gde je ta jednakost i gde su ta ljudska prava? Ili u slučaju druge revolucije - gde je ta radnička kontrola sopstvene sudbine?

Preotimanje revolucija je već standardni pojam, a ni Američka nije bila imuna. Nekonzistentnost u SAD tiče se i njihovog osnovnog ideala na kojem je unija zasnovana - idealu prava na revoluciju. Danas jedna četvrtina Amerikanaca poručuje kako podržavaju ideju o odvajanju njihove savezne države iz federacije SAD-a. Da li bi federalna Vlada dopustila mirnu secesiju? Da li bi se pravo na revoluciju poštovalo? Teško. Poslednji takav pokušaj rezultirao je Američkim građanskim ratom (1861-1865) koji je završio sa preko milion mrtvih i pobedom severnih zemalja nad Konfederacijom robovlasničkih južnih koje su, mirnim putem, proglasile secesiju od SAD-a. Bio je to jedan od prvih velikih industrijskih ratova u svetu i najkrvaviji sukob na teritoriju SAD-a.

Pitanje robovlasništva bilo je ključno, no tu su bila i brojna druga neslaganja koja su dovela do otcepljenja juga. Danas, sa ove vremenske distance, svakako je pozitivno da je pobedila strana koja se zalagala za ukidanje sramotnog ropstva, no, šta da je robovlasništvo ukinuto već ranije u čitavim SAD? Da li bi se tolerisala mirna secesija juga? Teško.

Američki građanski rat ostavio je duboki trag na SAD. Preko milion mrtvih i gotovo potpuno uništena infrastruktura juga. Poređenja radi, u Američkom ratu za nezavisnost poginulo je manje od 100.000 ljudi (od toga oko 50.000 Amerikanaca). Od 1865. nadalje u SAD-u se promoviše pomirenje između severa i juga.

Južna Konfederacija koja se otcepila od SAD-a bila je uverena da će im evropske sile, koje su poprilično zavisile od njihovog pamuka koji je stizao sa robovlasničkih plantaža, priteći u pomoć - no, to se nije dogodilo, niti jedna od njih čak nije ni priznala Konfederaciju. Razlog tome je i činjenica da su Britanci do onda, očito očekujući "nesigurnosti na tržištu", već pronašli alternativne izvore pamuka, pre svega u Indiji i Egiptu, a i u vreme izbijanja rata imali su u skladištima na zalihama za najmanje godinu dana.

Američki građanski rat započeo je 12. aprila 1861. Južne zemlje (njih 7) proglasile su nezavisnost od SAD-a te su zatražile da američka vojska napusti baze na njihovoj teritoriji, što je američka vojska odbila da učini. 12. aprila 1861. secesionističke snage napadaju bazu u gradu Čarlston, u Južnoj Karolini, te tim činom počinje rat.

Istoričari ni danas nisu sigurni kada treba dati odgovor na jedno veliko pitanje - kako to da su milioni mladića na severu i jugu jedva čekali da se uključe u rat? Prema jednima je to bila stvar ideologije - pitanje robovlasništva duboko je podelilo zemlju. Drugi pak ističu kako je, barem na jugu, bila reč o želji za odbranom vlastitih domova jer se rat, uveliko, vodio na prostoru Konfederacije.

SAD, pod vođstvom Abrahama Linkolna, su imale gotovo dvostruko više vojnika (oko 2 miliona). Konfederacijskom vojskom zapovedao je general Robert E. Li. Kada je tačno nestala Konfederacija, o kojem je datumu reč, zapravo niko ni ne zna. Konfederacijske snage su ugušene tokom 1865. i te godine je ona i prestala da postoji. Pet dana nakon što se Li predao, u atentatu je ubijen američki predsednik Abraham Linkoln.

SAD zvanično nikad nisu ni proglasile rat jer nisu nikada ni priznale Konfederaciju, već su ih nazivale pobunjenicima i separatistima. Nakon rata teritorijalni integritet SAD-a je sačuvan, a robovlasništvo je ukinuto.

No, integracija juga sa severom bila je teška i kasnijih godina dolazi do pojave raznih radikalnih grupa kao što su rasistički Kju Kluks Klan i druge. Do koje mere je uopšte Jug danas integrisan je takođe predmet debate, ali debate koju SAD radije ne bi vodile ako ne moraju.

Jedna je stvar sigurna, što se manje govori o secesiji, ratovima, ideološkim kontradikcijama unutar SAD-a, to će i opasnost od separatizma unutar federacije biti manja. Danas je u nekakvom trendu da se Evropljani često rugaju Amerikancima zbog nepoznavanja istorije, no mnogi ne primećuju kako je upravo ta karakteristika (koja je i sama po sebi sporna) ujedno i dobar preduslov za mir u zemlji kao što je SAD. Istorija se u javnosti, dakle u medijima i od strane politike, spominje taman onoliko koliko je potrebno za stvaranje osećaja patriotizma. Neke dublje teme mogle bi, sa druge strane, da imaju sasvim neželjene efekte, pa se ni ne načinju.

Ipak, pitanje secesionizma u SAD-u i dalje postoji. Jednu od anketa po pitanju secesije sprovela je novinska agencija Rojters, a anketno pitanje je glasilo: "Da li podržavate ili ne podržavate ideju da se vaša država mirnim putem povuče iz Sjedinjenih Američkih Država i federalne Vlade?"

Rezultati su mnoge iznenadili - čak 23,9 odsto tvrdi kako "snažno" ili "poprilično" želi da njihova zemlja napusti SAD. Ono što je zanimljivo jeste da su secesionističke tendencije snažne u svim kategorijama - uz blagu prednost Republikanaca nad Demokratama. Najviše ovakvih tendencija ima na prostoru nekadašnje Konfederacije, no tendencije su prisutne i u drugim regijama SAD-a.

To ne znači da se SAD nalaze pred bilo kakvom konkretnom opasnošću od secesionizma, naročito kada pogledamo jednu Evropu koja vrvi takvim snažnim tendencijama, ali 60 miliona ljudi - koliko ih se u procentu izjašnjava za secesiju od SAD-a, je ipak 60 miliona ljudi. Naravno, takvi glasovi mogli bi da se artikulišu tek pojavom snažne političke platforme, ali takve u SAD-u još uvek nema, a teško da će je i biti kada se centralna politička pozornica zapravo svodi samo na dve dominantne stranke, Demokratsku i Republikansku.

Sve u svemu, secesionizam u SAD-u je i dalje stvar političkog kurioziteta, a zemlje kojima bi odgovaralo da američki globalni stisak malo popusti na račun kakvog unutrašnjeg političkog previranja u SAD-u, ne bi trebalo da se previše nadaju.

No, iz istorijske perspektive, SAD su ipak jedna vrlo mlada zemlja, a kao i neki mladi ljudi, SAD su vrlo ambiciozna zemlja. Postigli su status jedine prave svetske super-sile i svakako se neće dobrovoljno odreći takve laskave titule. Tu je i američka kulturna komponenta, američki stil života koji je uspeo da ostvari globalni uticaj i kojeg nastoje da usvoje stanovnici svih zemalja sveta.

Nadalje, SAD nisu zemlja koja čeka da se desi šta treba da se desi, kao što je Britanija učinila kada je poslala brodove prema 13 kolonija da tamo istovare višak čaja bez previše razmišljanja o posledicama. SAD su zemlja koja je prisutna svuda - u svim politikama, u svim sukobima i u svim previranjima. U svetu se i danas vode brojni sukobi, ali nemoguće je pronaći jedan konflikt u kojem SAD barem pasivno ne učestvuju.

Pomalo su naivni oni koji se čude tome ističući "pa kako samo stižu sve to?". Uopšte nije problem stići sve to, SAD su kadre za praćenje svih događaja na još 10 planeta. Problemi po SAD sasvim su druge prirode, a koliko god se ponekad činilo da su to spoljni izazovi (jačanje tzv. "sekundarnih sila" i ekonomska moć Kine), oni su ipak unutrašnji. Naime, nakon svih strateških uspeha u svetu, život mnogih Amerikanaca u SAD-u zapravo nije nešto posebno. Naravno, prilike su i dalje velike, SAD je magnet za preduzetništvo, naročito u novim tehnologijama, ali kada govorimo o generalnom stanju, ono je do sada trebalo da bude daleko bolje.

Jedno od petoro dece u SAD-u suočeno je sa rizikom od gladi. Milioni Amerikanca i danas žive u ekstremnom siromaštvu, prenosi list "The Washington Post". Nadalje, klasne razlike u SAD-u, kao i drugde na Zapadu, sve su izraženije. To je najveća opasnost za, još uvek vrlo mladu državu SAD.